ZAŠTO TURSKU NAJVIŠE PLAŠE RUSKI AVIONI KOJI NE NOSE BOMBE?

LjUBAN KARAN Turke nije toliko uplašila vojna kampanja ruske avijacije koliko obična izjava predsednika...

LjUBAN KARAN

Turke nije toliko uplašila vojna kampanja ruske avijacije koliko obična izjava predsednika Rusije

Nakon obaranja ruskog putničkog aviona „erbas A321“ iznad Sinajskog poluostrva u Egiptu 31. oktobra, kada je poginulo 224 ljudi, uglavnom Rusa, istraga je utvrdila da je u pitanju teroristička akcija i da je u avion podmetnuta bomba. Odgovornost je preuzeo ISIS. Kao odgovor na ovaj klasičan teroristički akt, Rusi su pojačali vazdušnu kapanju, ali je predsednik Putin najavio još nešto – da će ispitati tokove novca i finansiranja Islamske države. Utisak je da je ova izjava neke državnike više uznemirila nego samo bombardovanje jer – ako se nelegalni tokovi novca i roba otkriju i dokumentovano objave – samo je korak do toga da se prekinu. Rusima je već tada trebalo biti jasno da postoji mogućnost obaranja njihovih aviona od turske PVO, u čijem je sastavu, naravno, i lovačka avijacija naoružana sa F-16.

Odavno nije tajna da Turska ilegalno pomaže ISIS oružjem i logistikom, ali nije to najveći problem sa stanovišta međunarodne borbe protiv terorizma. Još veći problem u slamanju Islamske države je taj što su im Turci otvorili granice i svesno dozvolili da stvore švercerske kanale i maršrute, tako da nesmetano komuniciraju i švercuju kao da se radi o legalnim poslovima. Obim šverca toliko je veliki da se njime obezbeđuje kompletan život ove nazovi države, a delom stečenog kapitala finansiraju se terorističke akcije po svetu. Samo kod prometa ukradene (uglavnom sirijske) nafte zarada je pet miliona dolara na dnevnom nivou!? Predsednik Rusije Putin je sa svojim saradnicima ispravno zaključio da je kod uništenja Islamske države i terorizma uopšte ključna stvar preseći njihove izvore finansiranja, i krenuo ozbiljno u realizaciju tog plana. Od šverca sa ISIS imaju koristi mnogi koji kupuju jeftinu naftu po ceni 25 do 30 dolara po barelu (trenutna svetska cena je 43 dolara po barelu) i tako stvaraju ogroman profit. Sem toga, sve što prodaju islamistima prodaju višestruko skuplje, kao ilegalnu i deficitarnu robu, državi koja je pod embargom, čime stiču novi nelegalan ogroman profit (naravno da mi, Srbi, znamo o čemu se tu radi jer smo i sami bili pod embargom). Najveću korist izvlači Turska, koja i sama kupuje švercovanu naftu i teško se odriče zarade jer su u pitanju milijarde evra. Preko njene luke Džejhan ide sva švercovana nafta i u interesu joj je da takva situacija što duže potraje. Priče o tome nisu je mnogo brinule, ali konkretni i jasni dokazi itekako jesu.

TURSKI DRŽAVNI ŠVERC
Kritična faza šverca nafte i drugih roba kojima se finansira i snabdeva ISIS, sa stanovišta međunarodne kompromitacije, jeste prelazak granice između Turske i Sirije. Zbog toga su za Tursku posebno iritantni i osetljivi letovi ruskih aviona iznad tog područja kako se ne bi videli i dokumentovali švercerski konvoji cisterni i kamiona. Pošto je u pitanju smišljen i dogovoren državni šverc, Turci se sada više plaše ruskog nenaoružanog aviona, sa kontejnerom za elektronsko i foto-izviđanje nego naoružanog bombardera, jer im on može naneti daleko veću štetu. Tako su i oborili ruski bombarder u fazi kada nije bio naoružan bombama.

rusijaturskakriza05Turska objašnjenja su potpuno neprihvatljiva. Sitne povrede vazdušnog prostora su u međunarodnim prilikama toliko česte da su postale uobičajene i istovremeno potpuno bezopasne. Mnoge se i ne evidentiraju i ne tretiraju kao međudržavni incidenti. Da je ruski avion ušao u naletu frontalno u dubinu turske terirorije, da se kretao prema velikim gradovima i da nije odgovarao na upozorenja i naređenja da se vrati ili da prisilno sleti na neki turski aerodrom, to bi bila druga stvar, ali oboriti avion koji je malo zakačio nečiji vazdušni prostor – ako je to uopšte tačno – i pritom se još udaljava i ne predstavlja nikakvu opasnost za Tursku, potpuno je neprihvatljivo, i samo se može nazvati drskom provokacijom.

Turska ovde indirektno snosi odgovornost i za život jednog pilota koji se uspešno katapultirao, ali je ubijen u vazduhu ili na zemlji. U pitanju je ratni zločin. Iako je rat, po padobrancima se može dejstvovati samo ako je u pitanju vazdušni desant. Znači, kad je u pitanju naoružana operativna borbena jedinica, a nikako kada piloti padobranom spašavaju valastiti život. O ubijanju zarobljenika ne treba ni govoriti. Ratna je praksa da se piloti razmenjuju, a ne da se divljački ubiju.

Krajnji je utisak da ruskih incidenta sa Turskom nije bilo sve dok Rusi nisu otvorili pitanje šverca i zarade. Nikakvo čudo, i u našim ratovima na Balkanu uvek je bilo najopasnije dirati u švercerske kanale.

NAMERNA GREŠKA?
Nakon obaranja ruskog bombardera Su-24 jasno je da su Rusi napravili početničku taktičku grešku? Pogrešili su oni od kojih je pola sveta učilo kako se to radi? Upotreba bombardera se u principu nikada ne planira bez zaštite lovačkih aviona. Da su ruski lovci Su-27 ili Su-30 obezbeđivali bombardere Su-24, turska avijacija ne bi smela ni da pomisli da dejstvuje, jer bi i sami bili oboreni.

Zašto su Rusi poslali bombardere bez lovaca, sada je diskutabilno. Za to postoji logično objašnjenje, jer njihovi protivnici u ovom sukobu – snage ISIS i neki njihovi saveznici – nemaju avijaciju i nemaju PVO velikog dometa. Raspolažu samo lakim prenosnim sistemima PVO malog dometa, a ruski bombarderi prilikom dejstava nisu silazili ispod 5.000 metara. Međutim, ovakva odluka se mogla doneti samo na osnovu krajnje pojednostavljene procene situacije u Siriji, koja nije obuhvatila sve elemente i mogućnosti, i stoga je apsolutno pogrešna.

rusijaturskakriza08Ako je neki vazdušni prostor danas zagonetka, onda je to vazdušni prostor iznad Sirije. Štaviše, široka zona vazdušnog prostora uz tursku granicu posebno je zagonetna i riskantna, jer je u dometu nagomilanih turskih PVO sistema uz granicu. Nije ovo prvi avion oboren na tom području. U martu prošle godine turska PVO oborila je sirijski avion. Situacija je bila takoreći identična, oborio ga je turski lovac F-16, avion je pao na teritoriju Sirije, a turski predsednik Erdogan je izjavio: „Povredio je naš vazdušni prostor“. Turska istraga i izjave Erdogana bile su iste u oba slučaja – da su i sirijski avion prošle godine, kao i sada ruski, pogođeni iznad Turske, ali su pali u Siriju. Naravno da je to moguće, ali stvara sumnju da je Turska to uradila namerno i da je u pitanju smišljen i planiran incident. Da su jednostavno turski lovci postavili zonu čekanja i dežurali u vazduhu, praktično u zasedi, čekajući ruske bombardere, koji su bez lovačke zaštite laka meta zbog ograničenih manevarskih sposobnosti.

Bilo je dovoljno najava da će se ovo dogoditi. Turska već duže vreme tvrdi i na sva zvona objavljuje u svim svetskim medijima kako ruski avioni povređuju njen vazdušni prostor iako nikakvih dokaza za to nisu imali (sem neidentifikovanog drona koji su oborili nad Turskom). Rusi su hladno izjavljivali da to nije tačno, ali nisu ništa preduzeli i nisu shvatili opasnost. Šta je trebalo, da im Turci kažu oborićemo vam avion? Naravno da su to nakon takve medijske kampanje mogli očekivati.

Moguće je da su Rusi pogrešne taktičke poteze vukli svesno kao poruku NATO, pa tako i Turskoj da im je ISIS jedina meta i jedini neprijatelj. Nakon pogibije pilota to je nezgodno reći, ali ponašali su se tako kao da su priželjkivali incident kako bi mogli dodatno pojačati svoje snage u Siriji i kako bi imali neoboriv argument da prošire i pojačaju vojnu kampanju. Tako u rusku bazu Hmejmim u Siriji stiže respektivni PVO sistem S-400, lovci Su-25 i Su-30 i ko zna šta sve ne. U sirijske teritorijalne vode stiže raketna krstarica Moskva sa zagonetnim raketnim potencijalom, koji realno može biti i nuklearni. Na sve to izjave sa Zapada su krajnje suzdržane i stidljive – da su zabrinuti. Na ovakav potez Rusije pre obaranja ruskog aviona izjave bi bile oštre, a sigurno bi usledile i kontramere.

Tako su Rusi veoma brzo izašli iz neprijatne situacije, koja im je narušila ugled vojne sile, i postali moralni pobednici, od kojih se očekuje da oproste. Iako ovih dana pljušte oštre izjave između ruske i turske diplomatije ko kome treba da se izvini, očito je da Rusija nije gubitnik iako je na početku tako izgledalo. Svi sada znaju da su Rusi na potezu i svi strepe šta će to biti. Da li će sve ostati na onome što je nazjavio Putin – zahlađenju odnosa sa Turskom, oštrim ekonomskim merama i pojačavanju snaga u Siriji? Ono čega se sada Turci plaše a od čega NATO zazire jeste da li će biti nečega što Putin nije najavio – vojne odmazde, i da li upravo zbog toga Rusija značajno pojačava svoje snage u tom regionu?

KOME JE U INTERESU SUKOB RUSIJE SA TURSKOM?
Rusiji može koristiti ovaj incident da pojača i učvrsti svoje prisustvo u Siriji, ali joj dogoročan širi sukob sa Turskom apsolutno ne odgovara. Ruska vazdušna kampanja rezultovala je ofanzivom sirijske regularne vojske, koja ima sve šanse da bude pobednička. Zašto bi sada pobedu – kao osnovni cilj – dovodili u pitanje? Diskutabilno je da li Rusija uopšte treba da prema Turskoj preduzima široke ekonomske mere jer, bez obzira kakve one budu, ekonomske posledice osetiće i Rusija. A obostrani interesi jesu veliki – ruski zbog ekonomskih sankcija Zapada, a turski zbog ogromnog ruskog tržišta, koje im je otvoreno. Ne treba zaboraviti ni naftovod prema turskoj kao zajednički veliki projekat, kao ni to da Zapad nije uspeo da disciplinuje Tursku kad su sankcije prema Rusiji u pitanju. Ako je Erdogan tokom predsedničkih izbora nešto obećao Zapadu i ako je Turska nakon izbora napravila potpuni zaokret u politici prema Rusiji, ako Rusi to preko svojih obaveštajnih službi već sada znaju, onda je to sasvim druga stvar. Ako nemaju potpune i jasne podatke o promeni turske politike, ne bi trebalo donositi zaključivke na osnovu jednog incidenta. Uostalom, to će se vrlo brzo razjasniti po budućim potezima Turske.

rusijaturskakriza02Rusija ima odličnu osnovu da ne proširuje sukob sa Turskom zbog ove namerne provokacije. Ima dobar razlog da ne učini ono što je bio cilj ove provokacije – da brzo i nesmotreno reaguje i proširi sukob. Sličan incident dogodio se na početku sirijskog rata 2012. godine, kada je sirijska PVO oborila turski izviđački avion F-4E, takođe sa dva člana posade. Sirijska vojska je uputila izvinjenje i rekla da je u pitanju greška, ali da turski avion jeste povredio sirijski vazdušni prostor. Turska je tada priznala da je njihov avion povredio vazdušni prostor Sirije a tadašnji predsednik Abdulah Gul je dao i objašnjenje. Rekao je da se kod ovakvih povreda vazdušnog prostora radi o nenamernim greškama, koje se događaju zbog velike brzine aviona, da se to mora tolerisati i ne može biti razlog za obaranje. Kako Turci nisu imali na umu ovaj svoj stav sada kada su oborili ruski avion? Ipak, Turci su tada bili tolerantni i nisu dozvolili da ih ovaj incident uvuče u sirijski sukob. To je sada dobar razlog da i Rusi budu tolerantni ako im je to u strategijskom interesu, bez obzira što nisu oni oborili turski avion, nego njihov vojni saveznik Sirija.

ŠTA JE HTELA TURSKA?
Kada su u pitanju Turska i njeni interesi, danas su na sceni razne procene, često dijametralno suprotne, tako da definitivnog i jasnog zaključka šta to stvarno Turska radi i šta joj je interes i nema. Po svemu sudeći, običan švercerski incident na nivou državnog šverca iznudio je trenutnu tursku politiku u vidu demonstracije moći i obične predstave za svetsku javnost – šta Turska može i šta sme da uradi. Tako želi svima dati do znanja da je i sama velika sila ako sme da se odluči na ovakve poteze prema velikoj sili. Utisak je da Turska šalje poruku i Rusiji i Zapadu da će sama voditi svoju politiku i da će sama vući vojne poteze bez prethodnih konsultacija sa NATO (naknadne konsultacije sa NATO i dalje uredno prihvata, pa čak inicira). Poznato je da Turska, po osnovu svoje istorije, ima ambicije te vrste, i da želi ponovo da postane svetska sila. Neki ozbiljni komentatori tvrde da je to vreme došlo i da je Turska sada vojno jača nego u prošlosti, kada su pokušali da osvoje Beč. Po njima, Turska to onda nije uspela, ali danas, kada bi krenula, sigurno bi uspela. Naravno da tu ima preterivanja kada su turske oružane snage u pitanju, ali, da je Turska postala respektabilna vojna sila, više nije sporno.

Predsatvnici NATO i državnici zapadnih zemalja se ovih dana silno trude da objasne celom svetu kako im sukob Rusije i Turske nije u interesu, da nemaju veze sa obaranjem ruskog aviona i da se radi o običnoj samovolji Turske. Ipak, utisak je da to nije baš tako. Zapad je shvatio da povećanim angažovanjem ruskih vazdušnih snaga u Siriji gube pozicije do mere da im se ruše strateški planovi. Evropi jeste, ali SAD nije interes da se uništi Islamska država, jer je upravo su SAD vojnim angažovanjem i specijalnim dejstvima svojih obaveštajnih službi omogućile njeno stvaranje, jačanje i širenje. Jedina šansa da Zapad u Siriji i na Bliskom istoku uopšte bude pobednik, jeste direktni ulazak turske kopnene vojske u Siriju i sirijski rat. Teško da bi Rusi na takav potez NATO imali adekvatan odgovor i sigurno bi turske oružane snage okrenule tok rata u negativnom smeru i za Ruse i za Asada. Još nije sasvim jasno da li su se SAD i NATO odlučili da uđu u ovaj ogroman rizik po svetski mir i svetsku bezbednost, ali događaji idu brzo i ubrzo će se razjasniti. To bi svakako bila katastrofalna pa možda i apokaliptična greška, za koju mnogi misle da nije moguća baš zato što je krajnje opasna.

rusijaturskakriza03Istorija ratovanja prepuna je pogrešnih odluka, pa i strategijskih grešaka koje su odnele desetine, stotine hiljada, pa i milione nepotrebnih žrtava. Naravno da bi velike sile pogrešnom odlukom mogle ugroziti svetski mir i proizvesti globalni sukob, možda čak i nuklearni. Iako je nuklearno oružje do sada samo jednom upotrebljeno, danas se zna da ni tada to nije moralo da se učini i da se moglo izbeći ogromno stradanje japanskih civila. Tada nisu gađani vojni ciljevi, nego civilni gradovi, i to jeste ratni zločin. Pre upotrebe atomskog oružja postignut je dogovor između tadašnjih saveznika SSSR i SAD da i sovjetska vojska uđe u rat protiv Japana na Dalekom istoku i da se tako slomi i porazi japanska vojska. Dan pre nego što je, po zajedničkom planu, sovjetske trupe trebalo da napadnu Japance u Mandžuriji i otvore novi front, SAD su bacile atomsku bombu na Hirošimu i krenule da same poraze Japan. Uplašile su se da će im SSSR ugroziti interese u tom delu sveta. Žrtvovale su mnogo ljudi, nedužnih civila, radi nekakvih interesa daleko od SAD. Naravno da to danas nikoga ne čudi, jer su takvom praksom nastavili i kasnije. Njihove drastične i riskantne poteze osetili smo i mi Srbi na svojoj koži. Na osnovu toga, može se zaključiti da su SAD i Zapad i dalje spremni da žrtvuju druge i da ulaze u velike rizike zbog sopstvenih interesa, koje ponekad samo oni i njihovi stratezi vide, dok su drugima nejasni.

Zbog toga je od izuzetne važnosti za ceo miroljubivi svet, pogotovo za male narode i zemlje da Rusija ostane hladne glave i da ne povlači riskantne vojne poteze. Da li će takve poteze povući Zapad i da li im je to novi strategijski interes, videće se ubrzo. Tada će se znati i to da li iza obaranja ruskog aviona stoji NATO ili neposlušna Turska i njen državni šverc.

Svet
Pratite nas na YouTube-u