Svrha Bajdenovog dolaska na Balkan je u tome da prozapadna integrisana lokalna elita pritisne svoje neintegrisane kolege
Endrju Koribko (Andrew Korybko, Klivlend, Ohajo) poslednjih godina postao je jedan od najuticajnijih geopolitičkih analitičara antiglobalističke provenijencije. U svojim brojnim analizama, koje objavljuje za Sputnjik i ceo niz online magazina, specijalizovao se za geopolitičku ulogu Rusije i strategije SAD na prostoru Evroazije. Prošlog meseca iz štampe mu je izašla knjiga Hibridni ratovi: Indirektan prilagodljivi pristup smeni režima (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015), u kojoj se bavi strategijama promena režima, obojenim revolucijama i nekonvencionalnim ratovima. Opširno analizirajući ratove u Siriji i Ukrajini, Koribko ih u svojoj knjizi vidi kao novi model strateških ratova koje pokreću SAD. Pre nekoliko nedelja Koribko je lansirao tezu o hibridnom ratu koji će SAD otvoriti na Balkanu, i tim povodom ekskluzivno za Novi Standard, pored pregleda najvažnijih međunarodnih pitanja, produbljuje i objašnjava svoju tezu.
Svedoci smo da je turska avijacija oborila ruski vojni avion. Kakav to novi kvalitet unosi u odnose dve zemlje i sirijski sukob?
— Mnogo značajnih posledica je već je usledilo posle turske agresije, i sad je važno videti kakav su efekat ostvarile i kakav efekat će tek uslediti. Očigledne reakcije sa ruske strane su najvećim delom povezane sa odbrambenim i privrednim sektorom. Rusija je već modifikovala svoje strateško partnerstvo sa Turskom, tako da ono odražava novu realnost antagonizma Ankare. To za sada podrazumeva ograničavanje turskog poslovanja u Rusiji, zatim zabranu novih zapošljavanja turskih radnika posle Nove godine, zabranu ruskim turističkim agencijama da posluju u Turskoj, a očigledna je i suspenzija gasnih, nuklearnih i drugih energetskih megaprojekata, koje su planirale dve zemlje. Sve u svemu, očekuje se da će ovo Tursku koštati nekoliko milijardi dolara na godišnjem nivou, i treba imati na umu da je predsednik Putin ove mere doneo lično, što znači da one neće biti uklonjene u skorije vreme.
Šta mogu da budu efekti takvog kažnjavanja Turske?
— Kombinovani efekti bi mogli da dovedu do pada životnog standarda pojedinih društvenih slojeva u Turskoj, a, kako je već sad skoro polovina države protiv Erdogana – što smo videli na poslednjim izborima – ova kap bi mogla da prelije čašu i da Erdoganovi protivnici sad postanu većina. Sledeće godine bi se mogli ponoviti protesti slični onima u parku Gezi, ali sa većim šansama da se nešto promeni na domaćoj sceni, poput mogućnosti rasplamsavanja građanskog rata na jugoistoku zemlje.
Kakve su posledice obaranja aviona za rusku ulogu u Siriji? Da li je ona ojačana ili oslabljena?
— Ojačana je. Dopremanje sistema S-400 na front odagnaće ponavljanje ovakve izdaje. To bitno utiče na odvraćanje turske agresije i time je Rusija uvela neku vrstu „zabrane letenja“ nad Sirijom. Dovoljno je reći da će turski avioni biti obarani tehnološki najnaprednijim raketama zemlja-vazduh ukoliko još jednom polete sirijskim nebom. Takav potez, čiji je cilj odbrana Rusije i njenih pilota, podrazumeva i veću efektivnost u protivterorističkoj operaciji, posebno u pokušajima zatvaranja sirijsko-turske granice, ali ovaj put bez straha od napada turskih „partnera“. Rusko ojačavanje snaga u Siriji stavlja do znanja da njihov ostanak time nije doveden u pitanje, već je samo uozbiljilo borbu protiv terorista, mnogo više od nivoa koji mainstream mediji pokušavaju da predstave.
Rečju, prazne su priče da Rusija napušta Siriju?
— Jednu stvar ne treba zanemariti. Smrt dvojice ruskih vojnika (jedan je ubijen dok je pokušavao padobranom da se prizemlji, drugi američkom raketom u jeku oslobodilačke operacije) znači da je ruska krv zvanično prolivena u Siriji. To samo ojačava strateško partnerstvo ove dve zemlje i njihov bratski odnos. I sada nema sumnje da su špekulanti koji su govorili o tome da „Rusija napušta Siriju“ grešili apsolutno svaki put. Nema šanse da posle ovoga Rusija načini bilo kakav potez na štetu Sirije ili da ustukne pred terorizmom koji sponzorišu velike države, bile da su to turske rakete ili bombaši samoubice Islamske države, pravog strateškog partnera Turske.
Kako objašnjavate to da se o saradnji Turske sa teroristima sve više piše i u zapadnim medijima?
— Da, sada medijske kuće u SAD i Velikoj Britaniji nepogrešivo izveštavaju o vezama Turske sa terorizmom. Ranije to nisu radili jer im njihovi nadređeni iz države to nisu dozvoljavali. Međutim, sada to rade ne bi li se pritisak malo olabavio i omogućila kakva-takva sloboda štampe. Oni koji prate alternativne medije već godinama znaju da Turska najvećim delom stoji iza terorizma u Siriji i da je najveći sponzor-država Islamske države. Od trenutka kad je ruska vlada to obelodanila, svi su bili prisiljeni da to prenesu, svidelo se njima to ili ne. Delom se to događa i zato što su SAD potpuno porazile Tursku, nameštajući joj obaranje aviona, a onda napuštajući Ankaru da se sama suoči sa Moskvom. O tome sam pisao u svom poslednjem članku za Oriental Review: izgleda da Amerika želi da implicitno sarađuje sa Rusijom u slabljenju Turske, jer imaju svoje strateške razloge za to.. Radi se o kažnjavanju Erdogana zbog njegove „pobune“, odnosno odbijanja da pošalje vojsku na Siriju – ta prilika je propuštena i sada – kao i stvaranju Kurdistana, koga žele da vide kao prozapadno orijentisanog itd.
Da li onda mislite da se Turska ozbiljno približila tome da bude jedna od najvećih žrtava nastanka višepolarnog sveta?
— Ne mora biti nikakvih „žrtava“ – bar ja tako gledam na to – ali neke zemlje će, zbog svog svojih unipolarnih vođstava, trpeti u izvesnoj meri zbog takvih propalih politika. Turska pod vođstvom Muslimanskog bratstva, koje podržava Erdogana, biće jedna od njih, i to će se pokazati na jedan ili više načina. Prvo, moguće je da će nakon određenog vremena obnovljeni građanski rat dovesti do autonomnog, federalizovanog ili nezavisnog Kurdistana. Drugo, trenutni pritisci na tursku vojsku su bez presedana: tu su građanski rat na jugoistoku, zatim čuvanje zemlje od terorista, prekogranični udari na irački Kurdistan, pa aktivnosti duž sirijske granice, a sad i nepotrebne provokacije koje su rezultovale balansiranjem protiv Rusije. Vojska bi mogla da nasrne na Erdogana, jer ih je raširio na previše frontova i doveo u pitanje njihovu sposobnost čuvanja nacionalog integriteta u jeku građanskog rata koji se razbuktava. Treće, moguće je da će doći i do nekakvog narodnog antivladinog pokreta koji će se sukobiti sa simpatizerima islamističkog Ergoganovog AKP i ultanacionalističkog MHP (koji kontroliše bandu „Belih vukova“). Time bi se dodao još jedan element građanskog rata u zemlji. Ima dosta mogućih scenarija, ali navedeni su najizgledniji, i svaki od njih je posledica Erdoganove propale politike.
Kako je predsednik Putin rekao, Turska se svrstala uz islamske teroriste; dok je Francuska žrtva terorizma, a Nemačka se distancira od akcija SAD na Bliskom istoku. Da li bi obaranje ruskog aviona moglo da dovede do raslojavanja unutar NATO?
— U nekoj meri da, ali ne u onom kontekstu u kojem implicirate. Države NATO se generalno distanciraju od Turske, i to je povezano sa odlukom Amerike da igra sa obe strane ograde – da javno podržava zemlju u svetskoj štampi, zatim da daju strateški kontradiktorne izjave istoj toj štampi (Rojtersu je „neimenovani“ zvaničnik SAD dojavio da je avion oboren iznad sirijske teritorije, a ne turske). Pored SAD, druge zemlje NATO vide koju igru igra Turska, koja pokušava da ceo NATO odvede u opasnu konfrontaciju saRusijom. Tursku je na to nagovorila Amerika, koja je, kao što sam rekao, unapred planirala da ostavi Tursku u kriznom stanju zbog svjih strateških razloga.
Što se tiče pomenutih zemalja, Francuska je veoma sumnjičava prema Turskoj, i nije tajna da je protiv njenog ulaska u EU. Međutim, Nemačka je potpuno drugačija u ovom slučaju. Merkelova je prestravljena stotinama hiljada „izbeglica“, koje je Turska pustila u Evropu prošle godine, i čini sve kako bi poljubila sultanove cipele ne bi li ih zaustavio. Zapravo, obe zapadnoevropske zemlje – Francuska i Nemačka – složile su se da ucenjivačkoj Turskoj daju tri milijarde evra za zaustavljanje migranata, a kao bonus će nastaviti proces integracije Turske u EU. Nemačka u ovom slučaju vodi, a Francuska je prati, ali je potpuno drugačija dinamika kada je u pitanju borba protiv Islamske države. Tu Francuska vodi, a Nemačka je ta koja prati. Evidentno je razmimoilaženje Francuske i Nemačke oko nekih ključnih tema, i, ako se ne zaustave, to će na kraju dovesti do dve potpuno različite politike. SAD bi to mogle da iskoriste kao taktiku „dobar policajac – loš policajac“ u deljenju Evrope na dva centra moći, gde bi svaki od njih bio podređen Vašingtonu na svoj način.
Dakle, odvijaju se neki drugi procesi sasvim nezavisni od reakcije nekih NATO zemalja na tursku agresiju na Rusiju, s tim što ovaj događaj pokazuje te razlike. Ranije sam pisao o Intermarijumu, podregionalnoj organizaciji polunezavisnih vojnih blokova orijentisanih ka NATO i promeni tog kursa, koja je unapred planirana i strateški provedena. Ono što se događa između Nemačke i Francuske je dosta slično u tom kontekstu.
U Bejrutu je u terorističim napadima poginulo 40 ljudi, u Parizu 130, u ruskom putničkom avionu nad Egiptom skoro dvaput više. Celim svetom, pogotovo Evropom, vlada strah od terorizma. Da li verujete da američka „duboka država“ ima uticaj na te napade?
— Duboka država – obaveštajni, vojni i diplomatski aparati – stvorili su uslove za terorizam u Siriji, izbegličku krizu itd. Moguće je da su ti elementi znali za napade u Parizu, ali ih nisu sprečili, bilo da se dogodilo zbog nesposobnosti ili cinizma, zbog čekanja do poslednjeg trenutka, kako bi skupili što više dokaza i pronašli što više učesnika, što je uobičajena taktika FBI.
Teško je uočiti nameru i krivca za svaki od ovih napada, ali je lako prepoznati neke tragove „duboke države“ u Parizu. Ne mora da znači da su oni planirali, ali je već dokazano da su neki od osumnjičenih bili na listi posmatranih terorista, sa kojima se jednostavno nije radilo kako je trebalo i koji nisu bili praćeni onda kada je to trebalo. Takav profesionalni nemar – i to pod uslovom da smo optimistični i da ne sumnjamo da se dogidolo više od nemara – sam po sebi je krivično delo, i ukazuje na to da „duboka država“ možda čak i nema punu kontrolu nad svojim igračima, od kojih su se mnogi odmetnuli (Islamska država je na vrhu te lestvice). Što se tiče opšte eksplozije terorizma u svetu, haos se proširio tamo gde je udareno, bilo da se to dogodilo slučajno o ili primenom strateških „veština“, a SAD su uspele da svaku od tih tragedije pretvore u neku vrstu prednosti u realizaciji svojih interesa.
Koji su faktori koji odlučuju koja će zemlja biti napadnuta? Da li primenom tih faktora možemo da predvidimo sledeće mete terorista?
— Teško je reći koje bi zemlje mogle da postanu žrtve terorizma. U Parizu su lokacije odabrane radi širenja straha među lokalnim stanovništvom i svetskim mnjenjem, ali se ne može reći koja će biti sledeća meta. Ciljevi imaju smisao samo u retrospektivi i posle napada. Ko je mogao da pomisli da će biti napadnuti azijski restoran i koncert death metala? Naravno, moguće je spekulisati, ali ono što za nas ima smisla ne mora nužno da ima smisla i za džihadiste.
Prethodno pitanje sam vam postavio kao uvod u ovo: kolika je trenutna opasnost od terorizma po Centralni Balkan?
— Postoji veoma realan rizik. Centralni Blakan suočen je sa unutrašnjim pretnjama pod uticajem turskih i zalivskih propovednika, kao i njihovog novca, a zatim i od džihadista koji su se vratili, pogotovo u Bosni, i onih koji su se infiltrirali pod maskom „izbeglica“. Opipljiva manifestacija takvih napada su provokacije koje generiše Zapad između hrvatsko-muslimanskog entiteta i Republike Srpske, kao i organizovanje terorista na strani „obojenih“ revolucinara, poput albanskih terorista u Kumanovu, koji su planirali napade pre nego što su uhvaćeni u maju. Kad smo već kod Makedonije, treba imati u vidu i nerede koje na granici prave ekonomski migranti pred bezbednosnim organima. Te „nove komšije“ već pokazuju sklonost ka ekstremnom nasilju, i ko zna šta će se desiti ako ne dobiju ono što žele. Mogli bi da destabilizuju zemlju domaćina, uz potencijalno naoružanje terorističkih provokatora, poput obnovljene OVK.
Šta su mere koje se u našem regionu mogu preduzeti u cilju odbrane od terorizma?
— Potrebna je veoma striktna politika ograničavanja ulaska „izbeglica“ i odvajanje pravih izbeglica od ekonomskih „padobranaca“ i infiltriranih terorista. To se ne može učiniti sa potpunom preciznošću, međutim, pojačana bezbednost i bezbednosne provere će svakako biti potrebne. Kad se nagomilavanje zaustavi i razuman broj izbeglica krene da prelazi granicu, njih treba izvesti iz zemlje što je pre moguće. Uz neprestano prisustvo policijskih ili vojnih snaga, proces bezbednosne provere bi trebalo da se vrši u „zoni za ratne izbeglice“, jer bi samo oni trebalo da budu pušteni, a ekonomske oportuniste bi trebalo zaustaviti. Ako bi „izbeglica“ želela da ostane u Makedoniji, Srbiji ili bilo kojoj od tranzitnih zemalja, njih bi, naravno, trebalo detaljno proveriti i odvojiti od većine koja želi da ide u Nemačku i Švedsku, gde žele da odu zbog socijalnih prednosi. Dakle, većina „izbeglica“ samo mora da prođe kroz zemlju, da se posmatra šta rade, a nikako da prave nelegalne baze za svoje operacije ili da pokušaju da kontaktiraju lokalne ekstremiste. Takvu strategiju bi trebalo detaljnije precizirati, jer ovo što sam predložio samo je opšta ideja. Ali to je put koji se mora odabrati, i za njega će biti potrebni striktniji uslovi za prolazak „izbeglica“.
Makedonija je najodgovornija za bezbednost Balkana time što je podigla ogradu na granici sa Grčkom. To je odličan prvi korak i sasvim je dovoljan za sprečavanje ilegalnih upada. „Nizvodne“ države Balkana moraju da shvate da je njihova prva linija odbrane na granici Makedonije i Grčke, i da Atina nema nikakvu kontrolu nad svojim granicama niti je, iskreno, uopšte zanima šta „izbeglice“ unutar zemlje rade i kuda se kreću. Grčka, „evropski bolesnik“, predstavlja ogroman rizik od terorizma kada je u pitanju „izbeglička kriza.“ Što pre Balkan to shvati, to će pre uspeti da se odbrani, i trebalo bi potpuno podržati Skoplje, koje je hrabro stalo ispred cele Evrope ne bi li se zaštitila.
Dok se čini da SAD imaju sve više problema na Bliskom Istoku, američki potpredsednik Bajden prošle nedelje je u Zagrebu održao samit sa predsednicima tzv. Zapadnog Balkana. Posle nekoliko godina, postaje sve očiglednije američko direktno mešanje na Balkanu, gde je očigledno zamišljena neka vrsta asocijacije zemalja („jugosfere“, kako je zove Tim Džuda).
— Upravo se to događa. Amerika, kao vođa iz senke, indirektno koristi Hrvatsku u upravljanju Balkanom. Nešto sam o tome pisao letos kad je Viktorija Nuland – ozloglašena po Evromajdanu – posetila region i razgovarala sa liderima. Zaključio sam da SAD žele da završe sa političkim podređivanjem svake od regionalnih država, čime bi stvorile „jugo-zatvor“ – delimično reintegrisanu, prozapadnu školjku stare Jugoslavije – i počistile snage otpora. Nulandova je zapravo iznela izvršni plogram onog što je njen šef Džon Keri rekao u februaru ove godine – da su „Srbija, Makedonija, Crna Gora i Kosovo na liniji vatre“ između SAD i Rusije. On je hteo da kaže da će svaki od ovih entiteta – Kosovo smatram srpskom pokrajinom, koja je pod okupacijom Amerike, nikako kao nezavisnom državom – biti destabilizovan kako bi se rigidnije kontrolisao, gde bi Rusija bila iskorišćena kao žrtva za pravdanje predstojećih američkih planova.
Bitno je reći da se Bajdenova poseta dogodila pod pokroviteljstvom procesa Brdo-Brioni i da ga je dočekala hrvatska predsednica Kolinda Grabar-Kitarović. Svrha okupljanja je bila da prozapadna integrisana elita pritisne svoje neintegrisane kolege kako bi ubrzali proces. U suštini, to je prozapadno šepurenje pod maskom debatnog diplomatskog kluba.
Šta je krajnji smisao tog „šepurenja“?
— Način na koji SAD i njihovi regionalni saveznici žele da pobede balkanski duh jeste da se zaboravi da Balkan uopšte postoji. Hrvatska predsednica smatra da bi izraz „Zapadni Balkan“ trebalo zameniti eufemizmom „Jugoistočna Evropa“. Svrha je ubijanje balkanskog identiteta i približavanje Briselu i Nemačkoj. Hrvatska može biti „Jugoistočna Evropa“ ako to želi, ali Republika Srpska, Srbija, Makedonija i Crna Gora uvek će biti Balkan ako njihov narod narod tako odluči. Koristeći se „logikom“ Grabar-Kitarovićeve, da li to znači da je muslimansko-hrvatski entitet Bosne deo „Jugoistočne Hrvatske“? Ne čini mi se da su srpski i makedonski lideri to shvatili – pa ću im ja svakako preneti svoje sumnje – i zato bi trebalo da budu svesni da su nehotice pali u zamku identiteta i eufemizama hrvatske predsednice, i da građani Balkana ne bi voleli da ih nazivaju „Jugoistočnim Evropljanima“.
Čini se da je Hrvatska u tome viđena kao energetski lider (zamišljen je gasni LNG terminal na hrvatskom ostrvu Krk), ali i vojni i politički. Koliko vam se izglednom čini realizacija tog projekta i šta bi on značio za Srbiju?
— To je svakako tačno, ali je i Albanija od jednake važnosti. Nije slučajno što su se obe zemlje 2009. godine zajedno priključile NATO, jer je oduvek postojala namera da se američka strategija postigne sinhronizovanim delovanjem ove dve zemlje protiv neokupiranih država Centralnog Balkana. Što se tiče LNG, to su snovi. Takav projekat je izuzetno skup, mada opet, hrvatski nacionalizam je kroz istoriju pokazao da ne pita za cenu kad je u pitanju dominacija regionom. Zato je izvesno da će platiti ogromnu i nepotrebnu cenu, i to iz inata Srbiji i radi „regionalnog prestiža“, bez obzira na to koliko će se zadužiti kod svojih zapadnih okupatora.
Sa druge strane, izostavljen je potencijal udruživanja Hrvatske i Mađarske i obnavljljanja sfera uticaja na Balkanu iz imperijalnog doba. O tome sam pisao ranije, kad sam govorio i o bloku Intermarijuma, tačnije o „Prostoru sv. Stefana“ (St. Steven’s Space) za Oriental Review. Da bi bilo jasno u trenutnom kontekstu – Viktor Orban je prepredena lisica. On oslikava regionalni duh vremena (zeitgeist) kad su teme društvena pitanja, i zbog toga je pridobio poštovanje mnogih. Ali on služi institucijama Zapada kada poziva Makedoniju da uđe u NATO. Glavni razlog te socijalno-političke nelogičnosti jeste u tome što se Orban plaši obojene revolucije, kakvu je imao prošle godine, kad je hiljade ljudi protestovalo protiv njega zbog poreza na internet, dok ga je Džon Mekejn nazivao „neofašističkim diktatorom“. To je zapravo bio signal iz Vašingtona da će se Orban naći na listi za odstrel ukoliko se ne podredi njihovim strateškim ciljevima u regionu. Deo njegovih komentara protiv multikulturalizma verovatno je iskren, ali ne sme se zaboraviti da on to glasno radi samo da bi dobio poštovanje u regionu, koje bi iskoristio za učlanjivanje novih zemalja u NATO. Time smatra da udovoljava SAD i da odlaže ili čak otkazuje plan obojene revolucije protiv sebe.
Razgovarao i preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ
Nastaviće se
