VREME JE DA SE BAVIMO PITANjEM VOJVODINE

UROŠ NIKOLIĆ Sada je najbolje vreme da državotvorne snage krenu u tihu i meku...

UROŠ NIKOLIĆ

Sada je najbolje vreme da državotvorne snage krenu u tihu i meku borbu za severnu Srbiju

Srbi imaju lošu naviku da probleme rešavaju tek kada postanu alarmantni. Vojvodina trenutno nije akutni problem, posebno u poređenju sa ostalim opasnostima sa kojima se Srbija i srpski narod sreću. Ali ona ima potencijal da to postane u budućnosti. Ovako konstituisana APV nije nešto što jača Srbiju, naprotiv. Njen hibridni status je neodrživ i u budućnosti će ići ili ka povećanju autonomije ili ka njenom smanjivanju i postepenom gašenju. Najgore od svega je da, kad se nešto ne detektuje kao potencijalni problem i opasnost, ono se nesmetano razvija, i svest o problemu sazreva tak kad je za pozitivno rešenje kasno.

Neka se na pitanju Vojvodine pokaže da smo naučili nešto na istorijskim greškama i da znamo i strateški i dugoročno da rešavamo probleme. Naše elite treba da budu svesne da Vojvodina može za 15, 20 godina da postane ono što niko od nas dobronamernih ne želi, i već sad bi trebalo sveobuhvatno i preventivno preduprediti svaku mogućnost da se situacija razvija u tom pravcu. Za takvu strategiju ne treba žaliti ni energije ni sredstava, jer će se svaki uložen dinar i atom snage višestruko isplatiti. Ukoliko se propusti prođenje strategija onda kad su najveće šanse za njihov uspeh i ako se počne delovati kad su sve nepovoljnije prilike, onda i cena raste, a i uloženi trud sve manje garantuje uspeh.

Vojvodina za Srbiju ima nemerljiv značaj. Procentualno po veličini i broju stanovnika, po tome što važi za razvijeniji deo Srbije i njenu žitnicu, strateški je veoma važna i predstavlja prostor preko koga Srbija pripada srednjoevropskom regionu. Ona za Srbiju ima i veliki simbolički značaj, kao prostor na kome su Srbi vekovima živeli i borili se za prava i državnost. Simbol je i trofej velike ratne pobede i nešto u šta su ugrađene kosti miliona naših predaka. Napomenimo i da se prostor graniči sa gradom Beograda, pa onaj ko mašta o nezavisnoj Vojvodini priziva i to da Beograd ponovo bude pogranični grad.

AUTONOMIJA JE BROZOV RELIKT
Autonomna pokrajina u ovakvom formatu relikt je Brozovog diktatorskog nasleđa i politike večitog slabljenja Srbije. Ako identifikujemo aktere koji najgrlatije brane autonomaštvo, lako ćemo uočiti da su to upravo baštinici Brozove politike. Ekstremnih autonomaša u ovom trenutku nema u velikom procentu, ali ne zaboravimo slučaj Crne Gore, koja je bila do dolaska komunista etnički čisto srpska, a čak i 1992. godine su skoro stoprocentno glasali za zajednicu sa Srbijom, da bi se 2006. odvojili i danas postali rasadnik antisrpstva iako su svi etničkim poreklom Srbi. Naravno da se ne može povući potpuna paralela između Crne gore i Vojvodine, ali elemente pokušaja stvaranja nekakvog posebnog vojvođanskog identiteta, i to ne na zdravim lokalpatriotskim osnovama, nego na onaj titoistički antisrpski način – već imamo. Na akademskom planu aktuelan je pokušaj stvaranja posebne tzv. akademije nauka – VANUK.

sremskikarlovci vidikovac turizam pogled dunav vojvodina gov rs 660x330Borba za srpsku Vojvodinu najpre bi trebalo da se temeljii na medijskoj i ideološkoj borbi protiv ovakvog koncepta Vojvodine i protiv bilo kakvog jačanja vojvođanskog identiteta kao protivnog Srbiji. Skoro dve trećine stanovništva u Vojvodini čine Srbi, pa je jasno da nikakve manjine ne bi mogle da doprinesu udaljavanju ili odvajanju Vojvodine od Srbije, već bi one mogle da budu samo tas na vagi, kao u crnogorskom scenariju. Da bi se takva mračna separatistička vizija ostvarila, morao bi većinski srpski narod da se prevede žedan preko vode pod maskom autonomaštva i posebnog vojvođanskog identiteta, a potom možda i nastankom nove vojvođanske veštačke nacije sa težnjom ka otcepljenju. Tu bi navodni ekonomski motivi igrali važnu ulogu, jer bi se dokazivalo narodu da bi nezavisnošću Vojvodina prosperirala, a da je Srbija samo košta i guši.

Zato državotvorne snage nikako ne smeju biti pasivne u Vojvodini, već aktivne na način koji će vući ka potpuno suprotnom raspletu – ka ukidanju ovakve titoističke autonomije. Čak i kada se ne bi u dogledno vreme uspelo, svaki korak bliže tome je preventivno udaljavanje od suprotne varijante. Nacionalne manjine trebalo bi prigrliti, a nikako odbaciti. Nije u njima toliko problem, već upravo u onim Srbima autonomašima koji forsiraju priču o vojvođanskoj posebnosti. Sa manjinama bi trebalo stupiti u otvoren dijalog i osnaživati direktan kanal komunikacije državne vlasti i njih mimo autonomije. Svim manjinama – Mađarima, Slovacima, Rumunima i dr. – važno je omogućiti sva moguća nacionalna, jezička, kulturna, verska prava, pa čak i podsticati njihovo isticanje nacionalnih simbola. Mađar i ostali se sigurno ne mogu asimilovati, pa zašto im onda ne pokazati da ih država Srbija prihvata takvim kakvi su i da ona nije smetnja njihovom kulturnom razvoju i emancipaciji, a oni bi trebalo da pokažu da su lojalni građani ove zemlje. Skeptičan sam u tom pogledu prema hrvatskoj manjini zbog tradicionalno neprijateljske politike Zagreba prema Srbiji, a posebno zbog njihovih subverzivnih namera u Vojvodini.

PITANjE MAĐARA NIJE ANTAGONISTČKO
Beogradu bi bilo korisno i da igra na kartu sukoba Zagreba i Budimpešte, gde bi Beograd i Budimpešta bili saveznici, umesto da se dozvoli zbližavanje Zagreba i Budimpešte po pitanju Vojvodine. Autonomna pokrajina kao koncept, isto kao što je antisrpska, ona je i antimađarska, jer je to jedan titoistički anacionalni hibrid nastao iz antisrpskih pobuda. Naravno, prava manjina isključuju bilo kakve teritorijalno-političke autonomije po etničkim osnovama. Mađari su svakako najznačajnija manjina u Vojvodini. Iako neki ekstremisti imaju negativnih pretenzija, pogrešno je praviti paralele između njih i muslimanskih manjina, jer oni nemaju ni priraštaj ni agresivnost kao ove. Mađarska je u EU, i mnogi koji su dobili njeno državljanstvo napuštaju Srbiju. Za Srbiju je poželjno da ima što bolje odnose sa zvaničnom Budimpeštom, kao i mađarskim strankama poput SVM. Čak nam i hlađenje odnosa Mađarske sa zapadnim zemljama odgovara, jer bi imali veliki problem ako bi Mađarska bila njihova miljenica, a mi u sukobu sa njima. Mađarsku manjinu bi bilo korisno prigrliti uz srpske državotvorne snage, ponuditi im učešće u vlasti na svim nivoima, i maksimalno ih udaljiti i konfrontirati sa tzv. srpskim autonomaškim snagama.

mitropolitstratimirovic01Čak ni ekstremistički Jobik nije opasnost po Srbiju kao što to mogu biti LSV, Vojvođanska partija i sl., jer neozbiljne desničarske revizionističke grupacije koje vide Vojvodinu kao Južnu Ugarsku ili Dimitrovgrad i Bosilegrad kao delove Bugarske opasne su koliko i Šešelj za Hrvatsku kada priča o Karlobagu i Virovitici. Od otvaranja kancelarije Jobika u Senti mnogo više bi trebalo da zabrinjavaju kancelarija Vojvodine u Briselu i sve češće akcije i pozivi na otcepljenje Vojvodine i zalaganje za katalonski scenario. Inače, lider jedne minorne, ali medijski veoma prisutne autonomaške i separatističke stranke iz Vojvodine bio je u poseti Kataloniji, verovatno da bi video kakva su njihova iskustva u borbi za nezavisnost. Pozivanje na Kataloniju i neke druge slučajeve, poput Škotske ili Bretanje, svakako je zamajac autonomašima. Iako takvih ekstremnih autonomaša nema mnogo, veoma su medijski prisutni i agresivni, pa je moguće da taj broj vremenom raste, posebno u vremenima velikog siromaštva i nezadovoljstva stanovništva. Neke beogradske stranke, poput DS i LDP, daju podstrek takvim stremljenjima, a vojvođanski DS sve više podseća na DPS – na nekog ko preuzima izvorno tuđu ideju, a ima daleko veće šanse od LSV ili Vojvođanske partije da je sprovede.

AUTONOMIJA JE FAKTOR SLABLjENjA SRBIJE
Na političkom terenu, uz kvalitetan rad, mogle bi se poraziti takve antidržavne tendencije. Kada god oni mašu autonomaškim vojvođanskim zastavama, na jednu njihovu mi bi trebalo da mašemo hiljadama srpskih zastava. Kada kulturrasistički omalovažavaju bilo šta što nije „izvorno vojvođansko“, nego srbijansko, treba održati što više srpskih manifestacija i razbiti tu veštačku podelu u glavama na Vojvodinu i ostatak Srbije. Izbeglice iz srpskih zemalja, koje su često na tapetu vojvođanerskih autonomaša, ne treba da se stide, već da ponosno održavaju svoje manifestacije, jer Vojvodina podjednako pripada i njima. Treba razvijati što jače lokalne samouprave i ekonomsku decentralizaciju, ali na zdravim i razvojnim osnovama, a nikako političke hibride kao APV. Potrebno je povezivati opštine iz Vojvodine na zajedničkim razvojnim projektima sa opštinama iz centralne Srbije sa kojima se dodiruju, i vezivati ih više za njih nego za Novi Sad, barem dok je ovakva autonomija. Argumentovano dokazivati da, ne samo što APV ne poboljšava život njenih građana već predstavlja komunistički birokratski relikt, koji duplira nadležnosti, a aparat koji mnogo košta, više odnosi nego što donosi običnim građanima. Ismevati i etiketirati autonomaše kao ekstremiste, i stavljati ih u isti koš sa ostalim ekstremistima, poput neonacista i na svakom koraku demaskirati njihovu politiku. Koristiti se svim legalnim medijskim, ideološkim i političkim sredstvima borbe, kako bi jednog dana u povoljnim okolnostima narod dao svoju reč o ovakvoj autonomiji, za čije stvaranje se nikad nije pitao. Stalno treba podsećati da ovakva APV nije plod narodne volje, već ju je oktroisala komunistička vrhuška. Gajiti identitet Vojvodine samo na osnovu onih vrednosti zbog kojih je i nastalo Srpsko Vojvodstvo, a koje su izopačili komunistički vlastodršci. Njihov paradoks se najbolje može ogledati u tragikomičnoj sintagmi Vojvodina Republika, što je pojmovno nespojivo.

kraljmilangrobSad je najbolje vreme da državotvorne snage krenu u tihu i meku borbu za severnu Srbiju. Proaktivnom politikom treba delovati prvi i korak ispred svih onih snaga koje bi taj prostor vukle u kontrasmeru. Autonomija u ovakvom obliku nema nikakvog smisla, s obzirom da su dve trećine u njoj Srbi, a da nikakvog istorijskog razloga za to nema, jer je Srpsko Vojvodstvo i nastalo u težnji da bude deo Srbije. Što se ekonomske strane tiče, razvoj, decentralizacija i jačanje lokalnih zajednica mogu da se ostvare i bez ovakvih hibridnih autonomija – nijedna zemlja u regionu nema ništa slično, ne računajući BiH, koja je složena državna zajednica. Zbog čega bi samo Srbija morala da ima nešto što služi samo kao faktor njenog slabljenja i ucenjivanja? Ne zaboravimo da je svaka neuralgična tačka Srbije adut u rukama moćnih spoljnih faktora, da, ako nismo kooperativni prema njima, oni će otvoriti to pitanje. Zašto bar jedan problem ne rešavati na pozitivan način preventivnim delovanjem? Stara izreka kaže: bolje sprečiti nego lečiti!

Blog Uroša Nikolića

Politika
Pratite nas na YouTube-u