ZAŠTO RAT U IRAKU NIJE RUSKI RAT

ALEKSANDAR ORLOV Rusija bi trebalo da bitku protiv ISIS u Iraku posmatra iz daljine,...

ALEKSANDAR ORLOV

Rusija bi trebalo da bitku protiv ISIS u Iraku posmatra iz daljine, dok se SAD, Iran, Turska i Saudijska Arabija bore za uticaj

Napad koji su protiv Islamske države povele ruska ratna avijacija i sirijska armija doveo je do nečega što bez zadrške možemo opisati velikom pobedom – militanti ISIS sad beže u Irak. Ipak, ostaje pitanje šta bi trebalo uraditi da se stavi tačka na Islamsku državu u Iraku, gde bi iračka armija, šiitske milicije, Iranska revolucionarna garda i američko vazduhoplovstvo tek trebalo da ostvare neke ozbiljnije rezultate.

Zbog toga su 29. novembra dva američka senatora – Džon Mekejn i Lindzi Grejam – izneli predlog da se pošalje do 10.000 američkih vojnika u Irak i Siriju. Sudeći prema njima, tekuća vazdušna kampanja u regionu ne donosi pozitivne rezultate, pa je jedini način da se izbori sa pretnjom koju predstavlja Islamska država – slanje kopnenih trupa. Istovremeno, Barak Obama ponavlja da američke pešadija neće ratovati ni u jednoj od ovih zemalja.

Ostalo je 11 meseci do predsedničkih izbora u SAD i male su šanse da će se bilo šta promeniti u tom periodu. Novu odluku bi eventualno mogao da donese naredni američki predsednik, suočen sa međunarodnom situacijom koju će mu ostaviti sadašnja administracija. Povlačenje američkih trupa iz Iraka je na Zapadu predstavljeno kao veliki uspeh Obamine spoljne politike, pa bi njihov povratak tamo bio priznavanje totalnog promašaja.

Obaminu odluku da ne izvodi kopnene operacije u Iraku i Siriji podržala je glavna uzdanica demokrata na predstojećim izborima Hilari Klinton. Ona je 30. novembra u intervjuu za SBS naglasila da ne može da zamisli situaciju u kojoj bi donela drugačiju odluku, jer je ubeđena da je najbolji način da se pobedi ISIS nastavak bombardovanja. Istovremeno, ogradila se od militantnih stavova koje zagovaraju republikanci.

ISIS U SIRIJI JE PRED UNIŠTENjEM
Plan Vašingtona da rasporedi specijalne snage u Iraku, koji je nedavno obznanio sekretar za odbranu Ešton Karter, irački premijer Hajder al Abadi dočekao je odgovorom da vojna operacija u Iraku ovaj put ne može biti izvedena bez pristanka iračke vlade, čisto da stvari budu jasne. Izvori iz iračke administracije poriču da su se vodili bilo kakvi razgovori o raspoređivanju američkih specijalnih jedinica u Iraku.

sirijaarmijaalepo04U međuvremenu, sve je bliži trenutak potpunog uništenja jedinica ISIS u Siriji. Ruskom bombardovanju nedavno se pridružila francuska avijacija, koja ima podršku nosača aviona „Šarl de Gol“. Ove nedelje nemački Bundestag glasaće o slanju nemačkih izviđačkih aviona i više od hiljadu vojnika u Siriju. Velika Britanija bi takođe uskoro mogla da se pridruži operacijama u Siriji (to se 3. decembra i dogodilo; prim. prev.), čisto da ne izostane sa proslavlje pobede. Sličnu stvar uradila je u junu 1944. otvaranjem operacije Drugi front u trenutku kad je Moskva bila na samo par koraka od ulaska u Berlin.

Već postoji više od 250 hiljada boraca koji se bore protiv ISIS, uključujučći Sirijsku arapsku armiju, Hezbolah, elitne jedinice Iranske revolucionarne garde i kurdske pešmerge. Što se tiče preostalog dela – antivladinih snaga – samo 70 hiljada ljudi je spremno na borbu. Ukoliko neki delovi opozicije ili članovi Slobodne sirijske armije ne žele da budu povezivani sa ISIS, moraće da polože oružje pre nego što bude prekasno.

Pitanje kakva će biti vladajuća struktura nove Sirije ostaje predmet sporenja. Zapravo, svedoci smo pokušaja da se podeli „sirijski kolač“. Ali u kontekstu činjenice da su ključnu ulogu u borbi protiv Islamske države odigrale Moskva, Iran i Sirija, Rusija bi trebalo da preduzme korake koji će sprečiti učešće ostalih stranih sila u procesu odlučivanja. Te snage učinile su sve da svrgnu legitimnu sirijsku vladu – SAD, NATO, Turska, Saudijska Arabija i Katar. Bez obzira na sve, oni nastavljaju da budalasto i tvrdoglavo ponavljaju kako Bašar al Asad „mora de ode“. E, pa ne mora! O njegovoj sudbini će odlučivati sirijski narod, koji je najviše propatio u ovom brutalnom ratu.

Dakle, izgleda da je vreme da Moskva zaustavi svoje diplomatske igrice povodom procesa „sirijskog pomirenja“, uzimajući u obzir gotovo nepostojeću opoziciju, koja je najveći deo rata provela u inostranstvu i bila debelo plaćena sa Zapada, iz Turske i zalivskih monarhija. Oni su, zajedno sa svojim pokroviteljima, propustili svoje šanse. Ono što je u septembru imalo smisla sada više nema zbog radikalne promene stanja na terenu. Ideja o dijalogu sa opozicijom, uz učešće onih koji su sponzorisali sve vrste terorizma i ekstremizma, zastarela je i štetna, bez obzira na to da li se dogovori održavaju u Ženevi ili u Beču. Diskusija o sudbini predsednika Bašara el Asada jednostavno odlaže poraz terorista u Sirijskoj Arapskoj Republici. Uloga današnje vlade u Damasku u posleratnom podizanju Sirije na noge teško da može biti precenjena.

ZAŠTO BI RUSIJA RATOVALA ZA SAD?
Ali razgovori o budućnosti Iraka definitivno treba da počnu već sad, jer je tamo borba protiv ISIS mnogo komplikovanija nego u Siriji. U suprotnom, biće besmisleno da Moskva pomaže vladi u Bagdadu, koja je oslonjena na Teheran i u teškoj je zavisnosti od Vašingtona. Ukoliko do pregovora ne dođe, Irak je osuđen na propast. Za Rusiju borba u Iraku znači rešavanje problema Vašingtona i Teherana snagom ruskog oružja, trošeći sopstvene finansijske resurse i rizikujući živote ruskih vojnika.

sirijaarmijaalepo00Moskva je više puta negirala mogućnost izvođenja kopnenih operacija u Siriji. Kad je ruski bombarder srušila turska avijacija, Rusija je prestala da govori o tome. Nema komentara ni o mogućem slanju ruskih ratnih aviona iz Sirije u Irak, ukoliko bi zvanično stigao takav predlog od Bagadada, iako su ruski zvaničnici do pre samo mesec dana pominjali i tu mogućnost. I pored toga, veliki broj vojnih stručnjaka u Rusiji već je izračunao koliko je tenkova, pešadijskih jedinica, oklopnih vozila, helihoptera i aviona potrebno poslati u Irak da bi se porazio ISIS. Zato se ta mogućnost u najvećem broju ograničila na ratnohuškačku retoriku patriota ili podstrekača, koji bi bili spremni da zaglave Rusiju u ratu na Bliskom istoku uprkos velikim teškoćama sa kojima se suočava njena ekonomija. Rusija ne može da plati „drugi Avganistan“. Dobro je poznato kako je propao pokušaj trajne američke okupacije Iraka, bez obzira na njene ogromne finansijske kapacitete i mogućnost štampanja dolara.

Vreme je da otvoreno priznamo da ISIS nije prirodna katastrofa niti je to islamski revolt protiv Zapada i trulih arapskih režima. Katastrofa nije čak ni teroristički fenomen poput Al Kaide, uprkos činjenici da se njihovi borci služe sličnim brutalnostima i nehumanim terorističkim metodama. ISIS je pažljivo osmišljen projekat, koji su stvorili Vašington i London u nastojanju da pokrenu talas „nekontrolisanog haosa“ širom Bliskog istoka. Glavni cilj tog projekta je da se obezbedi kontrola Vašingtona nad regionom bogatim energetskim resursima u vreme dok paralelno teku procesi velikog opadanja američkog uticaja u arapskom svetu i sve većih unutrašnjih problema sa kojima se suočavaju Saudijska Arabija i Katar.

SAMO NA KOMERCIJALNIM INTRESIMA
Postojanje „kalifata“ još uvek je profitabilno za veliki broj država, uključujući SAD, Tursku, Saudijsku Arabiju, Katar i druge. Vašington gleda sa distance kako se šiiti i suniti međusobno ubijaju, dok se u pozadini Iran i Saudijska Arabija bore za uticaj. Shvativši stanje na terenu, Rijad, Doha i Ankara su zahtevali od Vašingtona da ih spasi od rastuće „ekspanzije“ Irana u Persijskom zalivu. SAD su bile voljne da pomognu, prodajući im oružje vredno više od 70 milijardi dolara. SAD takođe nastoje da sačuvaju svoje baze u Kataru, Bahreinu, Kuvajtu i Saudijskoj Arabiji. Da su sve ove zemlje htele da ISIS bude uništen, sigurno je da bi ga američka ratna mašinerija zbrisala sa lica zemlje.

Bilo kako bilo, postojanje ISIS samo šteti Rusiji i interesima njenih partnera u regionu – Siriji, Iranu i Bagdadu. Izrael takođe nije previše srećan zbog toga, budući da radikalni islamisti konstantno dovode u pitanje njegovo postojanje, kako spolja, tako i iznutra. Glavna pretnja po Rusiju od ISIS je njena sposobnost da se infiltrira na njenu teritoriju i tako destabilizuje zemlju, posebno na Severnom Kavkazu, u regionu Volge i Centralnoj Aziji. Stoga se ne treba čuditi zašto Zapad i Turska nisu bili previše zainteresovani da uklone jednu takvu pretnju.

sirijaarmijaalepo01Jasno je da bi odgovorne trebalo suočiti sa problemima koje su sami stvorili. Poslušni kučići Vašingtona već su ujeli gazdu izvodeći napade u Parizu. Sličnu transformaciju je doživela i Al Kaida, koju je takođe stvorila CIA uz pomoć Saudijske Arabije i Katara, kako bi se borili protiv SSSR u Avganistanu. Evropa ima poslednju reč u ovoj situaciji. Na kraju krajeva, posle masakra u Parizu mogli bi da uslede napadi u Berlinu, Londonu, Rimu, Madridu… Što se tiče Rusije, ona bi trebalo da sledi primer Kine i da bitku protiv ISIS u Iraku posmatra iz daljine, dok se SAD, Iran, Turska i Saudijska Arabija bore za uticaj. Iako je to ne sprečava da pomogne Bagdadu, ta pomoć bi trebalo da bude bazirana na komercijalnim interesima. Takođe, Rusija bi trebalo da pomaže onima koji se danas zaista bore protiv ISIS u Iraku: Kurdima sa severa zemlje i njihovim paramilitarnim jedinicama pešmergama. Ipak, šta god da se dogodi, rat u Iraku nije ruski rat.

Autor je politikolog i orijentalista, tekst je naisan ekskluzivno za onlajn-magazin „Nova istočna perspektiva“ (New Eastern Outlook)

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u