ROSTISLAV IŠĆENKO: ČELIČNA MOĆ RUSKE DIPLOMATIJE I NjENA ISTORIJSKA ULOGA U JAČANjU RUSKE DRŽAVE

Jevgenij Maksimovič Primakov je, zajedno sa okretanjem vladinog aviona iznad Atlantika u momentu američke...

Jevgenij Maksimovič Primakov je, zajedno sa okretanjem vladinog aviona iznad Atlantika u momentu američke agresije na Jugoslaviju, preokrenuo i celu rusku spoljnu politiku

Kuhinjski „stratezi“, koji iskreno veruju da je masivni nuklearni udar univerzalno sredstvo za rešavanje svih spoljnopolitičkih problema, izuzetno su nezadovoljni umerenom pozicijom ruskog rukovodstva u turskoj krizi. Uostalom, oni i direktno angažovanje Oružanih snaga Rusije u sirijskom konfliktu smatraju nedovoljnim.

Ni akcije Moskve u ukrajinskom pitanju ih ne zadovoljavaju.

Ali, niko ne postavlja sebi jedno jednostavno pitanje. Kako je uopšte došlo do toga da je Rusija jednog dana počela ne samo da se aktivno suprotstavlja svetskom hegemonu u globalnoj igri, već da ga nadigrava u svakom pogledu?

Krajem 90-tih Rusija je bila država u ekonomskom i finansijskom smislu na nivou zemalja trećeg sveta. Na unutrašnjem planu nazirala se antioligarhijska pobuna. Vodila je beskonačan i uzaludan rat u Čečeniji, koji je već počinjao da se preliva u Dagestan.

Konačno, bezbednost zemlje obezbeđivana je samo nuklearnim arsenalom (jer za vođenje bilo kakve ozbiljne operacije, čak i u svojim granicama, vojska nije imala ni obučenog kadra, ni odgovarajuće savremene tehnike, flota nije plovila, a avijacija nije letela).

Naravno, svako može reći da je sa postepenim obnavljanjem industrije, uključujući i odbrambenu, rastao životni standard, da se stabilizovala situacija u zemlji i da se modernizovala vojska.

Ali, ključno pitanje nije – ko je više učinio za uzdizanje Oružanih snaga RF: Šojgu, Serdjukov ili Generalštab. I nije pitanje ko je bolji ekonomista: Glazjev ili Kudrin, i da li je bilo moguće još više sredstava izdvojiti za socijalne programe.

Osnovna nepoznata veličina u ovoj jednačini je – vreme. Odakle je ono došlo, a posebno: zašto su Sjedinjene Države dale Rusiji vremena da se pripremi za otpor, da povrati ekonomske i vojne mišiće, zašto su joj dale vremena za uništenje proameričkog lobija u politici i medijima tako pažljivo negovanog od strane Stejt departmenta?

Zašto otvoreni sukob, u kojem mi sada direktno nadigarvamo Vašington, nije počeo deset ili petnaest godina ranije, kada Rusija nije imala nikakve šanse da preživi sankcije? Zar nisu u stvarnosti SAD još krajem devedesetih – početkom dvehiljaditih krenule u akciju nametanja marionetskih režima na celoj teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza, uključujući i Moskvu, koja je tada igrala ulogu samo jedne od nekoliko prestonica dezintegrisane Rusije.

Preduslovi današnjih vojnih i političkih uspeha decenijama su stvarani na nevidljivom (diplomatskom) frontu.

Treba reći da se Ministarstvo inostranih poslova prvo od svih resora oporavilo od bahanalija izazvanih kolapsom s početka 90-ih. Već 1996. godine, funkciju ministra spoljnih poslova preuzeo je Jevgenij Maksimovič Primakov, koji je, zajedno sa okretanjem vladinog aviona iznad Atlantika u momentu američke agresije na Jugoslaviju, preokrenuo i celu rusku spoljnu politiku, da više nikada ne bude vraćena na američki pravac.

Posle dve i po godine, on preporučuje za svog naslednika Igora Sergejeviča Ivanova, koji polako (gotovo neprimetno), ali sigurno nastavlja jačanje nezavisnosti ruske diplomatije. Poslednjeg je 2004. godine zamenio sadašnji ministar Sergej Viktorovič Lavrov, tokom čijeg mandata je rusko diplomatsko ministarstvo steklo dovoljno sredstava za postepeni prelazak iz pozicione odbrane u sve odlučniju ofanzivu.

Od trojice pomenutih ministara, zvezdu Heroja Rusije dobio je samo Ivanov, ali sam siguran da su i njegov prethodnik i njegov naslednik (prema postignutim rezultatima) ništa manje dostojni ove nagrade.

Međutim, uspehu rada ministara i brzom oporavku operacija MIP pomogla je tradicionalna kastinska bliskost i konzervativizam diplomatskog kora. Upravo ona usporenost i privrženost tradicijama, zbog kojih su diplomate često kritikovane. Kozirevšćina (spoljna politika Rusije za vreme ministra A. V. Kozireva (1990-1996), koju je karakterisalo poklapanje sa diplomatijom zapadnih zemalja, prim. prev.) u Ministarstvu spoljnih poslova nije preživela, upravo zbog toga što nije našla plodno tle.

Ali, vratimo se u 1996. godinu. Rusija je na dnu ekonomske provalije, a tek joj predstoji defolt 1998. godine. SAD počinju javno da ignorišu međunarodno pravo, menjajući po svojoj volji međunarodne strukture. NATO i EU se pripremaju da se primaknu ruskim granicama.

Nema se čime odgovoriti. Rusija (kao i SSSR ranije) može za dvadeset minuta uništiti bilo kog agresora, ali protiv nje niko neće da ratuje. Svako odstupanje od „generalne linije“ koju je zacrtao Vašington, svaki pokušaj sprovođenja nezavisne spoljne politike povlači za sobom ekonomske pritiske i po pravilu unutarpolitičku destabilizaciju – zemlja je u ovom periodu životno zavisila od zapadnih kredita.

Situacija se komplikuje činjenicom da je do 1999. godine vlast u potpunosti bila u rukama kompradorske, proameričke elite (poput današnje ukrajinske), a do 2004-2005. godine kompradori još uvek vode upornu borbu za vlast sa patriotskom birokratijom putinskog poziva. Poslednja bitka koju su vodili već očajni kompradori, bio je pokušaj Bolotne revolucije 2011. godine.

A šta bi bilo da se dogodila 2000. godine, kada su oni imali ogromnu nadmoć?

Ruskoj vlasti je bilo neophodno vreme za unutrašnju konsolidaciju, obnavljanje ekonomskog i finansijskog sistema, osiguranje i jačanje svoje samodovoljnosti i nezavisnosti od Zapada, obnavljanje vojno sposobnih, modernih oružanih snaga. Konačno, Rusiji su trebali saveznici.

Pred diplomatama je stajao praktično nemogući zadatak. Neophodno je bilo, ne ustupati u principijelnim pitanjima, konsolidivati oko Rusije postsovjetski prostor, uspostaviti savezničke veze sa antiameričkim vladama, ako je moguće, podržavati ih, a istovremeno pred Vašingtonom stvoriti iluziju slabosti Moskve i njene spremnosti na strateške ustupke.

O tome koliko je dobro izvršen ovaj zadatak, svedoče još uvek preovlađujući mitovi među zapadnim analitičarima i proameričkim ruskim „opozicionarima“. Na primer, mit da, ako se Rusija usprotivi nekoj novoj avanturi Zapada, ona samo „blefira da bi spasila obraz“, mit da su ruske elite „u potpunosti zavisne od Zapada, jer je tamo njihov novac“ ili mit da „Rusija izdaje svoje saveznike“.

Međutim, mitovi o „zarđalim raketama koje ne lete“, „gladnim vojnicima koji grade generalske vikendice“i „razbijenoj u komade ekonomiji“ već su razvejani. U njih sada veruju samo marginalci koji nisu toliko nesposobni koliko smrtno uplašeni da objektivno sagledaju realnost.

Upravo ova iluzija slabosti i povodljivosti je gurnula Zapad u opuštenost povodom ruskog pitanja, navodeći ga da ne žuri sa direktnim političkim i ekonomskim napadom na Moskvu, i obezbedila ruskom rukovodstvu glavni resurs – vreme, neophodno za sprovođenje reformi.

Naravno, vremena nikada nije dovoljno i mi bismo radije odložili direktnu konfrontaciju sa Sjedinjenim Američkim Državama koja je počela 2012-2013, za još tri do pet godina, a možda bi je i potpuno izbegli, ali i ovih dvanaest do petnaest godina koje je diplomatija obezbedila za državu – ogroman je period u današnjem kaleidoskopski promenljivom svetu.

Zbog ograničenog prostora navešću još samo jedan primer, ali najupečatljiviji u smislu aktuelne političke situacije.

Rusiji su se do sada rugali zbog toga što se nedovoljno aktivno suprotstavila Sjedinjenim Državama u Ukrajini, što nije bila u stanju da kao protivtežu američkoj stvori prorusku „petu kolonu“, što je radila sa elitama, a ne sa narodom, itd. Hajde da procenimo situaciju na osnovu realnih mogućnosti, a ne iz dobrih namera.

Bez obzira na odobravanje naroda, politiku države određuje elita. Ukrajinska elita u celini, u svim svojim oblicima, bila je (i ostala) antiruska. Jedina razlika je u tome što je ideološka – nacionalistička (postepeno klizeća ka nacizmu) elita – bila otvoreno rusofobska, a ekonomska (kompradorska, oligarhijska) elita jednostavno prozapadna, ali nije ništa imala protiv isplativih ekonomskih veza sa Rusijom.

Podsetiću da su se upravo predstavnici navodno proruske Partije regiona hvalili da nisu dozvolili ulazak u Donbas ruskom biznisu. Time su ubeđivali ceo svet da su oni veći „evrointegratori“ od nacionalista.

Upravo je režim Janukovič-Azarov doveo do ekonomske konfrontacije sa Rusijom 2013. godine, zahtevajući da, uprkos potpisivanju sporazuma o pridruživanju sa EU, Moskva ne samo zadrži, već i proširi preferencijalni režim za ukrajinsku privredu. Na kraju krajeva, upravo su Janukovič i njegovi saradnici iz Partije regiona, u periodu svoje apsolutne vlasti (od 2010-2013. godine) materijalno, informaciono i politički podržavali naciste, uvodeći ih iz marginalne niše u visoku politiku, da bi dobili poželjnog sparing partner za predsedniče izbore 2015. godine, istovremeno svim silama suzbijajući svaku prorusku organizacionu i informativnu aktivnost (o političkoj i da ne govorimo).

Komunistička partija Ukrajine, zadržavajući prorusku retoriku, nikada na vlast nije ni pretendovala, već je ustvari zauzimala nišu oligarsima lojalne opozicije, kanališući protestna raspoloženja (čak i danas) u bezopasne kanale.

U takvim okolnostima, svaki pokušaj Rusije da organizuje rad sa nevladinim organizacijama ili da stvori moćni pul proruski orijentisanih medija, bio bi posmatran kao zadiranje u prerogative ukrajinske oligarhije koja samostalno pljačka zemlju, i izazvalo bi samo dodatni okret zvanične Ukrajine ka Zapadu, koga je Kijev posmatrao kao protivtežu Rusiji.

SAD bi, sasvim opravdano, tretirajući ovo kao prelazak Rusije na otvoreni sukob, odmah aktivirale kako svoje napore za destabilizaciju Rusije iznutra, tako i podršku prozapadnoj eliti na celoj teritoriji bivšeg Sovjetskog Saveza.

Ni 2000. ni 2004. godine Rusija nije bila spremna za prelazak u fazu otvorenog sukoba. Čak i kada se (mimo volje Moskve) to dogodilo 2013. godine, Rusiji je trebalo još dve godine za mobilizaciju resursa, da bi tek u jesen 2015. godine žestoko odgovorila u Siriji. Elita ove zemlje, za razliku od ukrajinske, od početka (još u periodu 2011-2012.) odbacila je bilo kakvu mogućnost kompromisa sa Zapadom.

Dakle, u periodu od dvanaest godina (od akcije „Ukrajina bez Kučme“, što je bio prvi neuspešni pokušaj proameričkog prevrata u Ukrajini, do februara 2013. godine), ruska diplomatija je radila na dva glavna zadatka.

Prvo, na održavanju situacije u Ukrajini u režimu nestabilne ravnoteže, a drugo, na ubeđivanju ukrajinske elite u to da upravo sa Zapada dolazi pretnja njenom blagostanju, a da je preorijentacija ka Rusiji jedini način da se stabilizuje situacija i sačuva kako zemlja tako i pozicija same elite.

Prvi zadatak je postignut, pa čak i premašen. Prevođenje Ukrajine iz režima višesmernosti u režim antiruskog opsadnog ovna bilo je moguće tek početkom 2013. godine, trošenjem nedopustivo mnogo vremena i resursa a, kao rezultat toga, dobijen je rastrzan unutrašnjim protivrečnostima režim, nesposoban da samostalno (bez konstantno rastuće američke podrške) funkcioniše. Umesto da koriste ukrajinske resurse za svoje interese, Sjedinjene Države su prinuđene da nastave da troše svoje resurse za produženje agonije prevratom razbijene ukrajinske države.

Drugi zadatak je ostao neispunjen iz objektivnih (nezavisno od ruskih napora) razloga. Ukrajinska elita se ispostavila potpuno neadekvatnom, nesposobnom da razmišlja strateški, da proceni realne rizike i prednosti života i služenja u zabludi dva mita.

Prvi mit: Zapad će u svakom slučaju lako pobediti Rusiju i sa Ukrajinom će podeliti plen. Drugi mit: bezbrižno funkcionisanje (na račun zapadnog finansiranja) ne zahteva nikakav napor, osim zauzimanja žestoke antiruske pozicije. Našavši se pred izborom: prići Rusiji i opstati ili ostati sa Zapadom i umreti, ukrajinska elita je izabrala smrt.

Međutim, čak i iz negativnog izbora ukrajinske elite – ruska diplomatija je uspela da izvuče maksimalnu korist.

Odustavši od taktike uvlačenja u konfrontaciju sa ukrajinskim režimom, nametnuvši Kijevu i Zapadu iscrpljujuće pregovore, u pozadini niskointenzivnog građanskog rata, isključivši iz minskog formata SAD i staviviši akcenat na kontradiktornosti između Vašingtona i Evropske unije, Rusija je uspela da okači Ukrajinu na budžet Zapada.

Rezultat: prvobitno usaglašena pozicija Vašingtona i Brisela se raspala. Računajući na političko-diplomatske blickrige, evropski političari nisu bili spremni za dugotrajnu konfrontaciju. Nju jednostavno nije mogala da izdrži ekonomija EU. S druge strane, SAD nisu bile spremne da prihvate Kijev isključivo na svoj budžet.

Danas, nakon godinu i po dana truda – „stara Evropa“, koja određuje poziciju EU, a koju predstvljaju Francuska i Nemačka, na kraju je odustala od Ukrajine i traži način da pruži ruku Moskvi preko glava proameričkih istočnoevropskih zemalja (Poljske i baltičkih država). Čak i Varšava, bivši „glavni advokat“ Kijeva u EU, otvoreno (čak i poluslužbeno) ukazuje na mogućnost podele Ukrajine, potpuno izgubivši veru u sposobnost kijevske vlasti da sačuva zemlju.

U ukrajinskoj političkoj i stručnoj zajednici raste histerija povodom „izdaje Evrope“. Bivši prvi guverner Donjecke oblasti (po nacističkom režimu) i oligarh Sergej Taruta izjavio je da je zemlji ostalo još svega osam meseci. Oligarh Dmitrij Firtaš (koji je imao reputaciju ukrajinskog „vladara iz senke“) predviđa kolaps već na proleće.

I sve je to mirno, bez pokretanja tenkovskih kolona i strateške avijacije, postigla ruska diplomatija. Postigla u žestokom sukobu sa vojno, ekonomski i politički najmoćnijim blokom zemalja na planeti, iako je na početku imala krajnje slabu poziciju i veoma neobične saveznike, od kojih se mnogi nisu radovali rastu ruske moći.

Paralelno, Rusija je uspela da se vrati na Bliski Istok, da očuva i razvija integracione projekte na postsovjetskom prostoru (Evroazijska ekonomska unija), a zajedno sa Kinom – proširi evroazijski integracioni projekat (Šangajska organizacija za saradnju) i počne u okviru BRIKS-a da radi na globalnom integracionom projektu.

Nažalost, format članka ne dozvoljava da se detaljno sagledaju sve strateške operacije ruske diplomatije za skoro dvadeset godina (od Primakova do današnjih dana). Opširno razmatranje zahtevalo bi mnogotomno istraživanje.

Ali, svaki čovek, koji pokuša da iskreno odgovori na pitanje kako je Rusija uspela da se za dvadeset godina, bez ratova i nemira, izdigne iz stanja razorene polukolonije do statusa priznatog svetskog lidera, moraće da oda priznanje zaslugama stotina ljudi sa Smolenskog trga. Njihov rad, koji ne trpi sujetu i publicitet, bez buke i prašine, krvi i žrtava, doveo je do rezultata koji su uproredivi sa višegodišnjim naporima višemilionskih armija.

Izvor Fakti, 09. decembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u