EFRAIM ZUROF: NEDIĆ NE ZASLUŽUJE REHABILITACIJU

Očigledno je da on ne zaslužuje rehabilitaciju, i bilo kakav korak u tom smeru...

Očigledno je da on ne zaslužuje rehabilitaciju, i bilo kakav korak u tom smeru bila bi uvreda za nacističke žrtve u Srbiji

Prošle nedelje vesti iz Beograda bile su šokantne, ali ne i iznenađujuće. Uzimajući u obzir razvoj događaja u drugim postkomunističkim državama istočne Evrope, odluka Apelacionog suda u Beogradu da započne proces rehabilitacije srpskog nacističkog kolaboratora Milana Nedića uklapa se u trenutni obrazac gotovo neosporavanog izvrtanja Drugog svetskog rata i Holokausta, koji poslednjih godina cveta u regionu, a posebno u baltičkim zemljama i Mađarskoj.

Ovi napori nastoje da prerade istoriju iz perioda od 1939. do 1945. ne bi li sakrili ili barem umanjili zločine lokalnih saradnika sa nacistima i promovišu lažnu jednakost između nacističkih i komunističkih zločina. U svetlu činjenica da su saradnici okupatora u tom regionu u mnogim slučajevima aktivno učestvovali u masovnim ubistvima Jevreja (za razliku od onih koji su sarađivali sa Trećem Rajhom u drugim delovima Evrope, čije se učešće u izvršavanju „konačnog rešenja“ završavalo na lokalnoj železničkoj stanici, što je saučesništvo u ubistvu ali ne i u masovnom ubistvu), pokušaji da se opere uloga onih koji su aktivno omogućili i/ili učestvovali u uništavanju Jevreja je posebno sramna i trebalo bi joj se usprotiviti svim mogućim legalnim sredstvima.

Kako bi što bolje razumeli zašto je prošlonedeljna odluka tako strašna, potrebno je samo sumirati ulogu koju je imao Milan Nedić tokom svog premijerskog mandata u marionetskoj Vladi narodnog spasa, od njenog osnivanja 29. avgusta 1941. od strane nacista do raspuštanja 4. oktobra 1944. uoči uspeha Titovih partizana u oružanoj borbi protiv Nemaca. U svom govoru na Radio Beogradu 1. septembra, svega tri dana nakon što su ga nacisti postavili na mesto premijera, Nedić je pokušao da opravda svoju odluku da prihvati ovu poziciju objavivši da je njegova namera bila da sačuva „srž srpskog naroda“. Takođe je javno pozvao narod da se ne opire i/ili organizuje ikakav otpor okupaciji, jer su nacisti pokrenuli okrutnu policiju koja preti da će ubiti 50 Srba za svakog ranjenog Nemca i 100 Srba za svakog ubijenog nemačkog vojnika.

Ako je Nedić imao ikakvih iluzija o svom uticaju na nemačku policiju vezanu za Srbiju i srpske Jevreje, trebalo je mnogo pre nego što je njegova kvislinška vlada rasformirana da shvati da nema nikakvu moć i da je tek marioneta u rukama nacista prepuštena u potpunosti njihovoj milosti i nemilosti. Ovako je tokom njegovog mandata 300.000 Srba ubijeno, uključujući i 80.000 u koncentracionim logorima, a masovno ubistvo Jevreja iz Srbije, uključujući i grupe od 1.150 jevrejski izbeglica iz Austrije koji su krenuli ka Palestini, kada su se nasukali u Kladovu, jer je Dunav počeo da ledi, imalo je stravične rezultate. Od avgusta 1941. do maja 1942. ubijeno je 14.500 od približno 16.000 Jevreja koliko je živelo u Srbiji, zajedno sa tih 1.150 izbeglica koji su bili nasukani u Kladovu. Oko polovine ovih žrtava ubijeno je u „dušegupkama“ (kamionima-gasnim komorama) koji su korišćeni u koncentracionom logoru Sajmište na periferiji Beograda.

Nedićeva uloga kao premijera kvislinškog režima koji je služio interesima Trećeg Rajha dovoljan je razlog da se odbije njegova rehabilitacija. Neuspeh da spase Srbe i Jevreje jasan je dokaz da je, iz bilo kojih razloga, napravio stravičnu grešku prihvativši da vodi marionetsku vladu koja je izneverila građane Srbije. Očigledno je da on ne zaslužuje rehabilitaciju, i bilo kakav korak u tom smeru bila bi uvreda za nacističke žrtve u Srbiji, kao i za sećanje na one koji su se hrabro borili protiv nacističkog režima i žrtvovali svoje živote za slobodu svoje države iz jarma Trećeg Rajha, najgenocidnijeg režima u ljudskoj istoriji.

Izvor Danas, 15. decembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u