KOLIKO JE SVET BLIZU UPOTREBE TAKTIČKOG NUKLEARNOG ORUŽJA?

LjUBAN KARAN Raketni štit je velika evropska zabluda i još veća nova strategijska prevara...

LjUBAN KARAN

Raketni štit je velika evropska zabluda i još veća nova strategijska prevara SAD

Generalno mišljenje da nuklearni rat nije moguć danas više ne važi. To jeste apsurd našeg vremena zato što su razmišljanja da je on nemoguć bila ispravna, budući zasnovana na aksiomima vojne nauke – da je nuklearni rat besmislen zato što se njime ne mogu ostvariti nikakvi ratni ciljevi. Jedini njegov smisao, mislilo se, jeste u besmislu totalnog uništenja čovečanstva, što je prihvatljivo samo kao pretnja i odvraćanje, ali ne i kao realizacija.

U dugom periodu hladnog rata i ravnoteže nuklearnog straha obe strane su shvatile da je vreme kao faktor najvažnija stvar i da je osnova sopstvene bezbednosti ostaviti dovoljno vremena protivniku za nuklearni protivudar. Uspostavljeni su „crveni telefoni“ i bilo je dovoljno vremena da se utvrde stvarne namere protivnika, da se razjasne nesporazumi i greške i, ako je stvarni napad u pitanju da se izvrši protivudar. Uništene su rakete malog i srednjeg dometa, koje su narušavale ovaj vremenski minimum.

Osnov svetske bezbednosti bile su ravnoteža straha i mogućnost nuklearne odmazde, uz planove o postepenom smanjenju i međusobnoj kontroli i inspekciji dogovorenog broja lansera i nuklearnih bojevih glava. Sva očekivanja i nadanja narušile su SAD i nuklearno razoružanje učinle nemogućim. U situaciji nestanka jednog od dva vojna bloka, u interesu mira i stabilnosti elementarna vojna logika nalagala je gašenje i drugog. Ali SAD ne samo da nisu rasformirale NATO nego i dalje rade na njegovom širenju i jačanju. U novim geostrateškim uslovima od dve moguće varijante izabrali su pogrešnu – veoma opasnu. Umesto mira, saradnje i partnerskog odnosa sa Rusijom, odlučili su da idu do kraja i da je na neki način poraze. Umesto obostranog i opšteg prosperiteta, koji se otvara u normalnim odnosima sa Rusijom, Amerikanci je ometaju na svaki način, na opštu pa i sopstvenu štetu.

ILUZIJA RAKETNOG ŠTITA
Taj stav zasnovan je na proceni da do sukoba sa Rusijom pre ili kasnije mora doći ne samo zbog tradicionalnog nepoverenja nego i zbog ogromnih prirodnih resursa Sibira, koji su toliko veliki da ih neki važni ljudi na Zapadu smatraju svetskim, a ne ruskim potencijalom. Tako se javila prva kataklizmična vojna strategija, koju su definisale i lansirale SAD. Ona podrazumeva širenje NATO pakta na istok i nuklearno opkoljavanje Rusije, gde bi poluokruženje od Turske, preko Bugarske, Rumunije, Ukrajine i Poljske do Baltičkih zemalja bila prva faza nastupanja. Druga faza je instaliranje protivraketnih sistema „Patriot“ (i drugih sistema) što bliže granicama Rusije, koji će stavljanjem u operativnu upotrebu činiti popularni protivraketni štit. Naziv „štit“ ili „kišobran“ je smišljeno odabran jer treba da pruži iluziju o potpunoj bezbednosti jer će navodno neutralisati svaku nuklearnu opasnost, pa tako i nuklearni potencijal Rusije. Svi treba da poveruju u tu iluziju, pa i Rusija – dok ste pod kišobranom, ništa vam se loše ne može dogoditi. U isto vreme, Rusija bi ostala na nuklearnom nišanu Zapada i takvom pretnjom bi se neutralisao i konvencionalni potencijal Rusije, jer ne bi smela da ga upotrebi. Naravno da je ova strategija pogrešna, vrlo rizična i kataklizmična. Ona bi uspela jedino kad bi Rusija bila toliko naivna da na sve to gleda skrštenih ruku. To se neće dogoditi.

protivraketna20ssemaOva strategija je proizvela i iznudila drugu kataklizmičnu strategiju, koju je projektovala i potpuno razradila Rusija. Ona podrazumeva upotrebu nuklearnog potencijala u odbrani Rusije – prvo simboličnu kao sredstvo odvraćanja, zatim ograničenu i kontrolisanu i na kraju, kada je u pitanju odsudna odbrana, totalnu, uništavajuću. Rusija je svesno odbacila ranije proklamovani obostrani stav velikih sila, prema kome se obe strane obavezuju da neće prve upotrebiti nuklearno oružje, i napravila svoju strategiju kao pandan strategiji SAD i NATO, koju je prepoznala i shvatila kao veliku neposrednu opasnost.

Pritisci zapada na Rusiju da se odrekne stava da će prva upotrebiti nuklearno oružje (u odbrani granica i interesa Rusije) nisu urodili plodom, tako da je došlo do direktnog sučeljavanja dve kataklizmične strategije, zasnovane na nuklearnom potencijalu – jedne agresivne u punom naletu i druge pasivne, ali čvrste i odlučne.

Tako Zapad ne može da računa da će Rusiju poraziti bez nuklearnog rata, a nije za očekivati da je neko dovoljno lud da otvori tu Pandorinu kutiju i započne kataklizmu. Pre će biti da SAD planiraju poraz Rusije bez rata u skladu sa kineskom mudrošću – da nije najveći uspeh pobediti neprijatelja u borbi nego bez borbe. Planiraju da Rusiju drže u nekoj vrsti opsade i izolacije, gde će neka vrsta neformalne predaje uz određene uslove doći sama po sebi. Samo treba izdržati dovoljno dugo, toliko dugo koliko ne može izdržati Rusija. Već sada pucaju osnovne ideje ove strategije i doktrine, ali SAD, kao i uvek, vrlo teško koriguju svoje strategijske planove i kad se uvere da ne valjaju.

USPEŠAN BLEF „RATOM ZVEZDA“
Ovakav nastup i scenario ne dešava se prvi put u odnosima Istoka i Zapada. Raspad i potpuni poraz Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora kao vojnog bloka jeste uzrokovan ozbiljnim unutrašnjim problemima, ali je ključna stvar bio američki svemirski vojni projekat „Rat zvezda“ kao revolucionarna vojna pretnja nuklearnim potencijalom na koju SSSR nije imao odgovor. Ovaj projekat, koji je 80-tih godina pokrenuo Ronald Regan, ostao je na nivou pretnje i nikada nije ni započeta njegova realizacija. Podrazumevao je postavljanje nuklearnih bojevih glava na svemirske stanice i dejstva iz svemira. Kasnije se ispostavilo da je projekat bio neizvodljiv jer ni SAD nisu dostigle taj tehnološki nivo da sve to izvedu bezbedno, ali varka je uspela. Videli smo da su kasnije u zajedničkim miroljubivim svemirskim projektima Rusi i Amerikanci koristili rusku svemirsku stanicu „Mir“, jer američkih nije ni bilo. Tako je sve to ispalo više kao odlično izvedena obaveštajna operacija plasiranja dezinformacija – možda najveća svih vremena, veća čak i od obaveštajne pripreme za dan D, a ne vojna i tehnološka pobeda SAD.

reganratovizvezdaTo nam daje za pravo da razmišljamo kako je i protivraketni štit nova varka zasnovana više na fabrikovanju dezinformacija nego na stvarnoj zaštiti od nuklearne opasnosti. Da SAD pokušavaju sličnu varku sa Rusijom kao što su uspele sa SSSR. Suština nove prevare je preuveličavanje značaja famoznog štita, njegove efikasnosti i potpune zaštite koju navodno pruža, gde Rusija treba da poveruje da je totalno inferiorna i ugrožena. Da joj preti nuklearno uništenje bez mogućnosti protivudara i šanse za odmazdu. Nije bitno šta je istina i da li raketni štit pruža potpunu sigurnost nego je bitno kako razmišlja Rusija. Bitno je da se plasiraju prave dezinformacije i da Rusija poveruje da je to baš tako.

Ova namera nema šanse da uspe zbog toga što je između SSSR i Rusije velika razlika. SSSR je u poslednjoj fazi svog postojanja bio razjedinjen i opterećen velikim unutrašnjim problemima sa trendom daljeg pogoršanja, dok je Rusija jedinstvena, kompaktna i u usponu po svim pitanjima. SSSR je mučilo tehnološko zaostajanje u elektronici, i zato je bila moguća prevara sa „Ratom zvezda“. Rusija je prevazišla to zaostajanje kod modernog naoružanja, i to upravo demonstrira u Siriji. U pitanju je visoko softifikovana tehnologija instalirana na brodove, podmornice i avione, kao i na zemaljske sisteme koji precizno pogađaju tačkaste ciljeve na velikoj udaljenosti.

Dok SAD ubrzano rade na opkoljavanju Rusije i postavljanju štita, Rusi istim tempom rade na modernizaciji raketa koje će ga izigrati, prevariti i zaobići. Amerikanci kažu – nema šanse da nešto prođe. Rusi kažu – prolazimo kao kroz sir. Svetu ostaje da se nada da nikada nećemo saznati ko je u pravu. Jasno se vidi da SAD žele da navedu Rusiju na pogrešne zaključke jer se ne trude da zamaskiraju svoje namere, nego daju potpuno besmislena i provokativna objašnjenja – kako antiraketni štit postavljaju prema Rusiji da bi zaštitili Zapadnu Evropu od iranskih raketa.

I u drugim ofanzivnim nastupima njihova objašnjenja bila su drska. Tvrdili su da napadaju Irak zato što poseduje oružje za masovno uništenje, a ustvari napali su ga tek onda kada su bili potpuno sigurni da ga nema. Da je Irak stvarno imao takvo oružje, verovatno bi ga ostavili na miru kao što ne diraju Sevrnu Koreju. Utisak je da Putin u povremenim izjavama o mogućoj upotrebi atomskog oružja želi da probudi iz sna i iluzije Evropljana i da im poruči kako im nikakav kišobran ne može garantovati bezbednost, nego to može samo korektan i partnerski odnos prema Rusiji. Ali to je samo prvi deo Putinove poruke, koja je provučena kroz njegove izjave; drugi deo je mnogo opasniji da će nuklearno oružje biti upotrebljeno na taktičkom nivou u sklopu konvencionalnih dejstava – ako bude potrebno, a pre ili kasnije će biti.

STATISTIKA VIŠESTRUKOG UNIŠTENjA
Strateški nuklearni potencijal i dalje ostaje na nivou pretnje. On je toliki da odavno garantuje višestruko uništenje sveta. Šta onda statistika treba da pokaže kod odmeravanja nuklearnih potencijala – ko će koga više puta uništiti, kao da jednom nije sasvim dovoljno.

I SAD i Rusija poseduju nuklearnu trijadu jer im je nuklearni arsenal izdeljen na tri celine – kopnene strateške snage, stratešku nuklearnu bombardersku avijaciju i pomorske nuklearne snage, gde svaka ova celina posebno može da uništi svet. Osnovna opasnost koja muči i jednu i drugu stranu, i SAD i Rusiju, od početka nuklearnog nadmudrivanja jeste da im nuklearni potencijal ne bude uništen i neutralisan u prvom udaru jer je usavršavanjem satelitske špijunaže sve teže sakrivati i menjati pozicije raketnih sistema. U međusobnom špijuniranju, gde i jedni i drugi nastoje da tačno znaju gde se nalazi svaka bojeva glava, trijada je garancija protivudara.

trident2Ako je nekad najbolja zaštita sopstvenih projektila bila u podzemnim silosima, danas se najbolje kriju na nuklearnim podmornicama. One su dovoljno autonomne da dugo ostaju pod vodom na dubini na kojoj ih nije moguće locirati preko špijunskih satelita. Sem toga, imaju mogućnost da se neopaženo primaknu svojim potencijalnim ciljevima, skrate vreme leta rakete i postignu delimično ili potpuno iznenađenje. Odavno je tehnički usavršeno i samo lansiranje ispod nivoa mora, bez izranjanja podmornice, tako da je postignuto nekakvo savršenstvo konspiracije koje nije moguće na kopnu, na brodovima i kod upotrebe strateških bombardera. Podmornice su postale najbolja garancija odmazde kada bi se desilo da nuklearne snage na kopnu budu potpuno uništene ili onesposobljene.

SAD su uspele da potpuno zanove i modernizuju svoje balističke projektile, ali i Rusija ne zaostaje mnogo po tom pitanju – što ništa posebno ne znači, jer su i stari projektili podjednako uništavajući. Pregovora i dogovora između dve velike nuklearne sile nije nedostajalo, i oni su se realizovali potpisivanjem sporazuma SALT-1 i SALT-2, još iz vremena Brežnjeva, Niksona i Kartera, preko sporazma START, koji su potpisali Gorbačov i Buš, pa do poslednjih sporazma, koje su potpisali Obama i Medvedev. Ovim sporazumima je realizovano ograničenje i smanjenja nuklearnog potencijala na obe strane ali je sporazumom iz 1972. definisana još jedna bitna stvar – zabrana formiranja protivraketnih sistema. SAD su odlukom o postavljanju antiraketnog štita prekršile ovaj dogovor i takoreći sve ranije dogovore pomnožile sa nulom, i to baš u trenutku kada je sve krenulo u dobrom pravcu postepenog razoružanja. Rusija je 2002. godine, kao odgovor na njihov potez, istupila iz dogovora START-2, koji je doneo značajno smanjenje strateškog nuklearnog oružja. Tako više takoreći nije definisano šta od njihovih teško postignutih dogovora još uvek važi, a šta ne važi.

POREĐENjE NUKLEARNOG ARSENALA
Zbog pomenutih prednosti, SAD svoj nuklearni potencijal polako sele na podmornice, i već bi se moglo reći da je većina njihovog arsenala na nuklearnim podmornicama klase „Ohajo“ . Ima ih ukupno 14, od kojih svaka nosi 24 modernizovana projektila „Trident-II“ (na fotografiji iznad). Nuklearni projektili za lansiranje sa kopna takođe su zanovljeni i modernizovani. To su balistički projektili „Minuteman-III“. Bombarderski arsenal se, razumljivo, smanjuje za račun podmorničkog.

Rusija ima osam nuklearnih podmornica strateške namene sa projektilima „Sinem“ i „Lajner“, koje se dopunjuju novim strateškim nuklearnim podmornicama „Borej“ sa balističkim projektilima „Bulava“. U toku je zanavljanje ovih projektila modernijim i razornijim sistemom „Lajner“. Rusija je u situaciji je da koristi prednost ogromne slabo naseljene terotorije za disperziju kopnenih strateških nuklearnih snaga, gde joj je još uvek većina arsenala. Kod Rusa je jedna od novina mobilni sistem „Jars“ (na točkovima), koji neprestano menja svoj položaj za lansiranje u bespućima i tajgama Rusije. Radi se o balističkim projektilima projektovanim za prolazak kroz američki raketni štit, jer menjaju visinu i pravac leta (raketa koja dribla protivnički protivraketni sistem). One treba da postepeno zamene „Topolj-M“, koji je do sada bio osnovni ruski strateški projektil. Svi novi nuklearni raketni projektili Rusije projektuju se tako da izigraju i prođu antiraketni štit NATO.

iskandermalaPored balističkih raketa koje su projektovane da prođu kroz raketni štit, Rusija je počela masovnu proizvodnju sistema „Iskander-M“ (na fotografiji iznad), koji je predviđen da uništava radarske i raketne sisteme na zemlji. Razmešten je u izdvojenoj ruskoj oblasti Kalinjingrada, u srcu Evrope, a razmešta se i u ostalim pograničnim delovima Rusije prema raketnom štitu NATO.

Najmoćniji i najstravičniji nuklearni projektil na svetu je ruski „RS-20 Vojvoda“, koga su na Zapadu zbog ogromne razorne moći prozvali „Satana“. Itekako mu odgovara taj nadimak. Pa ipak, kao da to nije dovoljno razorno, Rusi planiraju još razorniji projektil „Sarmat“ (na fotografiji ispod), koji je već dobio ime „Satanin sin“ zato što treba da zameni „Satanu“ do 2018. godine. I Rusi su shvatili prednost podmornica, tako da i oni smanjuju broj strateških bombardera i nuklearne bojeve glave sele pod more, gde su u stanju da se primaknu potencijalnim ciljevima.

Kakvu sigurnost u toj situaciji može da pruži protivraketni štit? I šta sad znači statistika i ograničenje nuklearnih bojevih glava na 1.550 od kojih 800 može biti mobilno, kada samo jedan „Satana“ ima deset bojevih blokova, svaki po 750 kilotona (bomba bačena na Hirošimu imala je snagu 15 kilotona). Tu statistika i odmeravanje nuklearnih snaga gubi svaki smisao, a iluzija sigurnosti pod štitom i kišobranom je smešna.

TAKTIČKO NUKLEARNO ORUŽJE I INTERKONTINENTALNI ARSENAL
Dok strateške nuklearne bojeve glave i dalje ostaju na nivou pretnje, sa razrađenim planovima za totalno uništenje planete i spuštanje zavese na predstavu o ljudskom rodu, druga nuklearna pretnja postaje mnogo opasnija zato što se nekim stratezima čini kao sasvim realna. Radi se o taktičkim nuklearnim projektilima male snage (u odnosu na strateške) i malog dometa, koji se mogu upotrebiti već na dubini od 50 kilometara od linije fronta i sopstvenih snaga. Tako svet dolazi u novu nuklearnu opasnost zbog zablude da se nukleano oružje može upotrebiti u konvencionalnom ratu, a da on ne preraste u totalni nuklearni rat. Da se nuklearnim oružjem male snage mogu ostvariti veliki ratni ciljevi bez štetnih posledica po sopstvene snage.

sarmatPonovo su aktivne davno odbačene taktike i operativne varijante najvećih nuklearnih sila da je moguće uništenje glavnine vojnog potencijala i vitalnih objekata protivnika uz minimalnu štetu ili potpunu zaštitu sopstvenih snaga od štetnog dejstva nuklearne eksplozije. Da je moguće „propaljivanje fronta“ i eksploatacija nuklearnih breša upotrebom oklopnih snaga, kao što se to mislilo nekada. Naravno da se radi o novoj zabludi, koja trenutno više ugrožava čovečanstvo od strategijskog nuklearnog arsenala.

Ovakve zablude razjašnjene su još na samom početku nuklearne ere, kada su obe nuklearne sile, i SAD i SSSR, u realnim vojnim vežbama dovodile sitne taktičke jedinice na „bezbednu udaljenost“ od epicentra nuklearne eksplozije, ali da osete njeno dejstvo i snagu uvežbavajući sopstvenu zaštitu. Otrežnjenje je bilo bolno i potpuno jasno kada su im vojnici poumirali od posledica radioaktivnog zračenja. Takve vežbe su bile tajne, kao i sve ostalo u vezi sa nuklearnim dostignućima, tako da nije bio problem sve to zataškati kao da se nikad nije dogodilo.

Danas, kao da je neko zaboravio ta strašna iskustva, ponovo se prave operativni planovi upotrebe nuklearnog oružja, sada na taktičkom nivou, ali bez realnih proba. Ponovo se javlja lažni osećaj da je moguće lako i brzo poraziti neprijatelja bez sopstvenih gubitaka. To postaje veoma opasno, jer se ignoriše osnovna karakteristika nuklearnog rata – besmisao – i on postaje prihvatljiv sa stanovišta vojne logike, jer se njime mogu ostvariti postavljeni ciljevi – vojni, teritorijalni, ekonomski i dr. Štetne posledice se ignorišu i smatraju potpuno rešivim, kao što je rešen i incident sa nuklearnom katastrofom u Černobilju.

Iako je taktičko nuklearno oružje lansirala Amerika, danas je izvesnije da će ga prvi upotrebiti Rusi, koji su ga u međuvremenu usavršili. Radi se o tome da Rusi najnoviju strategiju Zapada vide kao otvorenu agresiju na svoju zemlju, što ona u suštini i jeste. Zato su najavili i u strategiji i u doktrini da će upotrebiti atomsko oružje u odbrani Rusije ako agresija poprimi šire razmere. Nije slučajno Putin u polednje vreme često pomine tu mogućnost. Tako je nedavno spomenuo upotrebu nuklearnih projektila u Siriji kao moguću varijantu. Doslovno je rekao: „Nadam se da ruska vojska u Siriji neće morati da upotrebi nuklearno oružje“.

MOĆ TAKTIČKE NEUTRONSKE BOMBE
Može li pretnja biti realnija? Ako je spreman da upotrebi atomsko oružje u Siriji, gde se brane neki važni interesi, šta će biti ako neko pređe granice Rusije i kada se budu branili životni interesi? Znači, sasvim je izvesno da se to može desiti već sutra, da li kao stvarna potreba ili kao demonstracija ruskih mogućnosti u funkciji odvraćanja NATO u nastupu prema Rusiji i ruskim vitalnim interesima. Posle toga niko više ne bi sumnjao da li će Rusija to oružje upotrebiti za odbranu svoje teritorije, a utisak je da Putin želi da to svi shvate.

Neki naši najbolji vojni analitičari dobro procenjuju da bi, zbog svojih karakteristika, neutronska bomba mogla biti prva upotrebljena. Kod atomske bombe razvoj i usavršavnje išao je u mnogo pravaca, ali, sa stanovišta eventualne upotrebe, bitna su tri pravca – klasična atomska bomba, prljava atomska bomba i neutronska bomba. Kod klasične efekti su poznati: razorni udarni talas, svetlosni efekat, zračenje i kontaminacija kao posledica. Prljava bomba pored toga ima namerno pojačanu kontaminaciju. Kod neutronske je izbegnut razorni udarni talas, pa tako i rušilački efekat, ali je enormno povećana radijacija kao osnovni elemenat efikasnosti ovog oružja, uz smanjenu kontaminaciju. Znači, to je bomba koja ubija živu silu, dok ratna tehnika i infrastruktura ostaju neoštećeni. Međutim, iako se na prvi pogled čini da je to oružje manje opasno, to je čista zabluda, zato što neselektivno ubija i zato što će svi oni koji se nađu u zoni njenog dejstva umreti u najvećim mukama, dok im se tela budu raspadala. Ako se počne sa primenom nuklearnog oružja, pa makar i na taktičkom nivou, biće vrlo teško da se obuzda širenje njegove upotebe do eskalacije. Zato taktičko nuklearno oružje postaje opasnije od strategijskog.

nuclearniratIako atomsko oružje imaju i druge zemlje – Velika Britanija, Francuska, Kina Indija, Pakistan, Izrael i Severna Koreja, zna se od koga sve zavisi. Zato svaki dijalog SAD i Rusije ohrabruje i vraća nadu da se konačni obračun neće pokrenuti. Da će postići nekakav dogovor bar da poštuju već dogovoreno i potpisano. Da će prevladati razum da ne otvaraju Pandorinu kutiju, pa ni kutijicu. Državni sekretar SAD Džon Keri upravo je boravio u Moskvi, tako da šanse za veliki dogovor uvek postoje. Naravno da bi se tome i mi na Balkanu radovali, posebno mi u Srbiji, za koju je upravo Keri rekao da je „na liniji vatre“.

Svet
Pratite nas na YouTube-u