Poslednjih 100 godina, paradoksalno, uvek povezuje levicu sa Amerikancima. Bez obzira da li su to Titovi komunisti ili Ciprasova Siriza
Pozorišna i politička biografija Ljubiše Ristića imaju nekoliko važnih dodirnih tačaka: u obe je i hvaljen i osporavan, i zbog jedne i zbog druge proglašavan moralno nepodobnim (u više navrata), konačno, u obe je birao isti put – u skladu sa svojim uverenjima.
I dok su mnogi naši „ugledni disidenti“ uspeli da održe visoke društvene, materijalne, pa i moralne pozicije u svakoj vlasti i vremenu, njihov savremenik Ljubiša Ristić kao da živi u nekom paralelnom svetu. Još od davne 1968. godine, „Studenta“ i „Vidika“, kalila se ova neobična ličnost, gradila se i rušila jedna velika umetnička karijera. Ko je Ljubiša Ristić? Za neke buntovnik bez razloga, za druge (poput Josipa Vidmara) kulturni terorista, a gotovo za sve – doživotno krivi predsednik omraženog JUL-a…
Uprkos svemu, čovek je čije mišljenje žele da čuju i vlast i opozicija, i pozorišni konzervativci i avangarda. Naravno, on ima svoj stav o EU, terorizmu, trećem svetskom ratu, levici u Srbiji, medijima, Miri Marković… Iznosi ga bez zadrške, a priču spontano počinjemo s medijima.
Kakva im je danas pozicija, i sudbina?
— Mediji su tamo gde je sada kasno za priču… Cela bitka za nezavisne medije završila se tako što ni naši ljudi, ni naša država više nisu vlasnici medija – kaže Ljubiša Ristić. – A to je, zapravo, refleks mnogo šire i krupnije stvari: borbe za preovlađujući uticaj u ovom delu sveta. Konkretno, u Srbiji, za koju nas, evo već 20-30 godina, ubeđuju neki ljudi (izgleda dobro plaćeni) da nikome nije važna i da je zadnja rupa na svirali. Ali oni koji drže te svirale u rukama i te kako se ozbiljno tuku da prevladaju ovde, kod nas. Zato i te događaje oko medija možemo da razumemo samo kao deo borbe između Amerike i Evrope (čitaj Nemaca), Rusa koji se tek pojavljuju, dakle, svih onih koji bolje od nas razumeju i geostrateški i svetskoistorijski položaj ovoga što mi zovemo našom zemljom, a uskoro nećemo ni znati šta je.
Šta hoćete time da kažete?
— I dalje nemamo definisane granice, i dalje ne znamo broj stanovnika, i dalje je pritisak (i na one koji upravljaju zemljom i na svakodnevni život ljudi) nepodnošljiv. Napor koji traje već nekoliko decenija da se, pre svega, eliminišu način života, sistem vrednosti, tradicija, ali i razumevanje budućnosti za zemlju i ljude koji u njoj žive – izgleda da još nije gotov. Prvo je eliminisano ono što smo zvali jugoslovenskim načinom života, zatim je, pod izgovorom eliminacije „nacionalizma“, uložen trud da se za sva zla optuži običan i jednostavan patriotizam naših ljudi. Više nikog naročito i ne uzbuđuje to stalno nipodaštavanje većine onoga što je bilo veliko i važno u nedavnoj, kao i u dalekoj prošlosti. Svi imaju pravo na svoju istoriju, na kontinuitet, na svoje velike ljude, važne datume. Samo je ovde i nama određeno, kako rekoše Bil Klinton i Madlen Olbrajt, da ako gledamo u prošlost nećemo imati budućnost!
Jesmo li se i sami odrekli prošlosti zarad te dugo iščekivane budućnosti? Koliko smo im „pripomogli“?
— Mi sami ne, nego oni među nama koji igraju ulogu saradnika u puzajućoj okupaciji zemlje u kojoj živimo više od dve decenije. Ta stvar više nije tajna, ni tajanstvena. Već izlaze i knjige, organizatori tog posla hvale se po Histori kanalu. Ovi ljudi više nisu u nevladinim organizacijama, niti u takozvanim nevladinim medijima. Najveći broj kadrova iz te priče drži ključne pozicije u državi: politici, privredi, medijima.
Da li bi u takvim okolnostima osnivanje nove levičarske partije moglo da zvuči kao dobra vest?
— Ne znam ja to, ja se ne razumem… Nije kod nas pitanje desnice i levice. Sve su to pobrkani lončići. Pre svega, do sada nije zabeležen slučaj da je neki desničar postao levičar. S druge strane, kad pogledamo naokolo vidimo da jedva ima nekog levičara koji u međuvremenu nije postao desničar, i to ne proglašavajući se za desničara! Većina i dalje galami o svom levičarstvu, ali vidite da uglavnom zastupaju ideje desnice, korporacija, stranaca koji okupiraju zemlju, pa čak idu tako daleko da pod maskom levičara zastupaju interese velikih propagandnih, odnedavno ponovo hladnoratovskih centara.
Rusije i Amerike?
— Stvar postaje komplikovana. U našoj zemlji još pre Drugog svetskog rata počeo je važan proces približavanja jugoslovenskih komunista američkom uticaju u Evropi, da bi neposredno posle rata došlo do sukoba sa sovjetskim imperijalizmom. Igra između ova dva imperijalizma stvorila je, paradoksalno, tu Jugoslaviju o kojoj neki danas sa nostalgijom, a neki s mržnjom govore. Za njom čeznu ili se nje užasavaju – od Jesenica do Đevđelije.
Sa istom tom nostalgijom i čežnjom na jednoj, a mržnjom i užasom na drugoj strani, govori se i o socijalizmu?
— Taj jugoslovenski socijalizam, koji je otvorio pukotine u sovjetskom konceptu socijalističke zajednice, podržan je od velike sile, SAD, koja je morala biti i evropska sila da bi bila sila. E, taj, dakle, socijalizam uspeo je da balansira između jednih i drugih, do Titove smrti. Posle toga na redu je bilo stvaranje jedne imperijalne države u pokušaju, a u toj igri za tu i takvu Jugoslaviju u Evropi nije bilo mesta.
Kažete da je zbog toga kod nas, pa i šire na jugoistoku Evrope, zbunjujuće pitanje levice?
— Jugoistok Evrope je još od Versajske konferencije igrao ključnu ulogu u pitanju ko će biti regionalni hegemon u Evropi, u celini. Poslednjih 100 godina, paradoksalno, uvek povezuje levicu sa Amerikancima. Bez obzira da li su to Titovi komunisti ili Ciprasova Siriza. Setimo se Holbrukove izjave da se ovde može ozbiljno raditi samo sa komunistima, a da su nacionalisti i desničari neupotrebljivi. Bilo kako bilo, uvek se stvar svodi na isto: Evropa je stari letnjikovac, kako je nekada pevao Milan Milišić, u kojem od podruma do tavana slažu bombe i oružje raznorazni zlotvori, uvek spremni da se povampire i da gurnu svet u kataklizme…
Kada ste, kao „zakleti“ levičar, vi postali svesni te činjenice?
— Nije bitan niko pojedinačno, to je istorijski proces koji mora da se osvesti. Davno, kao veoma mlad, postao sam svestan da je Jugoslavija deo NATO, da američko-sovjetska okupacija Evrope posle Drugog svetskog rata nije bila bez razloga, da je ta ravnoteža straha održavala kakav takav mir u svetu, ali da sve to ima svoj kraj: po nas i našu zemlju, veoma nepovoljan. Kada neko danas govori o levici u Srbiji, to je zapravo vapaj da ga Amerika primi u svoj vagon. Kada neko cvili o religiji, nacionalizmu, tradiciji – on bi da ga pod svoje skute prime današnji uspešni obnovitelji sovjetske imperije.
Čemu da se nadamo, jednog dana, u Evropskoj uniji?
— Mi ne znamo, a ne zna ni EU, šta će biti s njom. Onoliko dugo koliko ova Rusija, kao i sve Rusije u istoriji, bude podržavala Nemačku i njenu emancipaciju od Amerike, toliko dugo će biti i sna o evropskoj državi. Ta stvar će razrešiti sve odnose, a ključni faktor svetske ekonomije, uskoro politike, a možda i pitanja rata i mira, biće NR Kina! Vidite da je, ipak, uloga levice u svetu presudna. Govorimo, naravno, o jedinoj stvarnoj levici, državi koja sprovodi program komunističke partije, a taj program nije pravljen za tri ili trinaest, nego za 300 i hiljadu godina. Znači, naše diskusije o levici nisu budalaštine u rasponu od Borka Stefanovića do Srećka Horvata i Slavoja Žižeka. Njihovo levičarenje svodi se na mantru „Srbi su nacionalisti, Milošević je zločinac“. E, onda mogu da budu levičari gde god hoće i koliko hoće. Od Narodnog pozorišta u Beogradu, pa do Jelačića placa u Zagrebu ili Vašington skvera u Njujorku.
Da li se svet s rastućim terorizmom, u sukobu raznoraznih sila i interesa, našao pred trećim svetskim ratom?
— Nismo ni pred trećim svetskim ratom, ni pred velikim istorijskim događajima koje bi prouzrokovao međunarodni terorizam. To vam je kao sa heroinom: svi optužuju kriminalce, a promet, proizvodnju i profit kontrolišu države! Isto tako je sa teroristima. Njih stvaraju, snabdevaju, upućuju i vode oni koji svet plaše njima. Znači, ako neko finansira egzodus miliona ljudi s Bliskog istoka u Evropu, biće da je to onaj isti ko organizuje rat u njihovoj zemlji.
Prete li nama teroristički napadi?
— Mi smo u „oku oluje“. Mi smo bezbedni… Američku i rusku vojsku razdvaja samo Preševska dolina. Ovde je sukob među njima nemoguć.
Šta mislite o, ovih dana aktuelnoj, rehabilitaciji Milana Nedića?
— Nije to zbog revizije istorije, već opravdavanja današnjih kvislinga i njihove saradnje sa okupatorom. Jedini stvarni kontinuitet u istoriji Srbije je bila i ostala saradnja sa okupatorom. Ustanak i borba za nezavisnost u našoj istoriji je samo incident koji ćemo kasnije okrivljavati za naše nevolje i čime ćemo opravdavati one koji streljaju đake u Kragujevcu ili bombama ubijaju novinare RTS. Za to je Nedić metafora: on „čuva“ narod tako što skuplja Srbe, Jevreje, Cigane i komuniste po ulici i šalje ih u logore na Sajmište, Banjicu i Jajince.
Da li je, po vašem mišljenju, zaista „bilo tako“ kao što tvrdi Mira Marković u svojoj knjizi „Bilo je to ovako“?
— Zna se ko je ko, šta je radio, šta hteo, a šta nije. Tako će verovatno i Mirina knjiga doprineti da jednog dana svi bolje razumeju i zašto je bilo. Svako ima svoj odnos prema svetu u kome živi, ljudima, vremenu. Čovek treba da napiše svoju, a ne da komentariše tuđe knjige. Potpuno je ispravno da je Mira napiše, a uzbuđenje ovih drugih (koji su do sada pisali knjige) razumljivo je. Njen pogled na stvari je suprotan, drugačiji, i njihove stavove prikazuje kao lažnu sliku istorije. Istorijska distanca je prvo pravilo ozbiljne istoriografije. Ovde se radi samo o materijalu za istoriografiju.
Autor Vukica Strugar
Izvor Večernje novosti, 20. decembar 2015.
