Očigledno je da je u (u poglavlju 35) u pitanju jedan zahtev koji će sigurno da usledi i mislim da je fer prema građanima Srbije da odmah, unapred znaju stav EU
„Uslovi za pregovoračko poglavlje 35 su izuzetno oštri, nepovoljni po Srbiju i po meni prepuni zamki, krivina ili zahteva koji nisu ogoljeno iskazani, ali koji bi mogli da budu veoma opasni po nas. Ako je već osnov poglavlja 35 pravno obavezujući sporazum između Beograda i Prištine o dobrosusedskim odnosima, onda mislim da bi naša delegacija trebalo odmah da krene u izradu tog sporazuma. Za mene je taj sporazum veliki izazov, biće verovatno i za naš pregovarački tim zato što ni sami ne znaju sa čime će da se suoče. A s velikim iskušenjima se treba suočiti odmah”, kaže u razgovoru za „Politiku” predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji očekuje da se posle otvaranja poglavlja o Kosovu oglase i SPS i SANU.
Šta time dobijamo?
— Prva 34 poglavlja ispunila je svaka država koja je postala članica EU. Ali šta ako mi ispunimo 34 poglavlja, a onda se u 35. ogoli da ta takozvana statusna neutralnost EU predstavlja želju da se Priština i mi dogovorimo onako kako Priština hoće?
Nemački ambasador Ditman kaže da se sada ne zna šta će biti sadržaj pravno obavezujućeg sporazuma?
— Tačno, ali kada počne o njemu da se razgovara, onda će se valjda znati sadržina. Dakle, ne valja ako se ne zna sadržina ili ako neko krije sadržinu od nas. Pažljivo sam slušao nemačkog ambasadora: na pitanje ima li novih zahteva u vezi s poglavljem 35, on je odgovorio onako kako su naučili svi evropski zvaničnici – da se poglavlje 35 zatvara pravno obavezujućim sporazumom s Prištinom o dobrosusedskim odnosima i tu nema nikakvih novih zahteva. Dobro, ali kakav je to zahtev? Da li EU pušta da se Priština i mi sami dogovorimo? Mi to nikada nećemo. Mi na pregovore u Briselu i sada odlazimo tako što predstavnici Prištine kažu da govore u ime nezavisne države, mi govorimo da je za nas KiM suštinska autonomija u sastavu Srbije po Rezoluciji 1244, a EU kaže da je statusno neutralna, ali da sve što dogovorimo mora da bude u skladu sa zakonima koji se donose u Prištini. Kako da im verujemo da je to statusna neutralnost? Očigledno je da je u pitanju jedan zahtev koji će sigurno da usledi i mislim da je fer prema građanima Srbije da odmah, unapred znaju stav EU.
Da li to znači da vi sumnjate u reči ambasadora Ditmana?
— On sigurno ne zna. Problem je što kada imate posla s međunarodnim organizacijama tipa EU, vi u stvari imate posla sa činovnicima i birokratijom u Briselu.
Ali on je ipak izaslanik Berlina, neko ko govori ono što se u Berlinu misli.
— Jeste, ali nas Berlin nikada nije na taj način opominjao, osim nemačkog parlamenta. Bilo bi možda i iluzorno da razgovarate sa zvaničnicima Nemačke ako to nije ujedno i stav Bundestaga. Zato što se svako poglavlje završava tako što 28 parlamenata moraju da budu „za”. Ako je tačno da se ne zna kako će da izgleda, onda ne bi trebalo toliko ni da insistiraju na njemu. Međutim, na njemu se insistira. Ne insistira se ni na miru, bezbednosti, većem zapošljavanju, očuvanju kulturnoistorijskih spomenika, već samo na pravno obavezujućem sporazumu. Na osnovu čega mi sada da regulišemo odnos s Prištinom ako ne znamo krajnji cilj sporazuma. Jer, ako nam neko kao krajnji cilj postavi nezavisnost Kosova i Metohije, što bismo sad dogovarali energetiku, saobraćaj, šta to onda dogovaramo?
U tom zahtevu da se odmah krene u izradu pravno obavezujućeg sporazuma ste usamljeni, tako nešto niko drugi ne pominje ni u Beogradu ni na Zapadu? Naprotiv, svi izbegavaju da o njegovoj sadržini govore sada.
— Ja se ovim poslom ne bavim da bih napredovao u životu nego da svoj život, svoju političku karijeru krunišem. I zar treba da ostane iza mene da u šezdesetim godinama nisam znao šta mislim o KiM i da sam čekao da mi neko drugi kaže šta o tome treba da mislim. Ovo je moje mišljenje i moj stav i ovakvo mišljenje sam imao i kad sam izabran za predsednika Republike. Ne treba Srbiji predsednik koji bi ćutao dok se nešto ne reši i da onda kaže: e pa nije moglo bolje.
Da li ovo može da se shvati kao neko vaše upozorenje pregovaračkom timu?
— Oni do sada nisu imali otvoreno poglavlje. Ovo je moje mišljenje, verovatno će i drugi dati svoje. Postoje načini da se preko medija obrate i oni od kojih Srbija očekuje neko mišljenje.
Na koga mislite?
— I na SPC i na SANU, na sve one koji bi sada trebalo da budu aktivni. Dakle, Crkva mora da se umeša, da i ona kaže šta hoće. Ja sam svojom prvom platformom predložio kakav bi trebalo da bude status SPC na KiM.
Vaša druga platforma nikada nije ugledala svetlost dana.
— To je želja Vlade Srbije i ja ne zameram. Ja samo znam da sam napisao tekst za koji sam ubeđen da je prihvatljiv. Ovaj moj drugi nacrt dokumenta je najverovatnije bio neprihvatljiv za Vladu. Ništa, idemo dalje. Ja sam tu kadgod me Aleksandar Vučić pozove i zatraži pomoć i podršku za ono što radi. Nisam sujetan pa da kažem sad ti odgovori na moj papir pa ću ja na tvoj.
Upravo se na tim različitim stavovima između vas i premijera o nekim pitanjima grade priče o vašim lošim odnosima. I kolikogod da vi to demantujete, jedan deo javnosti ne možete da razuverite?
— To traje još od 1992. godine. Sada je intenzivirano jer onaj ko hoće da pobedi Vučića mora prvo da pocepa SNS. A da bi ga pocepao najbolje da ubaci mene kao oponenta, kao nekoga ko će to da uradi zato što nisam zadovoljan kako radi stranka koju sam osnovao. Na svemu tome se gradi konstrukcija sukoba između Vučića i mene. Mi se kao ljudi razlikujemo još iz vremena opozicije, imamo iste ideje, istu želju, zadojeni smo idejama SNS-a. Sve dok nemam primedbi i dok on nema primedbi, to je znak da sve funkcioniše kako treba. Kako ljudi opravdavaju tvrdnju da smo mi u sukobu kad taj sukob ne mogu da vide, kad za njega nema nikakvih dokaza? To što imamo različita mišljenja? Da li treba da se svađamo. Šta bi nas sad svađalo kad ja uopšte nisam u stranci.
Ali ste na neki način vezani za stranku preko sina koji je partijski funkcioner.
— Onoga časa kada je izabran za predsednika Izvršnog odbora ja sam shvatio da zaista više u stranci ne smem da budem da ne bi neko vrednovao rad Radomira Nikolića na osnovu njegovog oca. On mora da se vrednuje na osnovu onoga što radi. Ja mu nisam podrška niti želim da mu budem otežavajuća okolnost u stranci, sam se bori, sposoban je, pametan je, školovan, ima mnogo energije…
Jedan deo javnosti je mišljenja da je aktiviranje vašeg sina pokušaj da i dalje ostvarite neki uticaj u stranci.
— To uopšte nije tačno. Radomir Nikolić je čovek iz tima Aleksandra Vučića i on to uvek govori i tako se i ponaša. Stranka ne može da ceni Radomira Nikolića zato što je sin Tomislav Nikolića nego zato što Aleksandar Vučić kaže da on dobro radi. Ako kaže da loše radi, on neće da bude na toj funkciji pa bio ja i generalni sekretar UN.
Rekli ste da ne želite da molite za izveštaje službi bezbednosti.
— Ja nisam bio zadovoljan kvalitetom informacija koje sam dobijao pošto mi se učinilo da moju pažnju skreću na međunarodne probleme i da me onda ponekad iznenadi nešto što pročitam u novinama, što vidim da službe daju medijima. Onda sam rekao: pa dobro, ako vi više sarađujete s medijima, ja na taj način s vama neću da sarađujem. Pošaljite mi izveštaj kada bude ugrožena bezbednost zemlje. Šaljite mi izveštaj kada se priprema nešto što može da destabilizuje zemlju. O svemu drugom vodite računa i sarađujte s onima koji su vam nadređeni, ja vam nisam nadređen. Ono što sam dobijao nikada nije moglo da mi posluži za vršenje funkcije predsednika.
Jesu li onda službe bezbednosti odmetnute?
— Službe bezbednosti su vam zamišljene, i vi vidite i po tome šta se dešava u SAD i svuda, da imaju veliku samostalnost u svom radu. Vi mislite da papir koji dostavi svako ko danas na ulici radi za službe bezbednosti, a ne znam koliko ih radi, treba da stigne do predsednika Republike. To ide kroz četiri-pet filtera i na kraju poslednji filter koji odluči šta interesuje predsednika Republike.
Da li ste dobili podatke u vezi s našim ljudima koji su oteti u Libiji?
— Jesam, i tu stižu informacije iz Ministarstva spoljnih poslova i iz bezbednosnih službi i to je sve još u velikoj magli. Objavljivanje bilo čega bi moglo da ugrozi njihove živote. Ne bih se igrao procenama kako i zašto su oteti. Mislim da su se umešale i engleske obaveštajne službe u rešavanje tog problema.
Kako ste doživeli napad „Kurira” kada ste u jeku pokušaja da se preuzme „Politika” rekli da bi bilo strašno da „Politika” liči na „Kurir”?
— Mislim da ne smeju sve novine u Srbiji da budu tabloidne, a očigledno je da gledanost imaju samo televizije koje imaju rijalitije i novine koje na prvu stranicu stavljaju ubistva, silovanja, čedomorstva, afere političara, bez ikakvog sadržaja i istine, one imaju tiraž. U krizi su velike, ozbiljne novine. Kako će s tim problemom da se izbore ne znam, ali nikako ne mogu da se izbore tako što će ih kupiti vlasnici tabloida.Inače, ja sam navikao na napade, posebno „Kurira”, i sad se osećam čudno kada naslovna strana nije uperena protiv mene. Niti znam zašto je počeo napad na mene, zašto je prestao i kada će ponovo da počne. „Kurir” je ušao u sukobe pa je, valjda, mislio da bar nekog ostavi po strani, da ne budu svi protiv njega. I nekako sam ja imao sreće da je pred „Kurirom” bio sukob znatno ozbiljnijih razmera ili je u to vreme već trajao. Jer, kad se zamerite Draganu Vučićeviću (uredniku „Informera” prim. aut.) vi ste se zamerili i nekim televizijama i velikom tiražu jednih novina koje bi svakog dana mogle da vas diraju. Verujem da misle: ima vremena za Tomislava Nikolića, vratićemo se mi na njega. Ja sam samo jedanput, u vreme najvećih napada na mene, video Rodića i to slučajno. I kad je ulazio u to društvo u kome sam ga slučajno sreo, ja sam ustao i izašao napolje. Nikada nisam razgovarao s njima, ni s jednim od njih, još od vremena dok smo Vojislav Šešelj i ja, 1993–94. godine, odlazili u njihovu štampariju.To što se dešava između „Kurira” i „Informera”, to je iz iste kuće, oni su nekada bili nerazdvojni, to je samo znak da nema iskrenosti više u odnosima i da danas s nekim čovekom pijete kafu, a sutra može da se desi da pijete otrov. To govori o stanju svesti u Srbiji.
Tužilaštvo je otrgnuti deo pravosuđa
— Iz Tužilaštva su tek pre dva dana tražili neke dodatne informacije u vezi s incidentom na ’falkonu’ kojim smo leteli za Rim, a do koga je došlo pre sedam meseci. I aktivirali su se tek posle moje izjave jednim novinama da su moji savetnici podneli krivične prijave protiv NN lica zbog svega što se dešavalo, zbog kontradiktornih informacija, zbog laži koje su stigle iz Direktorata za civilno vazduhoplovstvo”, kaže predsednik Nikolić i dodaje da je su potpuno netačne informacije o uzrocima vraćanja aviona.U toku leta, kako kaže, pilot im je saopštio da je otkazao motor, a kada su sleteli pilot je „dobio priču koju je izgovorio” da je prosuta kafa i da su natapanjem papirnatom salvetom aktivirana zakrilca.„Bilo je mnogo nelogičnosti, od toga da ako su zakrilca, avion ne bi išao nizbrdo nego uvis, do toga da nije mogao ni sutradan da upali taj motor na probnom letu, pa se ispostavilo da je avion otišao za Bazel da popravlja motor sa specijalnim odobrenjem da putuje bez crne kutije. Shvatili smo da je u pitanju veliki javašluk, odgovornost velikog broja lica i Tužilaštvo je trebalo da ispita ko su ta lica. Da li me je zabolelo to što se ništa po tom pitanju ne radi sedam meseci? Jeste, zabolelo me je, za sedam meseci je Tužilaštvo trebalo da kaže nema osnova za krivično gonjenje ili da sve istraži”, kategoričan Nikolić.Na pitanje zašto Tužilaštvo prikriva nečiji javašluk, Nikolić kaže da ima negativan stav o radu Tužilaštva za koje misli da je otrgnuti deo pravosuđa. Ali, ističe i da on tu ništa ne može.
Autor Jelena Cerovina
Izvor Politika, 19. 12. 2015.
