DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ
Ko se kune u početak pristupnih pregovora, a zna šta nam Poglavlje 35 donosi – u stanju je da nam kaže bilo kakvu neistinu
Kada naši nekritički nastrojeni prozapadni političari žele da pravdaju, pa i hvale svoje evroatlantske prijatelje, u nedostatku argumenata koji im idu u prilog, obavezno to rade tako što indirektno, pa i direktno omalovažavaju Rusiju. Crni propagandni pristup im je sledeći: Rusija, navodno, ne valja, pa je zato Zapad dobar, makar po principu daj šta daš.
Na svako pominjanje NATO agresije na Srbiju, oni pitaju (ne znajući istoriju ili manipulišući njom): „Kada nam je to Rusija pomogla?“ Uz to, zanemarujući da je krajem prošlog veka u Kremlju stolovao ruski sabrat (Jeljcin) mnogih naših aktuelnih vlastodržaca, recituju naučenu pesmicu da nas je 1999. godine Rusija izdala? Dok to pričaju, i ti glasnogovornici Zapada na čas se pretvaraju da su patriote, koje pate što smo tada ostali sami, ali im ni u tim okolnostima ne pada na pamet da išta grubo kažu za zločinački NATO.
OTUŽAN NASTUP ZORANE MIHAJLOVIĆ
Najnoviji primer prakse koja spada u red rusofobnog asortimana na našoj političkoj sceni je ono što je za Radio Slobodna Evropa pre par dana rekla Zorana Mihajlović. Da je citiram: „Srbija neće biti deo saveza bivših sovjetskih republika, nego deo EU“. Umesto da pokuša da hladne glave obrazloži kakvu bismo korist imali od ulaska u EU te da to uporedi sa štetom koja iz toga proizlazi, potpredsednica naše vlade ushićeno kliče da je naš odnos negativan prema članstvu u evroazijskim integracijama. Zar to nije otužno i besmisleno?
Niti je Srbija vodila pregovore sa Moskvom oko pristupanja nekoj organizaciji koja na ekonomskom ili vojno-političkom planu okuplja njene saveznike niti je Rusija to od nas zahtevala. Kamoli da nas je ucenjivala kao što to uporno radi i EU generalno i njeni noseći nemački i drugi stubovi ponaosob. A da naša vladajuća politička elita – kako ona jučerašnja tako i današnja – uistinu državotvorno deluje, razmotrila bi i produktivne mogućnosti evroazijskih integracija. SSSR je bio jedno, a moderna slovenska i pravoslavna Rusija, sa višeslojnom zonom svojih integracija, nešto je sasvim drugo.
Od nastojanja da se na istočnoj strani stvori održiva alternativa EU jednostranostima Srbija bi imala samo korist. Makar i zato – to bi evrofanatici valjalo da shvate – što bi nas i Brisel mnogo ozbiljnije tretirao nego kada nas doživljava – što je sada slučaj – kao krotki plen. Lično sam za rusku opciju, ali ne namećem nikome svoj stav. Zalažem se – sa državnih stanovišta, a ne ičijih personalnih računa – za objektivnu geopolitičku i geoekonomsku analizu, koje sada, nažalost, ni u naznakama nema.
To je jedna strana medalje. Druga je već pomenuta, ali da ponovim njemu srž. Ako oko našeg geopolitičkog puta može da bude sporova, ne sme da ih bude oko potrebe da uvek moraju da postoje razne razrađene i ostvarive opcije za tu vrstu državnog kretanja. Racionalno je da postoji kapacitet da se, u skladu sa promenljivim svetskim okolnostima, bira između realnih opcija. Zato je ne iracionalno, već idiotski spaljivati mostove da bi samo jedan ostao i bitisao bez alternative. Srbija – ako ne u potpunosti, ali umnogome baš tako – duže od decenije radi.
BLAĆENjE RUSIJE I UKIDANjE ALTERNATIVA
Iz svih sila oficijelni Beograd se upinjao da nam preostane samo jedna geopolitička opcija. To je, do nacionalne iracionalnosti i lično-partijske vazalnosti, kod nas rađeno od kraja 2000. godine. Da je kojim slučajem samo pet odsto institucinalnih napora te vrste uloženo u razvoj odnosa sa Moskvom, gde bi oni sada bili? I ovako su dobri uzimajući u obzir da se desetine državnih tela i hiljade srpskih službenika skoro isključivo bavi guranjem i propagiranjem EU integracija, dok se unapređenjem ekonomskih i drugih odnosa sa Rusijom sistematski ne bavi ni desetak činovnika.
Kao da ta disproporcija nije dovoljna, i brojni NATO i EU lobisti u Srbiji trude se da nas što više odgurnu od Rusije. Blate Rusiju sa ciljem da je učine nezanimljivom i Srbima, ali i da bi tako revoltirali Ruse da dignu ruke od Srbije. Neki od njih deluju i sa državnih pozicija, protivno zvaničnoj politici, koja je, uz sva ograničenja, ipak prijateljska prema Kremlju. I sve to u okolnostima kada nam je Moskva ključni saveznik u odbrani Kosova i dejtonske Republike Srpske.
Zanima me šta o tome ima da kaže gospođa Mihajlović? Da li ima hrabrosti da nam poruči da Brisel ne radi protiv naših vitalnih nacionalnih interesa, koje Rusija podržava? Pitam retorički jer ko se kune u početak pristupnih pregovora, a dobro zna šta nam Poglavlje 35 donosi – u stanju je da nas drsko pogleda u oči i samouvereno nam kaže bilo kakvu neistinu.
Duža verzija teksta objavljenog u dnevnom listu „Novosti“
