KONSTANTIN ZATULIN: SVAKI NAROD IMA VLAST KAKVU ZASLUŽUJE, OSIM CRNOGORACA

U Crnoj Gori se stvari odvijaju po potpuno istom scenariju kao u Ukrajini Dok...

U Crnoj Gori se stvari odvijaju po potpuno istom scenariju kao u Ukrajini

Dok je žena Lava Landaua ridala kada bi saznala za novu u nizu prevara svog muža, kažu da se poznati genije veoma nervirao i prelazio u kontranapad: „Voliš li ti mene? Voliš! Želiš li da meni bude dobro? Želiš! Pa, eto, meni je dobro, šta ti još treba?“.

Jednostavno i uzvišeno, kao i sve što je genijalno.

Otprilike tako, gospodin Milo Đukanović, nezamenjivi gospodar Crne Gore, objasnio je prošle nedelje poverljivom ruskom novinaru kako Rusija treba da se odnosi prema članstvu Crne Gore u NATO-u: „Crna Gora sledi pravilan kurs… A ako Crna Gora ide pravim putem, to je dobro i za njene prijatelje, dakle i za Rusiju“.

Zaista je teško negirati da su Rusi, Srbi i Crnogorci – ne samo u srodstvu po jeziku i krvi, nego i prijatelji tokom najmanje 300 godina istorije, što se svakako retko dešava čak i među rodbinom. „Nas i Rusa 200 miliona“ – stara je crnogorska poslovična izreka kojoj su u novije vreme dodali završetak: „A bez Rusa – pola kamiona“.

Imperator Aleksandar III, koji se proslavio tvrdnjom da u čitavom svetu Rusija ima dva saveznika – svoju armiju i mornaricu, smatrao je knjaza pravoslavne Crne Gore za „jedinog iskrenog i vernog prijatelja Rusije“.

Mi nikada nismo ratovali i bili pretnja jedni drugima – i svakako ne zato što nikada nismo bili susedi. Nije nam to smetalo da se uvek borimo na istoj strani – i u XVIII, i u XIX, i u XX veku.

Bilo je i neobičnih priča. Tek 2006. nezavisna Crna Gora konačno je potpisala mirovni sporazum sa Japanom: ona je jedina u svetu, odmah posle Rusije, objavila rat Japanu 1904. i tako zaboravila da iz njega izađe.

A 2014, u jeku antiruske histerije u Evropi, naš istorijski saveznik i prijatelj, posle armije i mornarice treći po redu, Crna Gora, pridružuje se sankcijama Evropske unije protiv Rusije, a početkom decembra ove godine dobija poziv iz Brisela da postane 29. član NATO-a. To se dešava u svetlu antivladinih protesta bez presedana za malu Crnu Goru, koje aktuelni premijer Milo Đukanović kvalifikuje kao „rovarenje Rusije“.

„Quo vadis?“ „Kamo ideš?“, „Kuda ideš?“ – vreme je da se pitaju Crnogorci i Crna Gora, kao što je pitao apostol Petar Spasitelja na Apijevom putu.

„Pravim putem“ – odgovara Đukanović u svom intervjuu „Komersantu“ 15. decembra, a američki novinar Majkl Bom, zvezda raznih tok-šou emisija na ruskoj televiziji, u članku „Nema šta da se prebacuje NATO-u“ na stranicama „MK“ i kao dokaz navodi čitav niz neospornih argumenata.

Đukanović: „Nema logičnijeg izbora za tako malu balkansku zemlju kao što je Crna Gora, koja je praktično okružena članicama alijanse“; „to je najefikasniji i najracionalniji način da osigura bezbednost“; „brz priliv investicija posle ulaska… mi smo zemlja turizma, za nas stabilnost ima poseban značaj“; „ne treba gubiti iz vida… regionalni i globalni aspekt članstva Crne Gore u NATO-u“.

Bom: „Samo jedan aspekt opšte težnje Crne Gore da se integriše sa evropskim institucijama, da podigne nivo njenih vojnih i demokratskih institucija do evropskih standarda… jačanje vladavine zakona, uvođenje sistema kontrole i ravnoteže, smanjivanje nivoa korupcije i organizovanog kriminala; zaštita od čitavog niza pretnji, uključujući i svetski terorizam“.

Izgleda da nisam ništa prevideo, sem, možda, ono što se podrazumeva: broj pristalica NATO-a u Crnoj Gori raste kao kvasac i već obuhvata većinu stanovništva.

A sve to je, u većoj ili manjoj meri, izmišljotina. „Logičan izbor“ današnjeg rukovodstva Crne Gore „okružene članicama alijanse“ potpuno je u neskladu sa istorijskim izborom njenih predaka, koji su se u okruženju Otomanske imperije sa njom požrtvovano borili (ili ćemo morati da dođemo do nepristrasnog zaključka da je u naše vreme opasnost od mirnog susedstva sa „demokratskim“ NATO-om mnogo veća od stalnog pokolja od strane turskih janičara u Srednjem veku).

Posle svega što se dešavalo i dešava u Evropi, Severnoj Africi i na Bliskom Istoku, teško je tvrditi da Severnoatlantska alijansa sa sobom donosi zaštitu od terorizma, a ne njegov virus na đonovima svojih cipela: na kraju, ma koliko da ih je malo, Crnogorcima će dati srećnu mogućnost da malo ratuju u drugim zemljama za tuđe ciljeve, kao i da – ali linijom Evropske unije – prihvate i opreme na svojoj zemlji n-ti broj bliskoistočnih istovernika, svojih suseda iz Albanije.

Međutim, čak ni to nije glavno.

Ako se pažljivije pogleda, i golim okom se primeti nesaglasnost deskripcije slika koje daju Đukanović i Bom. Radi se o pravim motivacijama ulaska – barem od strane kandidata.

Majkl Bom, naravno, nije ekspert za Crnu Goru. Usuđujem se da pretpostavim da za njega kao propagatora odluka crnogorskih vlasti u korist NATO-a ne predstavlja više od jedne epizode u beskrajnom sporu sa istrajnom Rusijom o prednostima zapadne „meke sile“. I pripoveda nam o „uvođenju kontrole i ravnoteže“, „smanjenju korupcije i organizovanog kriminala“ itd.

Milo Đukanović nije naivan. Sa svojih 29 godina, 1991. postao je najmlađi predsednik vlade u Evropi i od tada se nije udaljavao od vlasti, preokrećući je prema sebi – ili kao predsednik, ili kao ministar odbrane, ili kao premijer.

Kakve „kontrole i ravnoteže“? Đukanović želi još novca („brz priliv investicija“) i sa dolaskom NATO-a povezuje „stabilnost“ koja za njega ima „poseban značaj“. Mislim da je u Crnoj Gori i deci jasno kakvu stabilnost postiže čovek koji je sa vlašću srastao kao sa kožom.

Protesti protiv NATO-a u Crnoj Gori ove jeseni i zime bili su, u stvari, deo nagomilanog nezadovoljstva naroda zbog klike Mila Đukanovića.

Zahvaljujući Đukanoviću tokom 1990-ih godina Crna Gora je postala centar kriminalnog biznisa od više milijardi, koji je povezan sa krijumčarenjem cigareta. Dve glavne luke svake nedelje su preusmeravale tone cigareta u ruke italijanske mafije – u grad Bari. Državni tužilac Đuzepe Šelzi podigao je zvaničnu optužbu protiv Mila Đukanovića na 409 stranica. Novinari iz Crne Gore i Hrvatske, koji su otkrili učešće crnogorske vrhuške u kriminalu, ubijeni su.

Tada su pravosudni organi Evropske unije tražili Đukanovića, ali, spasle su ga SAD.

Kako potvrđuju materijali, iz Vašingtona su u Rim stizale depeše koje su zahtevale da Italijani ostave Đukanovića na miru: on je bio potreban za borbu sa Slobodanom Miloševićem u Jugoslaviji, jer je lider Crne Gore činio sve da preseče veze sa Srbijom i Srbima.

U vreme Đukanovića Crnogorce su proglasili za potpuno poseban, Srbima tuđ narod, otvorili granice za preseljavanje u Crnu Goru Albanaca neprijateljski nastrojenih prema Srbima, proglasili crnogorski dijalekat srpskog jezika za autonomni – državni jezik po Ustavu, počeli da prelaze sa ćirilice na latinicu i na raskol sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

Potpuno kao u Ukrajini.

Kada je lopov i švercer interpelirao za NATO, italijanski tužilac je sklonjen, a predmet zatvoren.

Postalo je uobičajeno da se kaže da narod zaslužuje onu vlast koja njime upravlja. To je postala svakodnevica. I ja sam više puta citirao te reči kada se radilo o Ukrajini, Gruziji, Bugarskoj i samoj Rusiji. Slučaj Crne Gore uzimam kao izuzetak – Crnogorci nisu zaslužili takvu bitangu kao što je Milo Đukanović.

To je narod koji se vekovima odupirao ugnjetavanju i jedini na Balkanu odbranio sebe i svoje planine od otomanske Turske, smatrao za strašljive muškarce ako su doživeli 30 godina i do tada nisu poginuli u herojskoj borbi sa Turcima.

Lenjivci u životu i heroji u boju – zar je moralo tako da se desi da njihovom zemljom sada manipuliše lik iz filma o mafiji, koji je imao sve šanse da dospe u zatvor na drugoj obali Jadrana?

Siroti Majkl Bom o tome ništa ne zna, inače, ne bi svakako verovao falsifikovanim anketama koje po narudžbini prikazuju da je „većina Crnogoraca za NATO“ i prvi bi tražio sprovođenje referenduma da ne kompromituje, da tako kažem, visoke „evropske standarde“.

Mislim da bismo zajedno mogli da ubedimo da podrži ovu inicijativu Genadija Sisojeva, novinara „Komersanta“, koji konstanto intervjuiše Đukanovića i dugi niz godina služi verno i pošteno njegovim interesima – kad treba opeva borbu heroja sa Srbijom, daje šarm uključivanju u NATO, objašnjava zašto je rukovodstvo Crne Gore izbeglo da učestvuje na Paradi Pobede u Moskvi, čak i kako je imala sreće ruska reprezentacija i golman Akinfejev kad su ga na utakmici sa Crnom Gorom udarili u glavu zapaljenom bakljom.

Ipak, to bi već bila prava fantastika.

Izvor Fakti, 24. decembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u