TURSKA PRISILjENA DA SE ODREKNE ISIS?

N. BABIĆ Erdogan, Davutoglu i svita u Ankari konačno odustaju od svog megalomanskog imperijalističkog...

N. BABIĆ

Erdogan, Davutoglu i svita u Ankari konačno odustaju od svog megalomanskog imperijalističkog sna

Čini se da je saradnja sa SAD imala presudan uticaj na Tursku da sad brzo mora da promeni strategiju, kažu stručnjaci. Posle obaranja ruskog aviona Su-24 od strane turskog ratnog zrakoplovstva, krajem prošlog meseca mnogi su počeli da ističu povezanost Ankare sa nekim islamističkim terorističkim grupama, smatra stručnjak za međunarodne odnose Behlul Ozkan u svom članku za časopis Politiko.

Podrška opozicionim snagama u Siriji jedno je od „teških pitanja” i poznato je da Turska podržava neke „pobunjeničke grupe” i njihove saveznike. Međutim, odnedavno Turska sve više trpi kritike zbog svoje povezanosti sa radikalnim islamistima. Konkretno, američki potpredsednik Džozef Bajden najavio je da Turska pomaže „onima koji se bore protiv sirijskog predsednika Bašara Al Asada”, uključujući i militante Al Nusra Fronta i druge ekstremiste. Uprkos tim izjavama, Behlul Ozkan naglašava da su „radikali u Siriji redovno primali vojnu pomoć iz Saudijske Arabije i Katara preko Turske, a sve uz znanje CIA”. „Trenutno se Turska ne slaže sa tri neprijatelja takozvane Islamske države: Kurdima, Arapima šiitima i Asadovom vladom. Međutim, svi oni sada imaju iste regionalne neprijatelje”, kaže Ozkan.

Stranka pravde i razvoja (AKP), koja je na vlasti u Turskoj, tvrdi da bi svrgavanje Al Asada olakšalo borbu protiv Islamske države. Međutim, plan Ankare nema podršku bilo koje regionalne ili globalne sile uključene u sukob, uključujući Rusiju i SAD, čiji je glavni cilj je da unište ISIS, a ne Asada, tvrdi turski stručnjak. Dakle, „Ankara će morati da se složi s tom strategijom, ali će platiti visoku cenu”. Kao rezultat toga vidimo da turske vlasti trenutno traže način kako da se „reše” takozvane Islamske države.

SUKOB SA SAUDIJSKOM ARABIJOM
Osim toga, on podseća da Turska nije imala podršku Saudijske Arabije, koja je otvoreno podržavala svrgavanje Mohameda Mursija i Muslimanskog bratstva u Egiptu, a poznato je da su vlade povezane sa Muslimanskim bratstvom u celom arapskom svetu bile san turskog predsednika Erdogana i premijera Davutoglua. „U Egiptu je Saudijska Arabija otvoreno podržavala puč protiv Mursija, delom iz želje da se suprotstavi uticaju Muslimanskog bratstva, koje je takođe prisutno u Saudijskoj Arabiji. Iako je Muslimansko bratstvo bilo važan deo Asadovih protivnika u 2011. godini, usledio je građanski rat, koji je na čelo doveo grupe radikalnih salafista. Širom Bliskog istoka stranke povezane sa Muslimanskim bratstvom, koje su pre četiri godine bile spremne da uđu u savez sa turskim AKP, sada su na kolenima. One su mesto ustupile radikalnim salafističkim grupama pod uticajem saudijske vehabijske ideologije i pokušavaju da ojačaju na nedemokratski način, čistim nasiljem. U konkurenciji za prestiž među većinskim sunitskim zemljama Bliskog istoka, Turska je izgubila bitku na terenu od Saudijske Arabije i njene vehabijske ideologije, a najradikalniji njen zagovornik je ISIS”, nastavlja turski stručnjak i tvrdi da je Ankara toga svesna i da će se ipak morati rešiti Islamske države i drugih salafističkih grupa u Siriji.

erdoganmuslimanskabracaNedoslednost turske politike se ne očituje samo u odnosu prema Islamskoj državi nego i prema Rusiji. Moskva je, pak, brzo reagovala na rušenje svog bombardera Su-24 od strane turskih borbenih aviona F-16 i 28. novembra je predsednik Vladimir Putin potpisao dekret koji sadrži dug popis ekonomskih sankcija protiv Turske sa ciljem garancija bezbednosti ruskim građanima, zaključuje Ozkan.

Izgleda da je Ankara shvatila da Muslimansko bratstvo više nije nikakva politička snaga, posebno pošto je dobrovoljno predala vlast u Tunisu i vojnim udarom svrgnuta u Egiptu, a potom je u mnogim zemljama Perzijskog zaliva, zatim u Egiptu, Rusiji i Siriji proglašeno za terorističku organizaciju. Saudijci i vehabijska ideologija, sa nasilnim salafistima i takfiristima, jednostavno su pregazili Muslimansko bratstvo i sve najjače ekstremističke grupe u Siriji i Iraku ne žele da imaju ništa sa politički islamom kakvog je zamišljala Turska. Logično je da se Ankara zapita ima li ih smisla više podržavati.

Kad turski stručnjak Behlul Ozkan kaže da će AKP i Erdogan platiti visoku cenu onog trenutka kada to budu morali otvoreno da priznaju i odreknu se Islamske države, na šta je mislio? Naime, reč je o tome da odustajanjem od podrške islamističkim terorističkim grupama AKP i Erdogan moraju da odustanu od svog projekta „strateške dubine”, smernica nove turske spoljne politike, koje je pre nekoliko godina predstavio tada ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu (Strategic Depth), a gde se upravo ključni deo odnosio na postavljanje vlada na čelu sa Muslimanskim bratstvom u zemljama Bliskog istoka, Severne Afrike i svim onim koje su nekad bile deo Osmanskog carstva.

VIZIJA O VLADAVINI MUSLIMANSKOG BRATSTVA
Za mnoge je vizija „nove turske spoljne politike” preko Muslimanskog bratstva i političkog islama te vrste imperijalistički san Redžepa Taipa Erdogana i Ahmeta Davutoglua. Posebno oštar je u komentaru bio Jakov Kedmi (na slici ispod), bivši visoki funkcioner izraelskih tajnih službi koji je za ruske medije izjavio da „planove za širenje turskog islama širom sveta Erdogan opisao u knjizi koja u svemu podseća na Hitlerov Mein Kampf.

jakovkedmiNa pitanje novinara Dmitrija Stešina zašto se Erdogan ponaša agresivno, Kedmi je odgovorio: „On uvek provodi politiku agresivno i provokativno. Tako je bilo sa Izraelom kada je situaciju doveo do ivice sukoba. On je čak javno obećao da će poslati svoju mornaricu da bude pratnja brodovima koja idu u pojas Gaze. Izrael je tad mirno odgovorio: ‘Molim, samo izvolite, ako vam nije žao vaše flote’. Drugo, njegove oštre reči samo prikrivaju njegovu bespomoćnost i nemogućnost da nešto učini. Psiholozima je takav model ponašanja dobro poznat. Agresijom se prikrivaju slabost i strah. Ispada da je jak samo na rečima. No – najvažnija stvar – to nisu reči Erdogana, nego njegova ideologija koja se svodi na činjenicu da je istorijska misija Turske da uspostavi svetsku civilizaciju na temeljima turskog islama. On provodi tu politiku odmah po dolasku na vlast. Obratite pažnju na njegov pokušaj da koketira sa Arapima. On je objasnio da Arapi u Osmanskom carstvu nisu bili kolonizovani. Cilj Turske je bio da oslobodi Arape od uticaja evropske civilizacije. Pokušao je da se prikaže kao branilac tradicionalnih arapskih vrednosti od Evrope. Osvajanje zapadnog sveta – Evrope, Rusije i SAD on vidi kao svoju istorijsku misiju. Svojevremeno to nije pošlo za rukom ni Osmanskom carstvu iako su pokušali i došli do Beča. Tako smo dobili javne ispade neuravnoteženog šefa države, koja se vodi agresivnom ideologijom. To je već zabeleženo u istoriji čovečanstva. Bilo je sličnih primera i da visoko razvijene zemlje dobiju diktatore i agresivne ideologije. Šta je učinio u svetu sa svojom zemljom? Turska se danas u drugom obliku, ali ne i u suštini, opet ponavlja. Temelj njegovog uticaja u arapskom islamskom svetu su stranke Muslimanskog bratstva. Erdogan je danas njihov glavni pokrovitelj i naredbodavac. Dakle, on je podržao revoluciju u Egiptu i predsednika Mursija sa Muslimanskim bratstvom. Podržao je revoluciju u Tunisu. U Siriji je podržao Turkmene, koji su u toj organizaciji. U Siriji je pokušao da svrgne Asada, koji je najefikasniji protivnik Muslimanskog bratstva.

Dmitrij Stešin: Smatra se da je jedan od razloga za takvu politiku Erdogana vrlo teška politička situacija u Turskoj. I on pokušava da odvrati ljude.

Jakov Kedmi: Turska je multietnička i multikonfesionalna zemlja. Najveći problem u Turskoj su Kurdi. Integritet Turske i njena stabilnost zavise od njenog ponašanja prema kurdskoj manjini. Jedan od njegovih ciljeva je bio i suzbijanje Kurda. Naime, PKK je rođena u Siriji. On se boji da će se kurdska komponenta okrenuti protiv njega, kao što je bilo u nedavnim izborima u Turskoj. Dakle, pogoršao je situaciju sa Kurdima, i pod izgovorom borbe protiv Islamske države, počeo da bombarduje Kurde u Siriji. Hteo je da stvori pretnju kao može da potisne Kurde u Turskoj. Deo njegovih postupaka usmeren je i za unutarnje prilike. Nemojte zaboraviti da je Erdoganova ideologija fundamentalistički islam, koji za cilj ima ds promeni svet. U Evropi na to ne obraćaju pažnju iako je sve detaljno opisano u knjizi Strateška dubina, kojom je Turska najavila svoje planove, kao što je nekad bilo u Mein Kampf-u”.

JEDINI ČASTAN IZLAZ ZA ERDOGANA
Uzmemo li u obzir da je reč o izraelskom obaveštajcu ruskog porekla, Kedmi i nije mogao reći ništa drugo, ali treba priznati da nije daleko od istine. Ali situacija se zaista promenila i Ankara više nema podršku Zapada u meri kako je očekivala. Dalje, Saudijska Arabija i Egipat ovde igraju svoju igru, svaka zemlja zasebnu, ali ne žele da čuju za Muslimansko bratstvo. Erdogan sa svoje strane sad vidi mogući spas u obnavljanju veza sa Izraelom, ali je to nemoguće sve dok Hamas u pojasu Gaze vode ljudi koji su članovi Muslimanskog bratstva, i opet se pojavljuje isti problem. Teroristi grupa ISIS, Al Nusra Front, Ahrar Al Šam, Jaiš Al Fateh i drugih u Siriji takođe ne žele da kuju nikakve priče o političkom islamu turskog tipa i žele državu koja će po svemu nalikovati na Saudijsku Arabiju, ako je moguće i goru.

davutogluerdoganZato je za Erdogana i AKP, ako ne žele da idu do kraja i samouništenja baš kao nemački nacisti, jedini častan izlaz da priznaju realnu pretnju za zemlje u okruženju, ali i samu sebe, a to su islamističke militantne grupe koje ratuju širom Severne Afrike, Bliskog istoka, sve do Avganistana, Pakistana i zapadnih granica Kine. Naravno, Erdogan, Davutoglu i svita u Ankari moraju priznati i da Muslimansko bratstvo jednostavno nema snage da preuzme vlast u zemljama islamskog sveta, pre svega onima koje su nekada bile deo Osmanskog carstva, tako da Turska nije zemlja koja Arape može da „brani od zapadnih vrednosti” i konačno odustane od svog megalomanskog imperijalističkog sna. Turski stručnjak za međunarodne odnose Behlul Ozkan tvrdi da se uskoro može očekivati i takva odluka Ankare, barem kada su ISIS i grupe koje su odane vehabijskoj ideologiji u pitanju, a ostalih gotovo da više i nema.

Alter Mainstream Info

Svet
Pratite nas na YouTube-u