ALEKSANDAR PRVI, STALjIN, PUTIN

ALEKSANDAR ŠUMSKI Hrišćanski vektor spoljne politike, zacrtan na početku 19. veka, primećujemo u delovanju...

ALEKSANDAR ŠUMSKI

Hrišćanski vektor spoljne politike, zacrtan na početku 19. veka, primećujemo u delovanju sadašnjeg ruskog predsednika

Predviđam da će ovaj naslov teksta izazvati odioznost kod pojedinaca. No nisam želeo da šokiram čitaoca naslovljavajući svoj tekst takvim naslovom. Polazim od istorijske realnosti, iz poimanja kontinuiteta otadžbinske istorije i nepobedivosti njenog duhovno-moralnog jezgra. Sa takvim pristupom ličnostima i pojavama koje su na prvi pogled potpuno nekompaktibilne pri dubljem proučavanju ispostavlja se da se radi o neraskidivoj povezanosti.

Drugog decembra 2015. godine napunilo se 190 godina od smrti Imperatora Aleksandra Prvog Blagoslovenog. Promisliteljski je da upravo toga dana Crkva slavi praznik svetog Filareta, Mitropolita Moskovskog. Ta dva velika ruska čoveka bila su tesno povezana jedan sa drugim tokom mnogo godina njihovog zajedničkog života. Car i svetitelj čuvali su državni i crkveni život od svih spoljnjih i unutrašnjih napada i opasnosti. Oni su časno nosili svoj teški Krst, koji je na njih položio Gospod naš Isus Hristos. Treba istaći da se ime i delo Aleksandra Prvog kod nas pominje znatno ređe nego imena drugih vodećih ruskih careva i imperatora. Mi mnogo govorimo i pišemo o Ivanu Groznom, o Petru Prvom, o Ekaterini Velikoj, o Aleksandru Drugom i Trećem, o Nikolaju Prvom, da i ne pominjemo Cara mučenika Nikolaja Drugog.

U većini slučajeva ime Aleksandra Prvog pominje se u razgovorima povezanim sa smrću „avgustejšeg oca” [1] Imperatora Pavla Prvog. I, po pravilu, se pominje u negativnom smislu. I iz vidokruga se potpuno gubi još jedno njegovo ime – Blagosloveni. A to ime je dobio isto tako zasluženo kao i Petar Prvi i Ekaterina Druga što su dobili imena – Veliki.

ONAJ KOJI JE NA ZEMLjI STEKAO IME BLAGOSLOVENOG
Na poziv Odeljenja za spoljnje poslove Moskovske Patrijaršije uzeo sam učešće u svečanom sabranju pravoslavne zajednice oko spomenika Aleksandru Prvom u Aleksandrovskom vrtu. Odslužena je zaupokojena liturgija i pročitana je dorevolucionarna molitva O upokojenju Blagočestivog Gospodara Imperatora Aleksandra Prvog. U toj molitvi se kaže: „Pogledaj blagosrđem Tvojim na raba Tvojega Blagočestivog Imperatora Aleksandra Prvog i pomeni svu krotost njegovu, velikodušnost prema neprijatelju, milosrđe prema bližnjima, smirenomudrije pred čovekom i njegovu pokornost sa strahopoštovanjem prema Tvojoj Svetloj Promisli… I onaj koji je na zemlji stekao ime Blagoslovenog, molimo te, Care, da stekne i na Nebesima kod Tebe ime Pravednog…”

aleksandarprvi04Te svete reči molitve ne predstavljaju oficijelnost – u njima se odražava suština pokajnog i delatnog podviga Aleksandra Prvog. U njima mi sozercavamo rezultat njegovog duhovnog i moralnog razvoja. U mladosti su duhovno-moralni pogledi Imperatora Aleksandra bili donekle zamagljeni, njih je tada teško bilo oceniti kao stameni hrišćanski pogled na svet. Međutim Napoleonova invazija je radikalno promenila njegov pogled na svet. Sam Imperator je svoj unutrašnji preobražaj ovako opisao: „Požar Moskve je osvetlio moju dušu i zagrejao moje srce verom kakvu ranije nisam osećao”. Od tada se Aleksandar Prvi ne rastaje sa Biblijom iako je pre toga on veoma retko uzimao u ruke. On je došao do nepokolebljivog saznanja da narodi koji se nazivaju hrišćanskim moraju živeti po jevanđelskim zapovestima. I da je najvažnija obaveza rukovodilaca tih naroda – da svim svojim silama omoguće uspostavljanje takvog života.

Posle konačne pobede nad Napoleonom najznačajniji monarsi su u septembru 1815. godine potpisali akt koji je nazvan „Sveta alijansa”, u kome se ogleda očit pokušaj unošenja hrišćanskih elemenata u politiku evropskih vođa. Takav karakter ovaj akt je dobio isključivo zaslugama i insistiranjem ruskog Imperatora. Ostali evropski monarsi su se cinično smešili i prema hrišćanskim pozivima ruskog Imperatora su se odnosili kao prema egocentričnoj pojavi. Ali, ipak, oni su bili primorani da se potpišu ispod reči tog akta da je ubuduće neophodno da se svi uzajamni odnosi „potčine visokim istinama koje su inspirisane večnim zakonima Boga Spasitelja i da se neće rukovoditi bilo kakvim drugim pravilima kao zapovestima svete vere, zapovestima ljubavi, istine i života”. Ove reči ruskog Imperatora političari i vlade tadašnje Evrope su doživljavali kao punu utopiju. To je jasno pošto su radovi Nikola Makijavelija u kojima se tvrdi da Car (političar) može ići na bilo kakve moralne zločine ukoliko je to neophodno za dostizanje ovog ili onog političkog cilja za njih predstavljalo rukovodeći politički priručnik. Nikolo Makijaveli je deklarisao nespojivost politike i morala.

NARODIMA OD BOGA DAROVAN, A NE SAMO RUSKOM
A ovde Aleksandar Prvi odjednom predlaže evropskim (zapadnim) rukovodiocima da se okanu Makijavelija i ubuduće se oslanjaju na Hrista. Takve reči prosvećena Evropa još nije slušala. Da li je Aleksandar Blagosloveni bio utopista? Naravno, bio je! No on je branio takvu utopiju bez koje svet uopšte ne može postojati. Zato što se ta utopija naziva Hrišćanskim Idealom. Velika zasluga Aleksandra Prvog ogleda se u tome što je on prvi u svetskoj političkoj istoriji čitko i jasno predložio da se vodi politika i uzajamni politički odnosi među državama, zasnovani na Hrišćanskim Idealima i po prvi put pokušao da ostvari te Ideale u realnom životu, u realnoj politici.

putinaleksandarprvi01Nemogućnost ostvarenja Hrišćanskog Ideala u realnom životu, ma koliko to paradoksalno izgledalo, znači realno snagu tog Ideala i njegovu trajnu efikasnost u realnom životu. Bez obzira koliko je gnusan i ciničan ovaj ili onaj politički vođa, on ipak u dubini svoje duše, na dnu savesti, oseća da radi nasuprot Bogu.

Potresnu ocenu ličnosti Aleksandra Prvog dao je svetitelj Filaret, Mitropolit Moskovski, u svojoj besedi izgovorenoj nad odrom pokojnog Cara Aleksandra Pavloviča. On pre svega obraća pažnju na to da ličnost Aleksandra Prvog ima univerzalni značaj: „Jer je on narodima bio od Boga darovan, a ne samo narodu ruskome”. A evo kako sveti Filaret opisuje vreme u kome je Imperator Aleksandar po Promisli Gospodnjoj živeo i delao: „Nije to bilo tiho jutro Rusije, nego burno veče Evrope. Bura meteža je razrušila i Carski Presto i Oltare Hristove kod naroda (ima u vidu Francusku) i užasne razvaline je umivala krvava kiša. Iz anarhističkih poriva pojavio se poput silnog vihora lopov na vlasti (Napoleon)… Šta bi bilo da u ovom sadašnjem trenutku, kada je tako ojačao i uzvisio se taj prekomerni na zemlji, šta da Gospod nije podigao potrebnog za zemlju? Šta bi bilo sa narodima koji su iz dana u dan umnožavali broj porobljenih ljudi, kroz koje se samo umnožavao broj porobljivačkog oružja i povećavala snaga porobljivača…?”

Kako su zadivljujuće po dubini i tačnosti Filaretove definicije Napoleona – „prekomernog na zemlji” i Aleksandra Prvog „potrebnog za zemlju”.

Dalje je svetitelj govorio o „ambisu zla”, koji je doneo Napoleon i o tome da je Imperator Aleksandar „zaključao taj bezdan” a „francuski idol se razbio na grudima Rusije”.

I uvek će se spoljni neprijatelj „razbiti o grudi Rusije”. Tako je bilo i 1945. godine, tako će biti i danas. Zašto sam ja toliko uveren u neizbežnu Rusku Pobedu? Zato što je odnos Rusije prema drugim narodima uvek bio pravedan i opirao se na hrišćanski pogled na svet. Ni jedna druga zemlja na svetu čak ni približno nije pristupala takvom shvatanju svoje spoljne politike.

NIJE SPRŽIO BERLIN, HRANIO JE NEMCE
Jedan od onih koji su na vekove odredili hrišćanski vektor u odnosu Rusije prema drugim narodima bio je Aleksandar Blagosloveni. I u tom vektoru svečovečnosti, Rusija se nikada nije promenila. Čak ni u ateističkom sovjetskom periodu pri Staljinu jasno se prati spoljnopolitička linija Aleksandra Prvog. I, s tim u vezi, ponovo bih želeo da se setim reči svetitelja Filareta o tome šta bi se dogodilo sa svetom da Aleksandar Blagosloveni nije održao pobedu nad Napoleonom: „Šta bi bilo sa narodnim duhom, šta bi bilo sa prosvećenim i razumnim obrazovanim delom čovečanstva kada je neograničeno samoljublje, kada vladar nema nikakvih granica u neuvažavanju, kada se neprekidno zahtevalo da svi moraju pred njim da puze, kako bi se dobrodetelj obavezivala samo na ispunjavanje njegove volje, istina – da samo njemu laska, znanje – da samo pronalazi sredstva za njegove ciljeve…”

putinaleksandarprvi02I sa punim pravom mi možemo izgovoriti te reči svetitelja Filareta kada ocenjujemo značaj pobede SSSR, kojom je rukovodio Josif Staljin nad germanskim vođom Adolfom Hitlerom. U tom ratu, isto kao i u ratu sa Napoleonom, dobro i pravednost su pobedili zlo i svako poniženje istine. Sovjetski vojnici Staljina i Žukova, isto kao i vojnici Aleksandra Prvog i Kutuzova, doneli su Evropi istinsku slobodu i velikodušnost prema pobeđenima.

Da ponovo citiramo reči svetog Filareta: „Aleksandar je sa pobedom u prestonici neprijatelja koji su razrušili tebe, potom preporođena Prestonice Aleksandrova, kažnjavao tog neprijatelja kaznom pravednika – milošću. Ništa ne dirajući, ništa ne tražeći, ne prikazujući i ne prihvatajući slavu pobednika, darujući im zarobljenike…”.

A kako su se ponašali sovjetski vojnici pobednici na neprijateljskoj teritoriji? Za tako ogromnu armiju nasilje nad mirnim nemačkim stanovništvom je bilo minimalno i nosilo je slučajni karakter. Staljin nije spržio Berlin, nego je hranio gladne Nemce. On nije spalio Drezden i nije gurnuo u atomski pakao Hirošimu, za razliku od zapadnih „saveznika”. U Sovjetskom Savezu nije bilo staljinskog Salaspinsa [2], u kome bi sovjetski lekari vadili krv iz nemačke dece kako bi se popravilo zdravlje ranjenih vojnika Crvene Armije. I nisu im presađivali rožnjače od dece poraženog naroda. I na Jaltinskoj konferenciji Staljinovo ime pod završnim dokumentom nalazi se na trećem mestu, posle potpisa Čerčila i Ruzvelta.

PONOVO RUSIJA VEZUJE ADSKU BEZDAN
Sveti Filaret govori: „Meteži ako nisu uništeni, onda su dovedeni u očajanje. Dela koja je rešavao mač, sada rešava Savet. Mnogobrojna Aleksandrova vojska stoji u tišini kao veličanstvena straža mira ne samo Rusije nego i Evrope”.

I zar bi bilo nepravedno ovakve reči svetitelja ponoviti i u odnosu prema Sovjetskoj Armiji, koja je zauzela Berlin 1945. godine?

Nema nikakve sumnje da hrišćanski vektor spoljne politike, koji je zadao Aleksandar Prvi, sa radošću možemo da pratimo i u delima, postupcima i rečima ruskog predsednika Vladimira Putina. Ponovo Rusija stoji na straži mira i poretka, ponovo vezuje adsku bezdan. Naš predsednik bi danas morao da deluje u uslovima sličnim onima u kojima je delovao Aleksandar Blagosloveni. Nema sada, kao što nije bilo ni tada, „tihog jutra Rusije”, ali ponovo primećujemo, po rečima svetog Filareta Moskovskog, zapadnu „buru metežnu” protiv Hrista i „burno veče Evrope”, koja se pogružava u haos terorizma i novog vavilonskog mešanja. A iza okeana se širi „neograničeno samoljublje vladara koji ne uvažavaju nikakve granice”.

staljinputinAleksandar Prvi je pobedio u svom velikom ratu, Staljin u svom, Vladimir Putin još mora da pobedi zajedno sa svima nama u našem velikom ratu sa Zapadom. Mi ćemo obavezno pobediti! Nije slučajno Vladimir Putin, zajedno sa Svjatejšim Patrijarhom Kirilom, prošle godine otkrivao spomenik Imperatoru Aleksandru Prvom u Aleksandrovskom vrtu.

______________________
Napomene prevodioca:
[1] Avgusteйšiй otec – Otac Otadžbine (lat. Pater Patriae) — starorimska počasna titula kasnije se odomaćila i u nazivima hrišćanskih careva.

[2] Koncentracioni logor za decu u Letoniji pod okupacijom nacista, jedini na svetu koncentracioni logor za decu pored logora u kleronacističkoj NDH.

Autor je sveštenik, publicista

Russkaя narodnaя liniя / Fond strateške kulture

Istorija
Pratite nas na YouTube-u