SLOBODAN RELjIĆ: VERONAUKA NE MOŽE BITI PROBLEM

Onaj ko ne zna hrišćanstvo iznutra, sebe lišava čitave zapadnoevropske tradicije u bilo kojem...

Onaj ko ne zna hrišćanstvo iznutra, sebe lišava čitave zapadnoevropske tradicije u bilo kojem domenu: filozofija, umetnost, povest

Veronauka jeste ušla/vraćena u srpske škole u leto 2001. na mala vrata i – političkom odlukom. Zoran Đinđić nije za taj čin pokazivao toliko lične naklonosti kao predsednik SRJ Vojislav Koštunica, ali je uistinu premijer Srbije otišao u Patrijaršiju i posle četredesetminutnog razgovora s patrijarhom Pavlom objavio da se, već od 1. septembra iste godine, u srpske škole vraća veronauka. Zamenik i pomoćnica ministra prosvete Gaše Kneževića podnosili su ostavke, ali – Điniđić je ostao pri svojoj odluci.

To je politika.

A društvene dileme da li u svetovnu, postmarksističku školu treba uvesti religijsku ili religioznu kulturu nadilaze tadašnju brigu Vigora Majića i Srbijanke Turajlić, Gašinih saradnika. Nisu tu samo dokazi kako su mnogi veliki naučnici bili duboko religiozni, već pre svega besmislenost bežanja od činjenice da evropske kulture nema bez hrišćanstva. „Onaj ko ne zna hrišćanstvo iznutra, sebe lišava čitave zapadnoevropske tradicije u bilo kojem domenu: filozofija, umetnost, povest. Ko god ističe da to ne zna, on nije svestan da se ponosi svojim duhovnim siromaštvom”, napisao je početkom prošlog veka Georg Zimel, jedan najvažnijih klasičnih teoretičara društva, u spisu „Rembrant – ogled iz filozofije umetnosti”.

Naučne napore velikih mislilaca kao što su Mirča Elijade, Nikolaj Berđajev, Karl Gustav Jung i mnogi drugi možda je najupečatljivije sažeo pedesetih godina prošlog veka norveški pisac i mislilac Jens Bjorneboe: „Sve što je u poslednjih 1.800 godina niklo na tlu Evrope hrišćanskog je porekla”, a „Evropa je prihvatila sveto, trostruko geslo: sloboda, jednakost, bratstvo” i „čudno je – eh, više nego čudno – da je ’ateistička’ Francuska revolucija izabrala parolu koja je direktna parafraza hrišćanskog koncepta Trojstva (pred Ocem smo svi jednaki, pred Duhom smo svi slobodni, a pred Sinom smo braća)”. Posle dramatičnih procesa sekularizacije koji su doneli i antiteizam i stanje duha koje je Berđajev zvao „satanokratija”, iznova je legitimisan „povratak svetog” u evropskim društvima. To je činjenica i bez novih dramatičnih zapleta koji potresaju Evropu pred naletom islama.

Dakle, samo je političko pitanje da li ćemo uvoditi „nastavu o religiji”, gde bi se strogom objektivnošću, metodološki naučnom, pripovedalo deci o religijama kao i o mitovima mrtvih Maja ili će se u svetovnoj školi dati neki, proporcionalno zaista mali, prostor za religioznu kulturu – pouke o veri, koje podrazumevaju da učitelj i učenik i uče i veruju? Da se ta dva stanja duha ne razdvajaju. Što se tiče društvenog stanja, religiozna kultura više nije izgnanik.

Drama savremene prosvete i obrazovnih sistema mnogo je i dublja i šira od tih, reklo bi se – reliktnih pitanja. Marta Nusbaum, značajno ime američke filozofije, koja se svakako nije napajala mislima iz „Svetosavske filosofije prosvete” dr Justina Popovića, objavljuje dramatična upozorenja da se čini da „zaboravljamo dušu” i da školski sistemi proizvode „generacije korisnih mašina”. Ona brine da se demokratija ne može održati na „ljudima bez duše”. „Reč ’duša’ ima religijske konotacije za mnoge ljude i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem”, njen je razuman i demokratski stav. A duša je ono što „povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način” prilaskom „drugoj osobi kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu”.

Dakle, može biti da ima nekih političkih (ili ličnih razloga) što se ministar prosvete odlučio da u dobu „ljudi bez duše” interveniše smanjenjem časova veronauke i građanskog vaspitanja u našim školama. Može biti da način kako su ta podučavanja organizovana u našim školama neće biti od velike pomoći našoj deci. Ali ne može biti da bi, sa stanovišta potreba društva, takva saznavanja trebalo proterivati. Jer, pre gotovo dva veka jedan nezaboravljeni prosvetni radnik u Masačusetsu je nepogrešivo video obrazovanje kao „proces kojim se mišljenje oslobađa iz duše, ujedinjuje se sa spoljašnjim svetom, reflektuje se i tako postaje svesno njihove stvarnosti i oblika”. Opet, ta duša. A toliko bi sve bilo jednostavnije da smo uspeli da je proteramo.

Izvor Politika, 28. decembar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u