ANDREJ MILANOVIĆ
Bajdenov govor u Vrhovnoj Radi pokazao je da Amerika nema baš nikakav plan i nikakvu ideju sa Ukrajinom
O stepenu haosa koji vlada postmajdanskom Ukrajinom već skoro dve godine podudaraju se u izveštajima ruski i zapadni mediji (i to je jedino u čemu se povodom Ukrajine podudaraju). Ono, međutim, što je u tom haosu novo jeste saznanje da glavni sponzor svega što se u Ukrajini događa poslednjih godina – SAD – sve manje znaju šta će sa tom tragičnom zemljom.
To se pokazalo i u drugoj nedelji decembra, kad je Kijev ugostio potpredsednika SAD Džozefa Bajdena, čak peti put za poslednje dve godine. Kao mnogo više od uvaženog gosta, Bajden se sa govornice obratio ukrajinskom parlamentu, i bila je to prilika da se zavađene frakcije u kijevskoj vlasti upoznaju sa daljim namerama Amerike na tom terenu i da, u skladu s tim, procene i odnose snaga unutar vlasti. Da se u Kijevu mnogo očekivalo od Bajdenove vizite, pokazali su i događaji koji su joj prethodili.
Naime, samo nekoliko dana pre Bajdena na predsedničkom forumu o borbi protiv korupcije, kojim je predsedavao Petro Porošenko, došlo je do teškog obračuna između ministra policije Arsena Avakova i guvernera Odeske oblasti Mihaila Sakašvilija. Odeski guverner je Avakova nazvao lopovom, na šta mu je ovaj uzvratio da se gubi iz Ukrajine, u koju je došao tek pošto je izgubio vlast u Gruziji a u Kijevu izvršen prevrat. Sakašvili mu je uzvratio teškim optužbama za korupciju, da bi ga Avakov gađao čašom.
SAKAŠVILIJEVA KANDIDATURA ZA PREMIJERA
Poznavaoci prilika u Kijevu znaju da su Sakašvili i Avakov samo vesnici sukoba moćnih frakcija u ukrajinskoj vlasti. I to se videlo odmah posle sastanka, kad je Porošenko stao na stranu Sakašvilija, dok je ukrajinski premijer Arsenij Jacenjuk zaštitio Avakova, takođe poručujući Sakašviliju da se gubi iz Ukrajine. „Savetujem gospodi Avakovu i Jacenjuku i njihovoj sabraći po korupciji da se pomire s tim da ostajem u Ukrajini ozbiljno i zadugo”, poručio je Sakašvili.
Mnogi su u Kijevu Sakašvilijev nastup opisali i kao njegovu kandidaturu za mesto premijera, za šta ima podršku Porošenka. Najverovatnije je to i bilo razlog da Sakašvili objavi grafičku shemu visoke korupcije u Ukrajini, u čijem centru se nalazila fotografija Jacenjuka. Kao čovek koji je izvršio marketinški veoma upečatljivu reformu odeske saobraćajne policije, koju je ustrojio prema modelu policije u američkim gradovima, čak oblačeći pozornike u američke policijske uniforme, Sakašvili sigurno nije došao u Ukrajinu i uzeo državljanstvo te zemlje da bi se bavio jednom oblašću, makar to bila i veoma važna Odesa.
Jacenjukov eventualni pad bi najverovatnije izazvao prevremene parlamentarne izbore, koje bi aktuelni premijer, po svoj prilici, izgubio, budući da ga sva istraživanja javnog mnenja nalaze kao ubedljivo najnepopularnijeg političara u zemlji. Kad, međutim, u Kijev dolazi visoki američki gost poput Bajdena, raspoloženje birača ostaje u drugom planu, dok u prvi dolaze politička volja i planovi sa Ukrajinom američkog potpredsednika.
Obe frakcije – i Porošenkova i Jacenjukova – imale su razloga da se nadaju, budući da su i jednu i drugu na vlast namestili Amerikanci. Doduše, za Sakašvilija važi da je imao dobre veze sa prethodnom republikanskom administracijom, ali, bez obzira na to, svakako ne treba zanemariti da je njegov zaštitnik senator Džon Mekejn i dalje veoma uticajan u američkim koridorima moći. Sa druge strane, Jacenjuk je čedo Obamine administracije. Još uvek se svi u Kijevu sećaju sa koliko žara su ga na to mesto protežirali Viktorija Nuland, zamenik državnog sekretara, i američki ambasador u Kijevu Džefri Pjat.
Istovremeno, obe frakcije su imale i ne manje razloga da strahuju. O Jacenjuku kao prvom čoveku tajkunske hobotnice i Avakovu kao njegovom prvom operativcu zna cela Ukrajina. Nasuprot njima isprečio se Sakašvili, koji nastoji da za sebe prigrabi imidž beskompromisnog borca protiv korupcije.
Ali stvari često ne izgledaju onako kako Sakašvili želi da ih prikaže. Naime, zamenica ministra policije Eka Zguladze (na slici ispod), koja je u Ukrajinu došla sa Sakašvilijem kao deo njegovog tima da bi se borila protiv korupcije u policiji, krajem novembra uhvaćena je na aerodromu Borispol kad je pokušala da iz zemlje sa sobom iznese četiri miliona dolara. Policija je utvrdila da je Zguladzeova pošla u Francusku, gde je trebalo da se pridruži svom mužu. Zguladzeova je istovremeno bila i glavni mozak Sakašvilijeve reforme saobraćajne policije u Odesi i drugim ukrajinskim gradovima.
RAT KLANOVA, NI MANjE NI VIŠE
Rečju, u ukrajinskoj vlasti došlo je do rata dva klana. Oba su se na vlast popela zahvaljujući američkoj podršci, oba guše Ukrajinu u kriminalu i korupciji i oba su, naravno, antiruska. Razlikuju se samo u različitom viđenju svojih ličnih interesa i po tome što je svaki od ta dva klana očekivao da će Bajden podržati baš njega.
Bajden je svoj govor u parlamentu počeo veoma vatreno, osuđujući – prekidan aplauzima – Rusiju za sva zla koja vladaju u Ukrajini i ostatku sveta. A onda je započeo deo govora o korupciji, i u parlamentu je nastao muk. Taj deo Bajdenovog govora ispraćen je tišinom. Možda zbog toga što je svako prisutan u sali pomislio da se sve to odnosi upravo na njega, a niko nije imao hrabrosti da kaže kako je Bajden poslednji koji ima pravo da u Kijevu govori o korupciji sve dok je njegov sin tamo uključen u veoma mutne energetske poslove.
Kako bilo, Bajdenov govor pokazao je da Amerika nema baš nikakav plan i nikakvu ideju sa Ukrajinom, tako da je razočarenje njegovih domaćina bilo gotovo očigledno. Osim toga, diskretno je zaštitio Jacenjuka zahtevajući jedinstvo vlasti, ali ta mlaka podrška teško da je bila dovoljna da bi zaustavila ambicije Sakašvilija i Porošenka.
Više od toga, međutim, Bajdenova poseta bacila je svetlo na političko beznađe koje vlada Ukrajinom. Ta danas potpuno marionetska država, koja Americi služi jedino kao buzdovan protiv Rusije, doživljava potpuni raspad političkog i društvenog tkiva, tako da njena čak i najneposrednija budućnost pliva u punom mraku. Ukrajina je došla dotle da se njene političke i vojne snage sve više dovode u vezu sa bliskoistočnim teroristima, i da se zbog tih veza Ukrajina i Sirija vide u sistemu spojenih posuda.
Teško je reći da li bi danas Ukrajinci, kada bi mogli, vratili film pre 22. februara, kad je u Kijevu izvršen puč, ali sve očigledniji postaje jedan zaključak o ukrajinskoj budućnosti. Naime, Ukrajina je kao celovita zemlja moguća samo na jedan način: kao deo ruskog sveta. Tako je bilo u prošlosti, tako će izgleda biti i u budućnosti.
