REDAKCIJA DANASA O LEVICI ILI KAKO IZGLEDA DRUGOSRBIJANSKI ANTIGLOBALIZAM

Očekivanja da bi posle pada Berlinskog zida i okončanja hladnoratovske konfrontacije moglo nastupiti srećnije...

Očekivanja da bi posle pada Berlinskog zida i okončanja hladnoratovske konfrontacije moglo nastupiti srećnije doba za čovečanstvo u celini nisu se potvrdila

Janis Varufakis rado pozira sa bajkerskom kacigom i jaknom. I Če Gevara je vozio motor. Slavni revolucionar je krstario putevima i bespućima Latinske Amerike da bi što bolje upoznao ljude svog kontinenta i poveo ih u gerilsku borbu za bolji i pravedniji svet. Najpoznatiji levičar 21. veka neguje stajling nekonformističkog intelektualca, što ga čini rado viđenim gostom na tribinama širom sveta gde se kritikuje globalni kapitalizam. Obojica su kratko vreme bili na vlasti.

Ministarska fotelja u Kastrovoj vladi nije bila dovoljno inspirativna za nezadrživog revolucionara. Otišao je u još suroviju Afriku da tamo menja svetski poredak. Varufakis je izgubio strpljenje u natezanju sa svetskom bankarskom birokratijom. Napustio je levičarsku vladu Grčke i vratio se ugodnijoj akademsko-publicističkoj kritici neoliberalne ekonomije.

Čemu ovo poređenje dvojice revolucionara iz različitih epoha, zasnovano više na ovlašnim asocijacijama nego na analizi političkih koncepata? Svet u drugoj deceniji 21. veka nije mnogo pravedniji nego što je bio i sredinom 20. veka. Očekivanja da bi posle pada Berlinskog zida i okončanja hladnoratovske konfrontacije moglo nastupiti srećnije doba za čovečanstvo u celini nisu se potvrdila. I bez komunističke pretnje, svetski kapitalistički poredak je od 2008. godine suočen sa krizom koja – kao i uvek – najviše pogađa one koji žive od svog rada. Zato krize uvek, u zaoštrenoj formi, vraćaju pitanje klasnih razlika. Onima koji gospodare resursima ovog sveta tanje se konte u bankama, poneko zapadne u preduzetničku depresiju i tragediju, ali realnu egzistencijalnu muku doživljavaju oni koji ne upravljaju kapitalom. Zato su krize obično povod da se mislioci raznih fela zapitaju postoje li neke bolje formule društvenih odnosa.

Nešto tako dešava se u ovom našem vremenu. Pri tom je nemoguće prenebregnuti činjenicu da čovečanstvo ima iza sebe jedan pokušaj stvaranja besklasnog društva i da se to nije slavno završilo. Sa izuzetkom malih egzotičnih grupa i nešto preostalih dinosaurusa, u komunističku utopiju više niko ne veruje. Reklo bi se da je slom realnog socijalizma povukao za sobom i sve revolucionarne doktrine o društvneim promenama. Više nema ozbiljnih političkih igrača koji bi propovedali „eksproprijaciju ekspropriajtora“, „diktaturu proletarijata“ i druge lekcije iz teorije revolucije. A opet, postojeće stanje generiše veliko i opravdano nezadovoljstvo brojnih gubitnika u globalnoj tržišnoj ekonomiji. Čegevarijanski odgovor je otišao u istoriju i popkulturnu mitologiju. Sve i kad bi bilo idealista i fanatika, gerilski odredi u latinoameričkim ili nekim drugim džunglama ne bi mogli da se odupru kapitalu 21. veka koji narasta u virtuelnim biznisima digitalizovane epohe. Odgovor onih koji u takvom svetu gube, očigledno se ne može tražiti u arsenalu starog radničkog pokreta. To je većini jasno, ali je zato prilično nejasno gde ga tražiti. Pitanje je hoće li uopšte biti novih ozbiljnih levičarskih pokreta koji će uspešno štititi interese sveta rada. Karijerni politički profesionalci osećaju da na tom segmentu ideologijskog tržišta ima tražnje i da treba gubitnicima tranzicije ponuditi makar dobro upakovanu predizbornu robu. I to čine, najviše na obodu velikog kapitalističkog sveta. U godini za nama desila se pobeda levičarske Sirize u Grčkoj. Antikapitalistički nastrojeni intelektualci pomislili su da bi se u Grčkoj moglo desiti ono što se nije desilo u Čileu početkom, ili u Portugalu sredinom 70-ih godina: da kapitalizam bude srušen na demokratskim izborima. Ali to se nije desilo ni u Grčkoj. Pomenuti princ nove levice Varufakis odustao je od praktične demontaže nepravednog bankarskog sistema i vratio se akademskoj kritici neoliberalne ekonomije.

Krajem godine solidan rezultat; nova levica je postigla i na drugom kraju Mediterana – u Španiji. Podemos nije izborni pobednik, ali može da se umeša u vlast. Pitanje je kako i sa kim. Nove stranke u predizbornim nastupima najčešće dovode u vezu težak položaj onih od kojih očekuju glasove i nesposobnost i korumpiranost etabliranih političkih struktura koje su se dosad smenjivale na vlasti. A onda bi na osnovu delimičnog izbornog uspeha trebalo sa nekom od tih stranaka sarađivati. Pred ovom skoro nerešivom aporijom nedeljom je stajala i koalicija Most u Hrvatskoj, kao konglomerat raznih levih i desnih nezadovoljnika. Pitanje je da li je konačnim izborom zaista rešila pomenutu aporiju, ili se indirektno samoukinula.

Srpske prilike su uvek dodatno bizarne. U izrazito neoliberalnoj vladi Aleksandra Vučića particiraju bar tri po nazivu levičarske stranke (Dačićeva, Ljajićeva i Vulinova), dok je u parlamentarnoj i vanparlamentarnoj opoziciji skoro nemoguće utvrditi koliko je levičarskih grupa i pojedinaca (jesu li to Pajtićevi demokrate, Tadićevi i Čankovi kažu da jesu, Stefanović-Bakićeva levica nastaje, kakve je orijentacije stranka Saše Radulovića, postoji li stranka Žarka Koraća…) Malo je verovatno da sa bilo koje od ovih tačaka može biti ponuđena ozbiljna alternativa aktuelnom srpskom kapitalizmu. To istovremeno čini vrlo snažnom opciju Vučićevih naprednjaka. Srbija mora da računa da će se i narednih godina voziti vrtoglavim serpentinama globanog neoliberalnog kapitalizma, sa upornim, energičnim i preduzimljivim, ali hirovitim, sujetnim i ne uvek pouzdanim premijerom za volanom. Nešto udobnije i pouzdanije nije na vidiku. Ni globalno, ni lokalno.

Izvor Danas, 30. decembar 2015.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u