NOVA AMERIČKA STRATEGIJA U SIRIJI (2)

DžERALD F. HAJMAN Ako ostavimo po strani teoretisanje o poželjnoj ustavnoj reformi, trenutno ne...

DžERALD F. HAJMAN

Ako ostavimo po strani teoretisanje o poželjnoj ustavnoj reformi, trenutno ne postoji država Sirija koju bi trebalo sačuvati

Naravno, bilo kakve garancije neće važiti za Daeš i druge islamističke pobunjenike, ali će na borbu protiv njih usmeriti Kurde, Sirijsku arapsku koaliciju i, što je veoma važno, Sirijsku nacionalnu armiju (u tom slučaju podržanu od Zapada, Rusije, Turske i arapskih zemalja). Ukratko, to bi pojednostavilo kontekst i omogućilo vođenje tradicionalne diplomatske i vojne politike. Spremnost Rusije i Irana da razmotre drugačiju budućnost Sirije mogao bi da bude početak raspetljavanja geopolitičkog čvora u kojem se prepliću najrazličitije grupe i i nteresi.

DRUGI SCENARIO: PODRŠKA KURDIMA
Ukoliko izostane ugovorena tranzicija, druga alternativa je igranje na Kurde, koji su već osvojili prilično veliki deo teritorije na severu Sirije. Stotine hiljada Kurda izbeglih u Tursku, kao i nekoliko stotina kurdskih sela na severoistoku koja je progutao Daeš, uključujući i delove Kobanija, mobilizovalo je Kurde u Turskoj i Pešmerge iz Iraka da podrže kurdske Jedinice narodne zaštite i sprovedu uspešnu kontraofanzivu. Iako se njihova teritorija naslanja na delove koje kontrolišu kako Daeš tako i nedžihadistički suniti, Kurdi se ambivalentno odnose prema usmeravanju svojih snaga na teritorije na kojima nisu nastanjeni sirijski Kurdi, kojima je potrebna njihova zaštita. Zašto bi oni trpeli žrtve i preuzeli rizik za one elemente u Siriji koji ih nikada nisu pozdravljali niti bili predusretljivi prema njima, već su naprotiv bili neprijateljski nastrojeni? Smatraju da je verovatno bolje da se konsoliduju i učvrste deo teritorija koji je pod njihovom kontrolom, pa da kasnije u nešto povoljnijem okruženju krenu u pregovore. Njihov dalji angažman bi verovatno zahtevao zapadnu finansijsku i vojnu pomoć, kao i garancije o teritorijama na kojima bi imali mir, poštovanje i zagarantovano učešće u novom sirijskom političkom poretku. (Još bolje iz njihove perspektive bilo bi uključivanje Kurda u Novi Kurdistan, u koji bi ulazili Kurdi iz Iraka, Turske i Sirije, ali taj scenairio i dalje ostaje prevelik zalogaj za bilo kojeg zagovornika, ukljujući i SAD).

Kao što je već pomenuto, direktna podrška Kurdima bi razgnevila Turke ili bar Erdogana. Njegova politička pozicija u Turskoj je jača posle novembarske izborne pobede (nešto manje od 50 odsto glasova, ali dovoljno da zadrži parlamentarnu većinu), koju je on opisao kao potvrdu tvrdolinijaškog kursa njegove AKP u odnosu na pobunjenike Kurdske radničke partije (PKK). Bez obzira na to što se Erdoganova antiteroristička i antikurdska izborna stretegija očigledno isplatila, velikodušno izlaženje ususret njegove Partije pravde i razvoja (AKP) prema kurdskim aspiracijama za većom decentralizacijom i autonomijom unutar Turske bi bez ikakve sumnje oslabilo pobunu i verovatno dalo vetar u leđa umerenijoj kurdskoj struji u Turskoj, koja nije deo PKK.

sirijakurdiKada bi bilo manje konflikata i nasilja unutar Turske, Ankara bi možda bila voljna da vidi povećanu kurdsku ulogu u Siriji, posebno jer bi to značilo manje komešanja na tursko-sirijskoj (a verovatno i tursko-iračkoj) granici. Bilo kako bilo, kada se uzme u obzir pobeda AKP na izborima i Erdoganov oštri pristup Kurdskom pitanju tokom i nakon kampanje – vazdušni udari protiv KPP su se nastavili samo dan nakon izborne pobede – naoružavanje i podrška kurdskim snagama u Siriji bi podrazumevala i ubeđivanje Ankare da su Kurdi, kao nužno zlo, neophodan saveznik u borbi protiv oba Erdoganova neprijatelja u Siriji – džihadista i Asada. Alternativa tome je podrška Kurdima uprkos turskom protivljenju, što je verovatno manje komplikovana, najmanje neprijatna i najsvarljivija opcija.

TREĆI SCENARIO: „UMERENI“ POBUNjENICI
Treća opcija ostaje prividno najprivlačnija: podrška „umerenim“ pobunjenicima i nekoj verziji Sirijskog nacionalnog fronta ili Sirijske arapske koalicije („umerenih“ ili barem antidžihadističkih pobunjenika, bez stigmatizovanih Kurda). Međutim, ova opcija se do sada pokazala kao teško izvodljiva. Poslednja otkrića generala Lojda Ostina, borbenog komadanta Američke centrane komande, iz kojih se vidi da je i nakon potrošenih 500 miliona na treniranje tih snaga, od planiranih pet ili šest hiljada, ukupan broj obučenih, borbeno sposobnih vojnika na kraju ispao manji od 70, a podatak da su samo četvorica ili petorica zapravo učestvovala u borbama je i više nego sramotan. Reč je o potpunom krahu, bar za sada. Što je još gore, broj militanata koje su trenirale SAD je verovatno i veći, ali mnogi od njih su prebegli, predali se ili prodali oružje Daešu i Nusri. Osim toga, unutrašnja razilaženja u Pentagonu povodom pogleda na prihvatljive scenarije čine taj posao još težim, što je nagovešteno dodatnim otkrićima o tome da su neki u obaveštajnoj zajednici verovali da je Centralna komanda namerno ulepšavala veoma skromne rezultate koje im je dostavljala obaveštajna služba. Pentagonu neće biti lako da ubedi predsednika Obamu (da ne govorimo o Kongresu) da bilo koji sličan program i finansiranje treba da budu nastavljeni. Zapravo je ministar odbrane Eš Karter već odbacio tu opciju, bar dok se ne razvije plan nekog programa koji bi imao smisla. Štaviše, čak i u najoptimističnijem scenariju, koalicija teško da bi kontrolisala celu Siriju, što znači da će morati da pregovara sa drugim političkim i vojnim subjektima. Na kraju, to bi verovatno rezultovalo nekim scenarijom libanskog tipa, u kojem različite zajednice kontrolišu delove zemlje, a nacionalna vlada, u najboljem slučaju, može postojati samo kao koalicija tih zajednica i imati vrlo ograničen ili nikakav suverenitet nad celom državnom teritorijom. To možda i jeste neizbežan scenario u Siriji, ali bi, ukoliko bismo se odlučili za ovu opciju, bio gotovo zagarantovan.

sirijapobunjenici01Predlozi za uspostavljanje zone zabrane leta, koja bi obezbedila sigurnost humanitarnih akcija i nedžihadističkih boraca, u najboljem slučaju samo je taktika druge ili treće opcije. Iako bi obezbedila krov nad glavom i sigurnost za izbeglice koje iščekuju kraj građanskog rata i pružila fizičku lokaciju onim izbeglicama koje bi bile deportovane iz Evrope, Libana ili Jordana, bila bi sposobna da zaštiti civile od napada iz vazduha, ali ne i sa zemlje. Osim toga, bez kopnenih snaga, koje bi garantovale bezbednost i bile spremne da spreče svaki pokušaj narušavanja te zone, ona bi se pretvorila u ostrvo sa nedefinisanim granicama, okruženo dugogodišnjim građanskim ratom, a ne u taktički potez uspešne strategije. Štaviše, bez ruske saglasnosti bespilotna zona bi donela veliki rizik od konflikta između savezničke i ruske avijacije.

U neku ruku druga i treća opcija imaju isti ishod, ali različit redosled poteza. Kurdi nemaju ambiciju da preuzmu vlast u Siriji nakon proterivanja Asadovih snaga niti mogu to da učine. Oko dva miliona Kurda predstavlja tek 15 odsto sirijske predratne populacije. Tako da bi i potpuni trijumf JPG snaga na severu u najboljem slučaju doveo do uspostavljanja bezbedne kurdske enklave iz koje bi druge sirijske snage – verovatno suniti – mogle da napreduju protiv Asada i njegovih saveznika i protiv Daeša. Stvaranje takve bezbedne zone nije ništa novo, a do sada se nije pokazalo uspešnim, ali JPG je sada mnogo bolje organizovana i borbeno sposobna, i definitivno bi mogla da odbrani teren koji je preotela od na prvom mestu Sirijske arapske armije.

ŠTA TREBA DA URADE SAD?
Do sada Obamina administracija nije definisala jasan i realan cilj SAD, što znači da nije stvorila ni bilo kakvu strategiju. Proglašeni ciljevi – svrgavanje Asada i uništavanje Daeša – su u prvom slučaju samo taktika u široj strategiji, dok su u drugom prosto jedan od ciljeva. Oni ne sadrže plan. Čak i da Asad ode; koje je – iz perspektive američke administracije – sveopšte rešenje za Siriju i na koji način ono može biti ostvareno? I sa kojom konstelacijom postasadovskih subjekata? Pre svega, kako će se rešavati međudruštveni konflikti i konflikti spoljnih faktora? Široka liberalna demokratija, koliko god bila poželjna, zasigurno u kratkoročnom periodu predstavlja utopiju i ne može biti temelj na kojem će SAD graditi realističnu strategiju. Ali kako bi izgledali nešto realističniji ciljevi i planovi?

Normalno je da SAD neće u detalje iznositi svoje želje, ciljeve ili rezultate, ili činjenicu da imaju na umu jednu od mnogih opcija od kojih svaka isključuje Asada i njegov prvi krug ljudi, uništava ili izoluje Daeš, zaustavlja ili privremeno obustavlja borbe između drugih subjekata kako bi mogle da se fokusiraju na borbu sa Daešom i donosi neku vrstu mirnog konsezusom postignutog rešenja u Siriji. Naravno da ne bi trebalo javno govoriti o kompromisima na koje smo spremni da pristanemo.

obamasirija02Ali, da bi obezbedile liderstvo, SAD trebaju da pokažu neke organizacione principe, neki jasnan skup ciljeva oko kojeg bi mogle da se okupe zainteresovane strane. To bi svakako uključivalo promenu režima, koja ne podrazumeva tek puku personalnu supstituciju (u ovom slučaju smenu Asada i njegovog osoblja), već fundamentalnu transformaciju strukture i procesa vladanja, u ovom slučaju od jednostrane, sektaške, brutalno-autoritarne diktature ka režimu koji odražava želje većine Sirijaca, modus vivendi njenih konstitutivnih zajednica, kao i institucije i procedure koje će počivati na nekoj vrsti konsenzusa. Male su šanse da će konstitutivni subjekti uspeti da se slože oko – čak i formalno – efikasne centralne vlasti, koja bi zastupala njihove interese. Jedna od mogućnosti je federalna zajednica sa širokom decentralizacijom na lokalne, verovatno zadružne administrativne jedinice. Kao što je pomenuto, jedna od mogućnosti je i konfederacija libanskog tipa, koja bi formalno, ali ne i suštinski, ličila na modernu državu vestfalskog tipa. Zarad unutarpolitičkih razloga, dobar deo učesnika van Evrope i Severne Amerike protivi se i federalizaciji i konfederalizaciji Sirije. Za stolom u Beču nema mnogo vlada koje se direktno zalažu za ograničavanje moći centralne vlasti i brine ih potencijal centrifugalnih separatističkih tendencija, koje bi mogle da dovedu u pitanje opstanak sirijske države. Kao što je već pomenuto, niko bar za sada ne deluje voljno da razmatra fragmentaciju Sirije u nekoliko mini-država. Uprkos njihovom protivljenju, to za sada ostaje jedno od najodrživijih rešenja.

KONjI SU VEĆ NAPUSTILI ŠTALU
Ako ostavimo po strani teoretisanje o poželjnoj ustavnoj reformi, trenutno ne postoji država Sirija koju bi trebalo sačuvati. Sastavni entiteti bilo kog političkog poretka koji bi mogao da se uspostavi u Siriji će se protiviti svakoj reformi koja ne obezbeđuje njihovu sopstvenu sigurnost u odnosu na ostale političke subjekte. Kao što izreka kaže, konji su već napustili štalu. Vratiće se u njega samo ako im renovirani ambar bude omogućavao ostvarivanje bazičnih potreba i interesa različitih grupa unutar njega. Čak i ako bude moguće postići dogovor o ustavnom uređenju, pitanje je da li će svi igrači u Siriji pristati na njega i, ako pristanu, da li će uspeti da ga sprovedu u delo, to jest da li će on biti politički, ekonomski i društveno održiv?

Iako to ostaje predmet kasnije faze pregovora, svaka nova nacionalna ili internacionalna arhitektura trebalo bi da, ukoliko je to moguće, na ovo obrati pažnju na samom početku pregovora da ne bi kasnije došlo do situacije da u finalnoj fazi otkrije suštinske falinke ključnih delova postignutog dogovora. Na kraju, nijedna institucionalna tvorevina ne može da preživi ukoliko ne postoji ni najmanja saglasnost njenih članova. Sigurno je da se veliki broj zajednica – koje u Libanu nazivaju „konfesijama“ – može uspešno suprostaviti uspostavljanju strukture koju većina njih smatra lošom. Ako isključimo sirijske igrače iz centralne diskusije u Beču, kao što su bili isključeni do sada, to može pojednostaviti pregovore, ali, sa druge strane, može i da ih sa političkog i vojnog stanovišta učini irelevantnim.

isissirijaSigurno je da će se Daeš protiviti bilo kakvom sličnom režimu i da neće imati ulogu u stvaranju njegove osnovne strukture, već će nastaviti da se bori protiv svakog uređenja koje ne podrazumeva uspostavljanje njihovog kalifata. Njihova neustrašiva odlučnost, bez obzira na činjenicu da dolazi sa daleko slabijim vojnim arsenalom, može poraziti čak i veliki međunarodni konzorcijum koji podržava alternativno izgrađenu državu i uređenje. Zaista, borba sa Daešom će biti glavni i najurgentniji zadatak novog režima.

Još hitniji, ali ne i lakši zadatak biće pronalaženje puta kroz gustiš domaćih i međunarodnih aktera sa različitim i često ukrštenim namerama, i sa međusobnim neprijateljstvima koja sprovođenje tog zadatka čine gotovo nemogućim. Potreba da se uvede malo koncepcijskog reda u taj haos će iziskivati donošenje nekih odluka i suočavanje sa njihovim posledicama na odnose sa različitim državama i interesnim grupama. Sporazumno rešenje je poželjno osim ako neizbežni kompromisi budu previše suprostavljeni principima SAD i saveznika ili, čak i ako izuzmeo Daeš iz jednačine, dovedu do nefunkcionalnog rešenja.

Ukoliko pregovori ne razultiraju održivim rešenjem, SAD će morati da odluče kojim ciljevima će da daju prednost i kojem od aktera će da se zamere (ili barem usprotive) kako bi sastavile strategiju koja ima šansu da uspe. U slučaju najnepovoljnijeg razvoja situacije, možda će morati da se odluče da li je prioritet izolacija, zaustavljanje i – ukoliko je moguće – istrebljenje Daeša ili smenjivanje Asada. U svakom slučaju bilo koja održiva strategija će morati da signalizira da će svi ključni interesi velikog broja aktera i različitih igrača u Siriji, sa mogućim izuzetkom samog Asada, imati zagarantovana prava „finalnim“ ustavnim uređenjem.

PROMENA USTAVNOG STATUSA SIRIJE
Ipak, određene realije će i dalje uslovljavati strategiju i taktiku. Prvo, instrumentalizacija Kurda, kao najjače domaće snage na terenu, bez ikakve sumnje biće oštrica i verovatno glavni oslonac budućih kopnenih trupa u Siriji. Ipak, Irak nas je naučio da Kurdi ne mogu sami izneti celu misiju. Ukoliko pokušaju da stave u drugi plan neke kredibilne arapske snage, postojala bi velika šansa da se svi napori i moć Arapa, umesto na Daeš i Asada, preusmere na obuzdavanje Kurda, što bi dovelo do paradoksalnog saveza između Turske i Asada. Kako god, Kurdi će biti ključna snaga u tim naporima, bez obzira na najave stvaranje Sirijske arapske koalicije (ili Nacionalne sirijske koalicije, ili bilo kojeg drugog imena pod kojim efemerne koalicije nastaju i nestaju) i ostaće ključni igrač sve dok se ne pojavi mogućnost za stvarnje verodostojne arapske grupacije sa kojom će moći da se udruže.

Drugo, kao deo dugoročnih ciljeva, Sirija nikada više neće imati isti ustavni status koji je imala do sada. Čak i ako zanemarimo Asada i njegove ljude, Siriji je potrebna ustavna rekonstrukcija, pretpostavljajući, naravno, da njena državnost nekako može biti obnovljena. To neće biti jaka i centralizovana država koju kontroliše bilo koja pojedinačna zajednica, a kamoli mreža ljudi, familija ili pojedinac. Istovremeno, Iran i Rusija neće biti u mogućnosti da insistiraju na tome da Asada smeni neko iz njegove mreže ko bi predstavljao kontinuitet istog režima sa novim kadrovima, a Rusija nema interesa da teži ka tome ukoliko novi režim osigura poštovanje njenih interesa u Siriji i poraz džihadista, što je u oba slučaja poželjan ishod i za većinu drugih aktera. Pored toga, sama Sirijska armija će morati da manifestuje političku i organizacionu realnost državne politike.

Jednom kada ciljevi i strategija budu uspostavljeni ili bar artikulisani, nekoliko trenutnih taktičkih začljokica će se naći pred SAD i njenim partnerima. Prva je identifikacija modaliteta za izgradnju kompetentnije i ujedinjenije sunitske arapske vojske i pregovaranje o partnerstvu, koaliciji ili bliskom savezništvu između nje i Kurda. Ukratko, da se izgradi efektivnija opozicija. To će takođe podrazumevati i formiranje zajedničkog opozicionog bloka od različitih društvenih lidera, kako bi oni potencijalno mogli da uzmu učešća u prethodno dogovorenom održivom rešenju. Na drugom mestu je postizanje dogovora među opozicijom kojim bi bila garantovana sigurnost alavitskoj zajednici i njeno mesto u posleratnoj Siriji, kao i prezentovanje tog dogovora široj javnosti. Treće je okupljanje svih aktera, pri čemu bi bio poželjno da to uključuje i uticajne alavitske lidere koji su bliski Asadu (možda čak i vojne) i koji bi mogli da ga ubede da odstupi i pomogne da se dođe pronađe rešenje, a njemu omogući izlazna strategija. Četvrto je izgradnja arene – ili možda male konferencije sa ključnim akterima, posebno Sirijcima – kroz koju bi bio uspostavljen rad konsenzualne tranzicione strukture i procesa ili, još bolje, zametak trajnog ustavnog preuređenja. Na petom mestu je stvaranje zasebne antidaeš strategije i njena operacionalizacija. Na šestom mestu je uspostvljanje uslova za povratak izbeglica iz Evrope, ali i, još važnije, Turske i Jordana. Na sedmom mestu je uspostavljnje prihvatljivih, ali nepristrasnih kontrolora, koji bi nadlgledali i garantovali implementaciju ovih sporazuma i ceo proces.

sirijarevolucijaNa kraju, zadatak broj jedan za američku diplomatiju je da u najvećoj mogućoj meri otpetlja Gordijev čvor interesnih preplitanja; drugo, da proba da uoči zajedničke ciljeve među njima; treće, da, ako je moguće, maksimizira snagu koalicije koja može da se složi povodom pomenutih ciljeva; četvrto, da razvije stvarnu i koherentnu strategiju i shemu unutar te koalicije i zasebnih interesnih strana; peto, da minimizira konflikte i protivrečnosti unutar koalicije i ostalih zainteresovanih strana i, šesto, da dizajnira taktiku u skladu sa strategijom njenih saveznika, pritom minimizirajući razlike sa drugim akterima. Ovo su, naravno, ambiciozni zadaci, ali bez njihove realizacije će se sirijski haos verovatno dodatno produbiti, dok će se proširiti humanitarna katastrofa, a svako rešenje koje neće voditi u iscrpljivanje biće sve udaljenije.

Autor je bio visoki saradnik Centra za strateške i međunarodne studije i predsednik Hils programa za upravljanje od 2007. Od 1990. do 2007. obavljao je više funkcija u USAID, uključujući i mesto direktora Međunarodne kancelarije za demokratiju i upravljanje 2002- 2008. Od 1985. do 1990. bavio se advokaturom u Covington & Burling u Vašingtonu i predavao antroplogiju i sociologiju na Smit koledžu od 1970. do 1985.

Kraj

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u