GEORGIJ VOSKRESENSKI: UKRAJINA BI DA ONEMOGUĆI PROLAZ RUSKOG GASA KA EVROPI

Za Evropsku komisiju, Atlantski savet i SAD, važno je da se sačuva „poluga pritiska...

Za Evropsku komisiju, Atlantski savet i SAD, važno je da se sačuva „poluga pritiska na Moskvu“ koja će nestati čim počne da radi „Severni tok 2“ koji će zaobilaziti Ukrajinu

Pitanju projekta gasovoda „Severni tok 2“ već je unapred dat konfliktni karakter. Na oštrici konflikta je sudar interesa, sa jedne strane evropskih gasnih kompanija i evropskih potrošača gasa, a sa druge Evropske komisije koju zanima isključivo politički cilj: da se nađe zamena za ruski gas, bez obzira što ni jedan od isporučilaca gasa za evropsko tržište nije u stanju da zameni Rusiju kao najvećeg isporučioca.

U centru konflikta je Ukrajina kao „nepouzdana zemlja“ (izraz predsednika uprave Asocijacije evropskog biznisa u Rusiji Filipa Pegorjea), koja iz godine u godinu sve teže puni ukrajinske PHG gasom (podzemna skladišta gasa) i tranzitom ga dalje otprema.

Kako pokazuju ocene eksperata, potrošnja prirodnog gasa u Evropi se posle dužeg perioda pada, do koga je došlo od 2005. do 2015, sada stabilizuje, i zatim bi trebalo da počne da raste. Podršku za korišćenje gasa pokazuje i transportni sektor, obzirom na značajno povećanje interesa za korišćenje gasa kao motornog goriva.

Zbog takve perspektive 4.septembra 2015. u okviru Istočnog ekonomskog foruma održanog u Vladivostoku, pet najvećih evropskih energetskih kompanija i „Gazprom“ su potpisali akcionarski sporazum o „Severnom toku-2“ (Nord Stream 2) radi povećanja isporuka prirodnog gasa zemljama Evropske unije. Projekat predviđa izgradnju dve grane gasovoda ukupnog kapaciteta 55 milijardi kubnih metara gasa godišnje, iz Rusije u Nemačku, koje bi išle dnom Baltičkog mora. Realizacijom projekta bi se bavila zajednička projektantska kompanija (SPK) New European Pipeline AG. Gazpromu će u SPK da pripada 51%, nemačkim EON i BASF / Wintershall, anglo-holandskoj Shell i austrijskoj OMV – po 10% svakoj od njih, francuzskoj ENGIE – 9%.

Evropska komisija nema ekonomskih argumenata protiv izgradnje „Severnog toka – 2“, baš kao što ih nema ni Englez Alan Rajli iz Atlantskog saveta, koji je ipak dao signal za frontalni napad na projekat novog gasovoda, tako što je 30. novembra objavio na sajtu naturalgaseurope.com. članak o tome. Vrednost tog članka je što otkriva pozadinu manevara protivnika projekta.

Po važećem sporazumu, po kome Rusija vrši tranzit svog gasa Evropi preko Ukrajine, 2014. godine je transportovano 59 milijardi kubnih metara gasa, što samo po sebi predstavlja, podvlači Alan Rajli, „geostratešku polugu“. I, kako bi se potpuno shvatilo, Englez objašnjava: „Ukoliko se privremeno obustavi tranzit gasa preko teritorije Ukrajine, Kijev će imati vrlo malo poluga za pritisak na Moskvu“. Eto, u stvari, to bi bilo sve! Za Evropsku komisiju, Atlantski savet i SAD, važno je da se sačuva „poluga pritiska na Moskvu“ koja će nestati čim počne da radi „Severni tok 2“ koji će zaobilaziti Ukrajinu.

Da li će političari – atlantisti, oni koji pokušavaju da nateraju evropske gasne kompanije, koji moraju ne samo da izvršavaju svoje obaveze prema potrošačima, već i da zadovoljavaju zahteve akcionara, uspeti da odbace taj projekat, bez obzira što bi on jednom zauvek rešio problem stabilnog snabdevanja Evrope gasom? Ovo pitanje može da se postavi nešto drugačije: da li će oponenti „Severnog toka – 2“da prepreče barijerom dalji razvoj energetske saradnje Rusije i Evrope i tako Evropu da preseku u za nju životno važnom odnosu prema bezbednosti u snabdevanju energijom? Prvi korak za nešto tako je već napravljen.

26.novembra je devet članica EU (Estonija, Latvija, Litvanija, Poljska, Mađarska, Slovačka, Rumunija, Bugarska i Grčka) poslalo Evropskoj komisiji pismo u kome su izrazili svoje neslaganje sa projektom Nord Stream 2. Nije teško dosetiti se da glavnu ulogu u tih devet zemalja igraju Poljska, Mađarska i Slovačka (najviše), mada su one najaktivniji učesnici u tranzitu ruskog gasa preko Ukrajine i reverznim isporukama gasa Slovačkoj.

Njihovo pismo predstavlja molbu Evropskoj komisiji da proveri podudarnost projekta sa zakonodavstvom EU. Da primetimo: tu inicijativu je podnelo samo 9 od 28 članica EU. Među inicijatorima nije bilo ni jedne zemlje čije su kompanije potpisale akcionarski sporazum sa „Gazpromom“ (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Austrija, Holandija), kao ni još 14 članica EU. To govori da je već stvorena linija raskola.

U zaključku da se vratimo još jednom članku Alana Rajlija. U njemu se daju preporuke Kijevu kako da se „ospore argumenti o rizicima tranzita koji su dati u korist „Nord Stream 2” (da negiraju postojanje takvih rizika ne mogu čak ni najveći protivnici Severnog toka-2). Najopštija preporuka je da “Ukrajina prestane da zavisi od isporuka ruskog gasa onoliko, koliko je to najviše moguće”, tako što će se koristiti reverzibilnost iz Poljske, Mađarske i Slovačke. Što se tiče šeme sa povratnim isporukama – pa i te zemlje zavise od ruskog gasa: Poljska sa oko 55%, Mađarska sa 60%, Slovačka – sa svih 100%. Tako da je i tu zahtevana “nezavisnost Ukrajine” od ruskog gasa – isparava.

I najzad – ono glavno što ukrajinskim vlastima želi da poruči saradnik Atlantskog saveta Alan Rejli i što su one, tako izgleda, spremne da prihvate (pretpostavlja se da će Džo Bajden, koji u Kijev stiže 7. decembra sa Ukrajincima razgovarati i o tome): ukoliko Ukrajina “omogući Energetskoj zajednici dobijanje ovlašćenja o vršenju nadzora i obezbeđenja toka gasa na teritoriji Ukrajine” i složi se sa postavljanjem “međunarodne kontrole nacionalnog energetskog sektora“ – biće prekinut svaki razgovor o rizicima transporta preko Ukrajine.

Ovde više nema komentara. Energetska zajednica je nadnacionalna struktura, osnovana 2005. godine, koja zahtevima jedinstvene energetske politike EU podčinjava zemlje Zapadnog Balkana, Ukrajinu i Moldaviju, koje su ušle u zajednicu. Sve jači otpor prema projektu „Severni tok 2“ nema apsolutno ničeg zajedničkog ni sa interesima energetske bezbednosti Evrope, ni sa brigom o očuvanju 2 milijarde dolara koje Kijev prima svake godine, zahvaljujući tranzitu ruskog gasa preko svoje teritorije. Cilj pokušaja je da se sruši perspektivni gasovodni projekat kako bi se očuvala „poluga pritiska na Moskvu“, a sve radi veće čvrstine „poluge“, ustvari: kako bi se i ceo energetski sektor Ukrajine stavio pod međunarodnu kontrolu.

Izvor Fond Strateške Kulture, 02. januar 2015.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u