SRPSKO RODOLjUBLjE I KOSOVSKI ZAVET SAVREMENOG DOBA

RADOVAN KALABIĆ Božićni „otpozdrav” premijeru Aleksandru Vučiću na njegov „novogodišnji” autorski tekst u Novostima...

RADOVAN KALABIĆ

Božićni „otpozdrav” premijeru Aleksandru Vučiću na njegov „novogodišnji” autorski tekst u Novostima

1.
Neko ko bi se odvažio da odgovara na pitanje šta je to srpsko rodoljublje savremenog doba morao bi prvo da navede šta ono za njega nije, gde ga nema i kod koga ga nikada nije ni bilo.

Srpsko rodoljublje nije hvalisavo i prazno razmetanje svojom etničkom pripadnošću. Ono nije ni estradno nadmetanje u tome ko će se prikazati kao veći Srbin na rečima. Ni ko će glasnije i duže da zbori i praznoslovi na nacionalne teme, a da manje tvori. Srpsko rodoljublje nije ni obožavanje svoje ni omalovažavanje drugih vera, nacija i rasa. Ono nije samo etničko, sociološko i političko, već je prvenstveno duhovno i etičko pitanje.

Srpskom rodoljublju oduvek su bile strane i mrske zločinačke ideologije, kao i praksa rasizma, antisemitizma, nacional-socijalizma, fašizma… Ono nikad nije potvrđivalo svoj nacionalni identitet kroz progon drugih konfesija niti se ikad povodilo za manijom prozelitizma. Srpskom rodoljublju nikada nije palo ni na pamet da podiže koncentracione logore i da pušta u pogon gasne komore za one koji ne pripadaju njegovoj etničkoj ili konfesionalnoj zajednici. Niti da otima i prisvaja nečiju kulturu, jezik i pismo.

Srpsko rodoljublje se ne povinuje nametnutom tumačenju naše najstarije prošlosti, po kome smo na ove prostore banuli u VI i VII veku pre n. e. pravo iz magle i nigdine. Bez znanja o Vinči, o našim vladarima pre oca srpske državnosti Stefana Nemanje i njegovog sina Rastka Nemanjića, Svetog Save koji nas je krstio, srpsko rodoljublje liči na pusto frulašenje i bezbrižno folklorašenje.

Srpskog rodoljublja nema ni u sitnom politikanstvu, ni i u uskogrudom partijašenju. Nema ga ni u naznakama tamo gde se palo u duhovnu kao i u telesnu zapuštenost. Srpskog rodoljublja nema ni kod evolucionista, koji poput Darvina veruju da njihovi preci vode poreklo od majmuna. Nema ga kod sledbenika i zagovornika najpogubnijeg antisrpskog projekta u XX veku – kod titoista. Ni kod jugoslovenstvujušćih. Nema ga ni kod ideoloških blizanaca: liberal-jakobinaca i nacional-boljševika. Srpsko rodoljublje ne stanuje ni kod njihovog ideološkog potomstva, presvučenog u liberalne demokrate, evrofanatike, lažne borce i borkinje za ljudska i manjinska prava, NATO lobiste… Nema ga, dakle, kod mondijalističkih provincijalca i globalističkih malograđana, koje ujedinjuje smrtni strah od samostalne i slobodne Srbije.

Nema ga ni kod onih koji se redovno priklanjaju i stoje na usluzi jačem i silnijem i koji ne znaju, ne mogu, ili neće da prave razliku između dobra i zla. Srpskog rodoljublja nema, niti ga je ikada bilo kod Srba s kompleksom niže vrednosti u odnosu na zapadni tzv. Veliki svet. Od srpskog rodoljublja nema ni traga ni glasa ni kod egomanijaka, ni kod srebroljubaca. Nema ga ni kod gordih, ni kod pohlepnih, ni kod zavidljivih, ni kod ljubomornih, ni kod zluradih, ni kod mrzitelja, ni kod malodušnih… Nema ga nigde tamo gde su lični, klanovski i partijski interesi stavljeni ispred opštih.

Srpskog rodoljublja nema i ne može ga ni biti, kod onih koji se Boga ne boje, ljudi ne stide, a za grehe i ne haju.

2.
Srpsko rodoljublje, danas kao i juče, crpe svoju snagu, svetli i održava se na Svetosavlju i Kosovskom Zavetu. Svetosavlje je srpska filozofija stvaranja. Kosovska ideja je srpska filozofija stradanja. Nema tog srpskog rodoljuba u kome i danas ne zaigra srce i ne probudi se savest kad čuje poziv svetog Velikomučenika Lazara na sabornost u odbrani:

„Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i koljena,
A ne doš`o u boj na Kosovu (…)“;

vidovdan00Do koga ne dopire njegova kletva u nastavku ove narodne pesme:

„Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni djevojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bijela.
Rđom kapo dok mu je koljena!”

Protiv Čega, a Za Šta je i Za Koga naš sveti knez Lazar položio svoj život? Protiv ropstva koje je njegovoj državi, njegovom krstonosnom vojinstvu i njegovom svetosavskom narodu namenio tuđin i inovernik. A za Krst Časni i Slobodu Zlatnu! Za veru hrišćansku, pravoslavnu i svetosavsku. Bez koje srpsko rodoljublje ne može ni da zamisli život u Miru, Slobodi i Istini.

U poznatoj pesmi Propast carstva srpskog narodni pesnik stavlja kneza Lazara pred izbor, nudeći mu da se prikloni jednom od dva carstva. Ili će učiniti juriš na Turke, pobediti ih i tako zadobiti carstvo zemaljsko. Ili:

„Ako l` voliš carstvu nebeskome,
A ti sakroj na Kosovu crkvu,
Pa pričesti i naredi vojsku;
Sva će tvoja izginuti vojska,
Ti ćeš, kneže, sa njom poginuti.”

U tvrdoj veri da je „zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka”, sveti Knez naš se opredelio da ide Hristovim i stopama Svetog Save. On se opredelio da sa Hristom strada i da se Hristom spasava. On je ovim Opredeljenjem posvedočio da su Srbi ostali zavetni i liturgijski narod još od vremena Svetog Save i Svetog Simeona. I sa one strane njegovog zemnog groba, iz vremena u večnost, knez Lazar je preneo Zavet, nauk i realnu nadu srpskim pokolenjima da će kad-tad vaskrsnuti i povratiti sveto Kosovo ukoliko se ne odreknu vere pradedovske. Jer ko je s Hristom raspet s Hristom će i vaskrsnuti.

Zato kosovska žrtva nije uzaludna. Zato je kosovska ideja delatna i pobednička, a ne gubitnička. Zato je narodni pesnik posle Kneževog opredeljenja na samom kraju već pomenute pesme iz Kosovskog ciklusa u spokoju i blaženstvu pevao:

„Sve je sveto i čestito bilo,
I milome Bogu pristupačno.”

Ovo je „ (…) vrhunac svega tog shvatanja (…) široki, veličanstveni i duboki akcenat kojim se svršava Kosovski Boj”. [1]

Kosovskim Zavetom bile su zaokupljene misli najumnijih srpskih glava. Tajnu Kosova odgonetali su Njegoš, vladika Nikolaj (Velimirović), Ava Justin (Popović), profesor Miloš Đurić, književnik Branko Lazarević, nobelovac Ivo Andrić, dr Marko S. Marković, dr Žarko Vidović… Oni su žrtvu kneza Lazara, uglavnom, tumačili i poredili sa Hristovom žrtvom. A Kosovo sa Golgotom srpskog naroda. Gde god se svedoči vera Hristova – tamo je izvesno i Vaskrsnuće, opšti je zaključak ne samo naših najvećih duhovnika i hrišćanskih mislilaca, već i mirjana među našim najznamenitijim književnicima i istoriografima.

Mlada bosnaU Vaskrsnuću, u toj eshatološkoj realnosti je i najdublji smisao i hrišćanstva i Kosovskog Zaveta. Po njemu se hrišćanstvo razlikuje od svih ostalih religija. Ako je Vaskrsenje Hristovo najveći događaj u istoriji čovečanstva, onda je Kosovski boj iz 1389. godine prelomni događaj u istoriji srpskog naroda. Kosovski Zavet je Srbe, kao hristoljubivi narod, potvrdio i opredelio za vekove i vekove. Na Kosovu Polju Srbi jesu grdno postradali od tuđina i nekrsta, a posle punih sedam decenija od tog događaja izgubili su i državu padom Smedereva 1459. Kao kršteni narod Srbi su pali u vekovno ropstvo i najveće poniženje, ali se Hrista i Krsta nisu odrekli.

Svu jezu srpskog poraza ilustruju zapisi iz Turskih hronika XV veka, iz kojih navodimo i ove redove: „Gazije se site napljačkaše plena. Za par čizama se prodavahu robinje. I ja ubogi kupih jednog krasnog mladića za 100 aspri (…) Nevernik je zavijao kao pas“. [2]

Carica Milica bila je prinuđena da svoju najmlađu kćer Oliveru pošalje u harem sultana Bajazita. Srpska kultura je potpuno zamrla. Od kraja XV pa do početka XIX veka u porobljenoj Srbiji nije stvoreno nijedno umetničko delo koje bi se po vrednosti i značaju približilo delima nemanjićke epohe.

Pa šta je onda stalo od tog Kosovskog opredeljenja kneza Lazara? – pitaju naučni pozitivisti i vulgarni materijalisti, koji Kosovski zavet svrstavaju u fundus srpske mitomanije. Ostali su Crkva i naše Svetosavlje, živa vera u Isusa Hrista, Sina Božjeg, i zalog Vaskrsenja – odgovara srpsko rodoljublje. Crkva je čuvala živu hrišćansku veru, kao i sećanje na staru srpsku slavu. Na primeru Kosova učila je da se Duh ne pojavljuje samo kroz žrtvu nego i kroz istinu.

Ali, najvažnije od svega, Crkva je čuvala i veru u narodu da će kad-tad povratiti slobodu i objediniti tri najviša načela Svetosavlja : slobodnu crkvu, slobodnu državu i slobodnu kulturu.

3.
„Dobra politika može jednom narodu da očuva i obraz i čast, loša ga dovodi do toga da bira između života i časti, a ona najgora ga lišava i jednog i drugog” [3] (dr Marko S. Marković).

Kroz Karađorđa i Miloša počeo je u XIX veku da se ovaploćuje Kosovski duh i da vaskrsava slobodna srpska država, a sa njom i slobodna srpska kultura. Za nepuna dva veka srpska kultura je uspela da dostigne, a u pojedinim granama i da nadmaši nacionalne kulture u nekim velikim evropskim državama.

milovanovic panoramaSrpski državnik Milovan Milovanović početkom XX veka tvori u tišini, a uz pomoć carske Rusije i iza leđa velikih zapadnih sila, Balkanski savez, u koji su ušle Srbija, Crna Gora, Grčka i Bugarska. Ispod te krune Balačkove diplomatske karijere digao se 1912. ceo pravoslavni Balkan protiv Osmanlija, proterujući zavojevača, ugnjetača i nekrsta sa evropskog kontinenta. Tako je Milovan Milovanović, kao novi knez Lazar, dovršio naum i ispunio snove vožda Karađorđa i knjaza Mihaila Obrenovića.

Ovaj diplomatski podvig došao je glave Milovanoviću. Kao što su zbog snova o slobodnom Balkanu fizički uklonjeni Karađorđe i Mihailo – srpskom rukom upravljenom sa zapadne strane. Samo zbog toga je Balačku prinet otrov iz ruke njegovog kuvara, koga je stari Beograd, ne bez osnova, osumnjičio kao agenta Bečkog dvora.

Milovanović je ipak stigao da pre iznenadne i prerane smrti trasira diplomatski put za oslobođenje Kosova, kao i poslednjeg dela evropske teritorije koja se još nalazila pod turskom okupacijom. Ni Balačkova žrtva nije uzaludna, već herojska, delatna i pobednička.

A Trećoj armiji pod komandom đenerala Bože Jankovića pripala je čast da, posle Kumanovske bitke, ispuni vekovni san srpskih generacija. Da oslobodi kolevku Srpstva. Da vaskrsne srpsko Kosovo. Da srpsku Golgotu preobrazi u srpski Tavor.

Srpski rodoljubi i danas kao i juče znaju i veruju da Kosovo i Metohija nisu zauvek izgubljeni. Kosovo nam je privremeno oteto sa Zapada pri samom kraju XX veka, i dato je na ograničenu upravu dojučerašnjim okorelim kriminalcima, ubicama i teroristima, bašibozuku, narko-dilerima i trgovcima ljudskim organima. Da smo tada Kosovo i Metohiju bez borbe predali, to bi značilo da smo otvoreno pogazili Kosovski zavet. Da smo se na rodnoj grudi Otačastva poneli kao kukavice i dezerteri to bi nas demaskiralo kao otpadnike od Boga, kao bezličnu gomilu nedostojnu svojih slavnih predaka. Tada ne bi ni imali obraza da polažemo pravo na Kosovo kao na Božji posed, koji je dat na upravljanje vernoj deci Svetog Save.

Ali, i posle nepravednog i neravnopravnog rata, koji su protiv Srba preduzele najmoćnije zapadne države predvođene SAD, agresori od ovdašnjih zvaničnika traže da oni priznaju ovu lažnu i nakaznu državu. Začetu na krvi i progonu stotina hiljada nevinih Srba i drugog nesrpskog življa. To, međutim, ne biva.

Kao prvo, obična je zabluda i varka da su tvorci događaja političari. Kako oni koji danas navodno upravljaju svetom, tako i oni koji stoluju u Beogradu. Kao drugo, u velikoj je zabludi svaki onaj koji prenebregava silu Duha i misli da u istoriji deluju i pobeđuju samo negativne sile i satanske veštine. Zbog toga priznanje Kosova i Metohije uopšte ne zavisi ni od ove, ni od neke naredne vlasti u srpskoj prestonici.

Svaka od njih bi se ionako kad-tad suočila sa gorkom spoznajom da se laž, greh i izdaja nikada ne isplate. Srpsko rodoljublje iskreno veruje u Gospoda nad vojskama. Ono je u tvrdoj veri da nas samo buđenje, negovanje snaženje i širenje kosovskog duha može izbaviti od sadašnje okupacije i u pogodnom trenutku izvesti na pravi istorijski put.

Srpsko rodoljublje veruje da i danas stradamo „kosovski”, te da još nismo otpali od Hrista i od Svetog Save. Da još nismo izgubili dušu. U protivnom, mi bismo kao narod bili izgubljeni. Postali bi mrtvaci na odsustvu, koji žive život bez smisla i čekaju smrt bez nade. Ništaci koje je Lukavi vešto obmanuo, preveo u potrošačko krdo i izveo na istorijsku pozornicu da izmuca tuđinsku – kao svoju poslednju reč.

kosovomanastiri03Samo tako bi konačno uspeli da Srbe uklone sa istorijskog horizonta, ali i sa ljudskog koridora. Međutim, mi još nismo izrekli svoju poslednju reč u istoriji. Preživeli smo mnoge okupacije i globalizacije. Preživećemo i ovu.

Hristos se rodi!
Vaistinu se rodi!

U Beogradu, Na Božić, 2016.

_________
Uputnice:

[1] Branko Lazarević: Tri najviše jugoslovenske vrednosti, Geca Kon, Beograd, 1930.

[2] Milorad Panić Surep: Kad su mrtvi zavideli živima, Nolit, Beograd, 1963.

[3] Marko S. Marković: Tajna Kosova, LazaricaPress, Birmingham, 1989.

Vidovdan

Politika
Pratite nas na YouTube-u