NASILjE DRUGOSRBIJANSKE ISTINE ILI KO DRUKČIJE KAŽE…

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ U izbornom periodu koji nastupa valja očekivati pravu medijsku agresiju sačinjenu od...

VLADIMIR ĐUKANOVIĆ

U izbornom periodu koji nastupa valja očekivati pravu medijsku agresiju sačinjenu od nametanja drugosrbijanske „istine“

Istina se ne može nametati. Ona nije stav. Ona jeste ili nije. Ako se istina ne govori, onda se plasira laž. Ali u Srbiji to baš i nije tako. Nama je nametnuto da verujemo kako je nečije ovozemaljsko shvatanje i priča o nekom događaju istina. Ako u to ne poverujemo, tada društveno postajemo neprilagođeni a politički retrogradna snaga.

Tako se svako osporavanje priče o „blagodetima“ Brozovog sistema dočekuje na nož. Milan Nedić mora zauvek da ostane izdajnik i svaki pokušaj osporavanja te tvrdnje dovodi vas u neprijatnu situaciju da budete proglašeni ni manje ni više nego fašistom. Ovdašnja drugosrbijanska elita teže bi se, recimo, izjasnila da je ukrajnski kvisling Stepan Bandera fašista, čak i kad ga tamošnje horde iz partije Sloboda i pokreta Desni sektor uzdižu sa sve kukastim krstom na mitinzima. Ali Bandera je poželjan jer je on antiruski simbol. Ni o mogućoj beatifikaciji Alojzija Stepinca drugosrbijanci se ne izjašnjavaju. Ali zato na sva zvona kude svetog vladiku Nikolaja Velimirovića. Ne smeta im nadbiskup ustaške NDH, ali im smeta srpski sveti vladika, koji je preživeo Dahau, jer je, prema njihovom shvatanju, sarađivao sa Nemcima, verovatno kao logoraš.

SLUČAJEVI NINIĆ I MILENOVIĆ
Ali da se vratimo na priču o istini. Istina je, prema drugosrbijancima, jedino prihvatljiva ako je oni plasiraju, odnosno ako je u njihovom interesu i ako prati njihove stavove. Stav ove agresivne manjine u Srbiji je dogma, i on se ne sme dovoditi u pitanje. Svako osporavanje njihove „istine“ prati rizik da budete izgurani na margine društva, ocrnjeni najstrašnijim epitetima i obeleženi za vek vekova kao fašista. Kako je to moguće?

drugasrbijaTako što oni u srpskom društvu drže toliko toga da to višestruko prevazilazi njihovo učešće u stanovništvu. Njihova reč najviše se čuje u finansijama, oni drže kulturu, medije, zatim ona navodno nezavisna vladina tela… Oni su suštinska vlast u Srbiji, a ne Aleksandar Vučić i izabrana vlada koju vodi. Vučić im je kriv zato što se bori da onaj koga je narod birao zaista i vlada, pa su zato na udaru drugosrbijanske elite i on i njegovi najbliži saradnici. Da tragedija bude veća, sklon sam uverenju da Vučić i njegovi saradnici nemaju ni promil mogućnosti da se adekvatno odbrane, jer je grupacija drugosrbijanaca, odlično sponzorisana iz inostranstva, daleko moćnija i solventnija od same države.

Praktičan primer su događaji oko navodnih napada na tzv. novinara Ivana Ninića i tzv. nzavisnog stručnjaka u Savetu za borbu protiv korupcije Miroslavu Milenović, kao i nedavna najava Nebojše Stefanovića da bi mogla da se pokrene afera lažnog prijavljivanja o navodnom praćenju jedne novinarke. Za Ninića je javnost morala da proguta kako su ga tipovi sa maskama pretukli štanglama i bejzbol palicama, a razlog prebijanja, prema Niniću i drugosrbijancima, pronađen je u njegovom pisanju o korupciji pojedinih pripadnika vlasti. Želim da verujem da je Ninića zaista neko napao, jer bilo bi skandalozno da je tako nešto izmislio. Ali, kada vas neko pretuče štanglama i bejzbol palicama, obično vas potpuno polomi, i teško da biste mogli da završite barem bez prijema u Urgentni centar i teških telesnih povreda. Ninić je, uprkos takvom prebijanju, sa manjom masnicom ili posekotinom ispod oka, najnormalnije davao izjave. Ali svi smo morali da poverujemo da je zaista pretučen i svako osporavanje ili sumnja vodili su ka tome etiketi da podržavate nasilje.

SLUČAJ PRIJAVITI TELEVIZIJI N1
Njegova partijska koleginica – pošto su oboje u partiji Saše Radulovića – Miroslava Milenović takođe je volšebno napadnuta u ulazu gde živi. Navodno je od napadača dobila udarce letvom po leđima ili glavi, ali slučaj nije želela da prijavi policiji, čak nije dozvolila ni da je lekari pregledaju. Umesto toga, slučaj je prijavila ni manje ni više nego televiziji N1, koja je od tog slučaja napravila čitavu storiju o navodnim napadima režima na članove nezavisnih tela i novinare. Svako ko je probao da tvrdi da, osim reči Milenovićeve i medijske podrške koju je dobila, nije bilo nijednog dokaza da se napad dogodio bio je razapet u medijima. Oni kojima nije bilo do toga morali su da progutaju „istinu“ da policija ne ume da radi svoj posao i da je Milenovićeva danima pre „napada“ bila praćena, pa je to bio razlog zašto nije želela da prijavi napad policiji, ali je zato od policije očekivala da reaguje čak i ako „žrtva“ napad nije prijavila. Verovatno je redakcija N1 za te stvari stručnija od policije, pa se najpre njima napad prijavljuje?

velikibrat01Međutim, kada Nebojša Stefanović, kao ministar unutrašnjih poslova, u javnost iznese podatak da postoje saznanja kako će jedna novinarka lažno podneti prijavu da je praćena i da će se od toga praviti nova afera, onda je on Milan Tarot, lažov, novi Ilija Čvorović i sl. Da je kojim slučajem ta novinarka pre njegove najave zaista podnela takvu prijavu, svi bismo morali da verujemo u nametnutu istinu da je ona praćena. Ovako, poželjno je da Stefanović bude kažnjen, da bude medijski satanizovan, jer je provalio igru. Umesto „istine“ o praćenoj novinarki, nametnuta je „istina“ da je on Vučićev poslušnik koji blati sirote „nezavisne“ novinare.

Zbog svega toga u izbornom periodu koji nastupa valja očekivati pravu medijsku agresiju sačinjenu od nametanja drugosrbijanske „istine“.

Politika
Pratite nas na YouTube-u