DOBRA POBUNjENA AMERIKA

DžEFRI KLER / DžEJMS RIDžVEJ Pobunjeni konzervativci više su od pištoljdžija udruženih sa paranoičnim...

DžEFRI KLER / DžEJMS RIDžVEJ

Pobunjeni konzervativci više su od pištoljdžija udruženih sa paranoičnim i opasnim elementima ekstremne desnice

U pustinjama Nevade, države širokih kotlina i puteva sa nazivima poput „Vanzemaljski autoput“, koji se gube u horizontu, gde marljivi rančeri i rudari još uvek vode glavnu reč, dogodila se prava pobuna.

Dešava se da, vozeći kroz ove krajolike obrasle američkim pelinom kilometrima ne vidite nijedan automobil. Onda slučajno nabasate na čoveka koji sedi pored puta i, zureći u reljef namenjen za testiranje bombi, gleda poslednje inkarnacije nevidljivih bombardera ili možda NLO. Ovo je zemlja Edvarda Abija; zemlja usamljenika, skitnica, begunaca i pustinjskih anarhista.

U uglu kafeterije „Stanica“ u Tonopi, naslonjene na kazino iz kojeg dopire neprekidna kakofonija i gde starije gospođe kockaju na automatima, a muškarci okupljeni za ruletom kupaju se u oblacima dima, sedeo je Vejn Hejdž (na slici ispod levo), prva glava Pelinskih pobunjenika (Sagebruh Rebels). Tri godine nakon njegove smrti 2006, Hejdž je ostao herojski uzor zapadnih tradicionalista u njihovoj borbi protiv zlikovaca iz Vašingtona i organizacija za zaštitu životne sredine.

Baš tu, u „Stanici“, Hejdž je neprekidno ispijao svoju gorku kaubojsku kafu, gledajući kroz prozor u zarđale ostatke rudarskih kranova, razasute širom grada. Dok zemaljski mir narušava huka tutnjajućih kamiona, nebom krstari čudni japanski turista, klateći se nesigurno sa svojim fotoaparatom u vazdušnom balonu koji ga pronosi iznad čuda starog rudarskog sveta, gde se svake godine organizuje jednonedeljni festival pića „Dani Džima Bejkera“ u čast rudara koji je, prema legendi, otkrio srebrnu rudu u Tonopi kada ga je mazga šutnula, pritom ispreturavši kamenje koje je blistalo na vrelom suncu.

vejnhedz01Vejn Hejdž je bio pravi čovek za razgovor ukoliko su vas zanimali motivi borbe „Pokreta za mudro korišćenje“ (Wise Use Movement) protiv ekologa i federalne vlade. Nerado je pristao da porazgovaramo ovog paklenog junskog dana. Kaže da je prečesto opanjkivan u novinama, posebno liberalnim, čija kritička oštrica je, po pravilu, usmerena protiv članova pokreta. Ovo su jednostavni ljudi – ruralni hrišćani sa pištoljem zadenutim za pojasom.

Neki od ovih pokreta su prosto ostali bez para: žele da im federalna vlada plati priličnu sumu novca u zamenu za promenu tradicionalne namene njihove imovine (koja je teško oštećena federalnim zakonima) ili čak u zamenu za njihovo smanjenje komercijalnog korišćenja javnih dobara i zemljišta. Po njima, to je stvar običaja i kulture.

Druge grupe iz Pokreta za mudro korišćenje (PMK) prerasle su u političku snagu i zahtevaju neograničen pristup državnom zemljištu, bez obzira da li se radi o drveću, uzgoju stoke, ili ekološki neobazrivim rekreativnim aktivnostima, poput ruralnog motociklizma ili vožnje motornim sankama.

Korporativna Amerika je takođe dosta uložila u određene frakcije PMK, upotrebljavajući ih kao oruđe za očuvanje arhaičnog sistema zakona i propisa, koji im omogućuju da uživaju izdašne subvencije prilikom korišćenja prirodnih dobara i resursa za javne namene. Sa aktivnom podrškom republikanaca u kongresu i slabom izvršnom vlašću nesklonom konfliktima, velike transnacionalne korporacije intenziviraju svoje napore za eksploataciju zemljišta, posebno kroz oživljavanje rudnika zlata i raširenu mrežu naftnih i gasnih bušotina.

vejnhedz02Državno zemljište je u centru rasplamsavajuće političke borbe za koncept vlasničkih prava. Javnim zemljištem – koje obuhvata trećinu državne teritorije – rukovode federalne agencije, kao što su Šumska služba i Biro za upravljanje zemljištem, obuhvatajući ostatke nacionalnih dobara i minerala, starih šuma, domorodačkih pašnjaka i (ekstremno dragocenih) naftnih i gasnih rezervi – od početka Stenovitih planina (Rocky Mountains) do poslednjeg kontinentalnog grebena.

Iako na mapama prikazana bujnom zelenom bojom, najveći deo teritorije je u proteklih pola veka, usled delovanja velikih kompanija, groteksno transformisan u industrijsku pustoš, koji se sastoji od atomskog i drugih bombaških poligona, deponija municije, vojnih i energetskih postrojenja, rudarskih kopova, piljevine i drugog drvnog otpada, zaprečenih, prekopanih i pretraženih rečnih korita i lučećih humki cijanida. Ipak, iako žrtva decenijske zloupotrebe i nemara, državno zemljište i dalje sadrži poslednje ostatke divlje Amerike, njene losose i pastrmke, jelene, grizlije, sove, vukove, drevne šume, pustinje i planine – prosto američku divljinu.

Pokret za mudro korišćenje stvorio je profil svojih neprijatelja. Oni sebe vide kao ljude koji vode tešku šahovsku bitku sa velikim ulogom protiv elitnih legija ekoloških pokreta, koji prikriveno provode zlokobni master plan – ogromni društveni eksperiment sa ciljem depopulacije ruralnog zapada. Kao dokaz za svoje tvrdnje ukazuju na Vajldlends projekat (Wildlands Project) i citate raznih „zelenjaka“ (žargonski naziv za ekologe; prim. prev.), koji pozivaju na pedesetoprocentnu redukciju populacije Severne Amerike do 2100. godine. PMK često sugeriše da je pravi cilj pokreta za zaštitu životne sredine uklanjanje ruralnih zapadnjaka sa njihove zemlje, kako bi Zapad mogao da bude pretvoren u „ekološki tematski park“, koji bi služio za godišnje odmore stanovnicima iz predgrađa (U SAD u predgrađima većih gradova živi najbogatiji deo stanovništva; prim. prev.).

U cilju jačanja sopstvene socijalističke agende, članovi pokreta tvrde da su se envajronmentalisti infiltrirali u federalnu vladu. Smatraju da su pod Bilom Klintonom i Barakom Obamom ključni lideri ekoloških pokreta postavljeni na važne pozicije u Agenciji za zaštitu životne sredine (EPA), odeljenjima za unutrašnja pitanja i agrikulturu i da odatle, oslanjajući se na pozicije u vladinim regulatornim telima, nastoje da prvo redukuju, a potom i eliminišu svu ispašu i seču drveta na posedima u državnom vlasništvu i oštro smanje rudarsku aktivnost tako što će podići troškove poslovanja.

vejnhedz03Osim toga, Vejn Hejdž navodi da su kroz Akt o ugroženim vrstama envajronmentalisti lukavo pretvorili neke ugrožene vrste, poput koho-lososa, severnjačke sove i sivog vuka u nacionalne simbole borbe protiv namenskog korišćenja državnog zemljišta, tj. osnovali su neku vrstu birokratskog kluba usmerenu protiv ruralnih zemljoposednika.

Na jednoj od vodećih pozicija na listi neprijatelja PMK nalazi se bivši Klintonov sekretar Brus Babit, koji je inicirao Nacionalna biološka istraživanja 1993. godine. Članovi pokreta ih u žargonu nazivaju „NBS”. „NBS su fašisti, čoveče, oni su socijalisti“, izjavio je Čuk Kušman, šef Američke asocijacije za vlasnička prava sa sedištem u Betl Graundu, u državi Vašington. „Oni ti označe teritoriju infracrvenim satelitskim zracima, tražeći biljke, i potom mogu da uđu na tvoj posed bez ikakve dozvole. Ako nađu neku od tih biljki, nagrabusio si gore nego da su ti pronašli drogu.“

Naravno, najveći broj Pelinskih populista razume da prava pretnja ne dolazi od envajronmentalista, već od političkih i finansijskih krugova koji ih podržavaju. Velike fondacije sa istočne obale sada pružaju ključnu podršku velikim zelenim organizacijama, koje dalje vuku konce. Ali ko stoji iza ovih fondacija? Rokfeleri, Pjuvsi, Melonsi i druge titanske američke familije koje su se obogatile kroz Standard Oil trust (kompanija koju je 1863. osnovao Džon Rokfeler; prim. prev.) i na druge slične načine? Kroz njihove bezbednosne portofolije ove fondacije su prirodno povezane sa multinacionalnim korporacijama, koje upravljaju svetom i koje na javna dobra gledaju kao na izvor jeftinog bogastva u teškim vremenima. Stoga se dešava, sudeći po Hejdžu i njegovim sledbenicima, da sitne rančere sa ruralnog zapada sa svoje zemlje teraju činovnici Šumske službe i rendžeri Biroa za upravljanje zemljištem (BLM rangers), koji su zapravo ništa drugo do agenti Rokfelera.

„Nije u pitanju neka mračna teorija zavere“, Hejdž nam je poručio 1994. godine. „Informacije su svima dostupne. Većina ljudi ne obraća pažnju na ekonomiju, a, kada to učine, kažu „Bože, opet neka teorija zavere“. Ne, nije. To su statistički podaci. Tako da imate envajronmentalne pokrete kao trojanske konje zaslužne za prenos vlasničkih prava sa pojedinca u ruke vlade i multinacionalnih korporacija, koje služe interesima starog monarhijskog plemstva. Pa samo pogledajte ko poseduje ove proklete rudnike zlata ovde u Nevadi… strane korporacije.“

Godine 1991. Hejdžova stoka je zaplenjena i prodala ju je Šumska služba, pošto je rančer grubo prekršio granice svoje parcele, koju mu je dodelila Toiyabe National Forest, agencija iz centralne Nevade. Hejdž je momentalno zatvorio svoju stočnu farmu i podneo tužbu tešku 24 miliona dolara protiv Šumskog servisa pred Federalnim sudom, a taj slučaj je postao cause celebre za sve pokrete koji se bore za očuvanje vlasničkih prava, jer oni smatraju da je zaplena predstavljala njihovo „oduzimanje“.

vejnhedz07Hejdž je napisao manifest pod nazivom Oluja nad pašnjacima (Storm over Rangelands), u kojem je izneo svoj istorijski pogled na političku ekonomiju zapada SAD. Hejdž i njegova knjiga postali su deo pažljivo izgrađene legende koja čini uporišnu tačku PMK.

Sudeći po Hejdžovim interpretacijama zapadne istorije, državno zemljište je oduvek bilo namenjeno za prodaju privatnim vlasnicima – pa, iako se to zvanično nikada nije dogodilo, stvarno vlasništvo na kraju 20. veka postalo je neka vrsta mešavine raznih isprepletenih interesa, privatnih i javnih. Nastala su takozvana podeljena imanja. Zapravo, kako Hejdž tvrdi, ne postoji „državno“ zemljište. Naravno, to nije sprečilo vladu da vrši eksproprijaciju, nacionalizujući zemlju iznova i iznova.

Kao primer ove vrste, koji vreba iz senke američke istorije, Hejdž ukazuje na karijeru Karla Šurca, ministra unutrašnjih poslova pod predsednikom Raderfordom B. Hejzom. Hejdž u Oluji nad pašnjacima piše da su Šurcovi napori da spreči uspostavu privatnog vlasništva nad javnim zemljištem možda povezani sa njegovom socijalističkom prošlošću. On je bio kontroverzni nemački imigrant koji se borio rame uz rame sa Karlom Marksom u revoluciji 1848, nakon čega je došao u Ameriku, gde je izabran za senatora Misurija. U senatu je podržavao sve radikalne republikanske planove za rekonstrukciju.“

Stoga, tvrdi Hejdž, sa nacijom koja je duboko u dugovima nakon građanskog rata, evropske bankarske kuće, predvođene Rotšildima, dogovorile su se sa federalnom vladom da koriste zapadnu zemlju u zamenu za otpis ratnih dugovanja. Vlada je odustala od španskih zemljišnih grantova (i poslala konjicu da pobije Indijance koji su imali stvarne i opravdane razloge za tvrdnje o vlasničkim pravima nad zemljom) kako bi se raščistile sve prepreke ovoj shemi otplate kredita. Evropski finansijski interesi udružili su se sa velikim porodicama sa Istočne obale da izgrade pruge, kontrolišu nove gradove i farme i, kroz Američki stočni kartel, potpuno monopolizuju stočni biznis.

Na kraju krajeva, i jedan Klarens King, geolog i veliki heroj envajronmentalizma, istraživač planina Sijera Nevada, osnivač Smitsonianskog instituta i Centra za geoološka istraživanja i pionir federalne nauke, tajno je tokom letnjih odmora slao svoje studente geologije iz škola Ajvi lige (Ivy League schools) da kradu stoku na zapadnim pašnjacima, sve zarad svog ličnog profita i podrške njegovom raširenom stočnom biznisu.

Kako je vreme prolazilo, sudeći prema Hejdžovoj istoriji, zapadne zemlje su posebno izdvajane od goranskih pokreta, počevši od Nacionalnog parka Jeloustoun do Josemitija. Ovi parkovi, koji su za pokrete gorana predstavljali svetinje, prema Hejdžovoj teoriji, su delovi ogromnog projekta „nacionalizacije“, koja je, po njemu, ekvivalent „teritorijama pod jurisdikcijom krune“ (crown lands) u Engleskoj.

Hejdž takođe prezrivo navodi kako je Tejlor Grejzing akt, koji je ustanovio i uredio vlasništvo nad javnim pašnjacima još u 1930-tim „stvorio kolateralnu bazu za finansiranje Ruzveltovog New Deal-a)“. Prema Hejdžu, slična širenja federalnih nadležnosti nad zapadnim zemljištima poklopila su se i sa Vijetnamskim ratom (Wilderness Act).

vejnhedz04Hejdž je bio jedan od predvodnika grupe nazvane “Upravnici pašnjaka” sa sedištem u Bojsiju u državi Ajdaho, koju je osnovao Hejdžov advokat Mar Polot, bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova kod Džejmsa Vata (na slici iznad levo), na početku Reganovog mandata. Dok je radio u odeljenju za unutrašnje poslove (ministarstvo federalne vlade SAD zaduženo za upravljanje i čuvanje javnog zemljišta i prirodnih resursa; prim. prev.), Polot je doneo izvršnu naredbu 12630, koja zahteva od federalne vlade da garantuje da će sve federalne agencije pružiti nadoknadu zemljoposednicima ukoliko dođe do kršenja saveznih propisa ili prava svojine. Polotova grupa, Upravnici pašnjaka, postala je pravno oružje u borbi koju rančeri vode sa federalnim vlastima podržavajući, na primer, namerni upad Klif Gardnerove stoke na zemljište Nacionalne šume Humboldt u Rubi planinama u Nevadi.

* * *

Hiljadu milja severno u luksuznom predgrađu Sijetla Belvjuu (država Vašington) nalaze se kancelarije grupe koja je štampala Hejdžov manifest – Centra za odbranu slobodnog preduzetništva. Grupu vodi Rob Arnold, čovek koji je uveo termin „eko-turizam“, zajedno sa partnerom Alanom Gotlibom. Zajedno su služili kao terenski menadžeri i ljudi zaduženi za medijsko predstavljanje pokreta za imovinska prava.

Arnold je bivši Boingov pravnik, čovek zadužen za odnose sa javnošću u mnogim kompanijama, pisac i režiser, dok je Gotlib svoj novac (mnogo novca) stekao radeći direktne poštanske poslove za republikanske kandidate i, što je najvažnije, za oružani lobi, uključujući Fondaciju drugi amandman i Građanski komitet za pravo na lično naoružanje. Gotlib je takođe vodio magazin pod nazivom Žene i oružje.

PMK je veoma popularna grupa. „Moguće je identifikovati između 1.200 i 1.500 različitih podgrupa“, navodi Arnold. „Retko koja od njih je ikada primila neku veću sumu novca od velikih korporacija. Nisu nešto posebno povezane ni sa malim biznisom. Zapravo, oko trećine naših članova su domaćice“. Sveukupno, Arnold i Gotlib procenjuju da se u njihovom poštanskom adresaru nalazi oko tri miliona adresa.

Najveći deo Pokreta za mudro korišćenje ima jaku (i pomalo neuobičajenu) sklonost ka libertarijanizmu. „Postoji snažno osećanje da vlada ne bi trebalo da se meša u njihove živote“, kaže Gotlib. „Nisu libertarijanci ili konzervativci jedini; ogroman broj levičara veoma je uznemiren zbog toga što im vlada naređuje kako da se ponašaju.“

Ovi ljudi su originalni ti-begersi (eng. tea-baggers, neformalni termin za pristalice Čajanke, koja je deo Republikanske stranke; prim. prev.), čudna mešavina populista, anarhista i libertarijanaca. „To je šarolik kolektiv“, kaže Arnold. „Na primer, ja podržavam abortus, dok mu se Alan protivi. Ja sam i za legalizaciju marihuane. O imigraciji do sada nismo govorili. Pokušali smo da pronađemo most razumevanja između Pokreta za mudro korišćenje i grupa koje brane pravo na nošenje ličnog oružja. Međutim, ništa. Pokret za mudro korišćenje dobrim delom podržava korišćenje oružja, ali, sa druge strane, nema povratnih impulsa. Grupe koje se bore za pravo na naoružanje ne zanimaju se preterano za pokrete koji se zalažu za odbranu vlasničkih prava, što mene jako nervira.“

Iako PMK može da privuče ljude različitih političkih i ideoloških pravaca, nepažljivo je uvučen (neki bi rekli i kooptiran) u antivladinu revoluciju koju su u 90-tim predvodili Njut Gingrič i Dik Armej. Danas se PMK ugnezdio između desničarskih organizacija i tendencija postbušovske Republikanske partije na Kapitol hilu i državnim kućama širom juga i zapadnih planina. Međutim, to može biti nelagodan savez.

To je svet koji Ron Arnold poznaje veoma dobro. Tokom ranih 80-tih, Arnolda je Pol Vejeričaiz Fondacije slobodan kongres nagovorio da napiše biografiju Džejmsa Vata, koja je tada u medijima i većini Amerike shvaćena kao neofašistička, tj. kao pokušaj vaskrsavanja ludaka iz Vajominga.

Vat je, naravno, bio mesija Pelinskih pobunjenika, preteče PMK, koja je pomogla da se Ronald Regan dokopa Bele kuće. Kada je u tome uspeo, počeo da je da govori o privatizaciji javnog zemljišta, a Vat je ljudima prodavao priču da će ih pustiti niz vodu pri prvoj unosnoj ponudi.

Međutim, sudeći po Arnoldu, pošto je Vat stupio na dužnost u odeljenju za unutrašnje poslove, rekao je radikalnijim frakcijama Pelinskih pobunjenika (tipovima poput Vejna Hejdža) da prekinu sa tim što rade. „Privatizacija je odbačena“, priseća se Arnold, „jer su Vat i ekipa otkrili da ne možeš prodati ono što ne poseduješ. Ne možeš staviš na aukciju delove ‘javnog’ zemljišta, jer je vlasnička struktura podeljena. Postoji toliko mnogo slojeva da je gotovo nemoguće ustanoviti ko zaista šta poseduje. Tako da je vlasništvo sve više poprimalo oblik zajedničkog, a ne osnovnog (ličnog) sredstva.

oregonprotestIpak, među mnoge u PMK duboko se uvukao osećaj da su izdani, povezan sa Vatovim skraćenim mandatom, tj. verovanjem da je Vata promenila moć koju donosi vlast i da je opijen osećajem kontrole koju ima nad državnim zemljištem. Kao primer ovoga, tvrdokorni pobunjenici, poput Hejdža, ukazuju na „politiku dobrih komšija“, koju je Vat razvio, a koja pruža mogućnost šefovima zapadnih država da sarađuju sa odeljenjem za unutrašnje poslove u razvijanju politike o državnom zemljištu, što predstavlja čin kukavičkog odustajanja od osnovnih principa prava na privatnu svojinu.

Administracija Džordža V. Buša takođe je razočarala najradikalnije pripadnike PMK. Dajući prazna obećanja članovima pokreta, odeljenje za unutrašnje poslove – predvođeno Vatovim štićenikom Gejlom Nortonom – ubrzano je počelo da jedan za drugim raskida povoljne ugovore sa velikim naftnim i rudarskim kompanijama, pa je agenda o vlasničkim pravima i ovaj put zaustavljena na pragu dolaska na vlast.

Pre bombaškog napada u Oklahomi 1995, Pokret za mudro korišćenje je imao veliki politički momentum. A onda je iznenada morao furiozno da odstupi kako bi se distancirao od milicija i pokreta za administrativnu prevlast (county supremacy movements), koji su pretili da ih uvuku u opasne krugove anarhističke desnice.

Politički istraživači, poput Tarsa Ramosa i Dejvida Helvarga, povezali su neke elemente PMK sa rasističkim Posi komitetom (Posse Commitatus) i milicijama. Ramos i Helvarg istakli su ulogu nekih od lidera PMK u Nacionalnoj federalnoj zemljišnoj konferenciji, koja se održava u Bauntifulu u državi Juta. Na primer, Ron Arnold se jednom prilikom našao u bordu savetnika konferencije, a Vejn Hejdž je bivši predsednik. Konferencija je bila glavna pokretačka snaga pokreta za administrativnu prevlast na Zapadu.

vejnhedz06Još važnije, Konferencija je u biltenu iz oktobra 1994. entuzijastično podržala stvaranje milicija, pozivajući zainteresovane pojedince da stupe u kontakt sa, između ostalih, MOM (Milicija Montane). U članku se tvrdi da je postojanje milicija neophodno za odbranu država od oholosti federalne vlade, spremne da sprovodi „naloge o zapleni, koji se donose jednim birokratskim ukazom“ i koji uvode zemlju u „apsolutni, vanredni režim represije“.

Arnold je reagovao usplahireno kad su ga pitali o Konferenciji, govoreći da je prekinuo sve veze sa tom asocijacijom godinama ranije. Imao je razlog da bude zabrinut. Ovim tekstom, istražitelji, novinari i protivnici PMK dobili su priliku da ih sagledaju kao nešto više od pištoljdžija udruženih sa paranoičnim i opasnim elementima ekstremne desnice.

Džefri Kler je urednik „CounterPunch-a“ i autor knjige „Rođen ispod lošeg neba“, a Džejms Ridžvej je novinar koji živi u Vašingtonu

Jedna verzija ovog članka je objavljena u „Village Voice“

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

CounterPunch

Svet
Pratite nas na YouTube-u