S-300 U SRBIJI ILI DA LI NAS JE ROGOZIN „LOŽIO“?

VLADIMIR TRAPARA Rogozinovo „loženja“ Srba ima za cilj opipavanje pulsa kako naše političke i...

VLADIMIR TRAPARA

Rogozinovo „loženja“ Srba ima za cilj opipavanje pulsa kako naše političke i društvene elite, tako i Zapada

Dugo očekivani ruski protivavionski sistem S-300 stigao je u Srbiju – u vidu makete koju je potpredsednik vlade Ruske Federacije Dimitrij Rogozin poklonio našem premijeru Aleksandru Vučiću. Šalu na stranu, pitanje koje mnogi u našoj javnosti ovih dana postavljaju glasi: ima li šanse da u Srbiju stigne i pravi S-300? Šanse postoje, ali to pitanje ni izbliza nije tako jednostavno kakvim ga neki predstavljaju kad kažu: „Rogozin nam je ponudio, Vučić samo treba da prihvati“. Hajde da razmotrimo suštinu nekoliko stvari: Rogozinove posete, samog S-300 sistema i vojnih potreba Srbije.

Već sam u nekoliko tekstova pisao o na prvi pogled neobičnom običaju Moskve da u Beograd šalje ljude koji ideološki i nisu sasvim na zvaničnim pozicijama Kremlja iako na ovaj ili onaj način jesu deo ruskog establišmenta – bilo da se radi o ambasadorima, visokim državnim zvaničnicima ili pripadnicima šire elite, pre svega akademske. Pomenuta ideološka razlika se sastoji u tome što su ti ljudi za nijansu ili dve ekstremnije antizapadno, nacionalistički ili, ako hoćete, „desno“ orijentisani od samog Putina i drugih ključnih ljudi u ruskoj državnoj administraciji.

Zašto Putin ljude koji se ideološki ne slažu s njim drži u državnom vrhu ili makar blizu njega? Zato što ispravno procenjuje da su mu oni mnogo korisniji kao saveznici (čitaj lojalisti) nego kao protivnici, jer bi kao takvi mogli da budu mnogo opasniji od petokolonaške prozapadne opozicije. Rogozin je tipičan primer za ovo. On je nekada bio na čelu nacionalističke i ekstremno antizapadne političke partije Rodina, koja je bila u značajnom usponu popularnosti u trenutku kada je Putin „ohrabrio“ njeno utapanje u znatno umereniju političku opciju Pravedna Rusija, a samog Rogozina kooptirao u redove Kremlja. Od tada do danas Rogozinov zadatak biće „talasanje“, tj. iznošenje ekstremnijih stavova od onih koje Kremlj zvanično zastupa, i to napolju – tamo gde oni ne mogu naškoditi Putinovoj vlasti, ali mogu biti korisni za državu u smislu da se njima opipava puls drugih aktera kako bi reagovali ako bi Rusija bila prinuđena da se u određenim situacijama zaista odluči za ekstremnije poteze. Rogozin je svoj zanat „talasanja“ ispekao dugogodišnjim službovanjem pri sedištu NATO u Briselu. Poklanjanje makete nije prvi slučaj dolaska Rogozina u Beograd da „talasa“ ili, da upotrebim još bolji izraz – da nas „loži“, ali je svrha te vrste ponašanja uvek ista.

PONUDA MOSKVE JOŠ NIJE ZVANIČNA
Rogozinovo „loženja“ Srba, kao i povremeno ambasadora Konuzina i Čepurina, te pojedinih pripadnika akademskih krugova koji često borave ovde imaju za cilj opipavanje pulsa kako naše političke i društvene elite, tako i Zapada. Da se vidi kako reaguju na preterano asertivno ponašanje Rusije. U pitanju je svojevrsni eksperiment, za koji je Srbija više nego pogodan poligon, jer se nalazi na području koje ipak nije od prvenstvenog interesa za Rusiju, ali je njena javnost pretežno proruski orijentisana. Rezultati eksperimenta kasnije bi bili primenjeni kada Kremlj zaista bude morao asertivno reaguje na područjima koja mu jesu od primarnog interesa – znao bi šta i kako može da očekuje bilo od lokalnih aktera, bilo od Zapada. Nažalost, Moskva je malčice zatajila u primeni rezultata ovakvog eksperimentisanja na Ukrajinu, gde je u početku bila zatečena razvojem događaja, ali je sigurno da će ta pouka biti dovoljna da ne napravi istu grešku ako se Zapad na sličan način bude obrušio na neku drugu bivšu sovjetsku republiku blisku Rusiji.

blizanci01Da rezimiramo – Rogozinovo poklanjanje makete Vučiću, kao i nagoveštaj da bi Srbiji mogao da bude isporučen i pravi S-300, ne treba uzeti zdravo za gotovo kao zvaničnu ponudu Kremlja (jer bi je onda dao lično Putin ili neko od njegovih najbližih saradnika), već više kao „loženje“, sa pomenutom svrhom ili – da ponovim prigodnu poslovicu – ne veje sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag. U ovom slučaju zverka jeste pokazala trag, i to u liku ministarke Zorane Mihajlović, koja nas je već navikla na iznošenje bez dlake na jeziku antiruskih i prozapadnih stavova. Kao i onda kada je rekla da Srbija hoće u EU, a ne u savez bivših sovjetskih republika (podsetio bih ministarku da su upravo pojedine članice EU – Estonija, Letonija i Litvanija bivše sovjetske republike, a Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska bivše članice Varšavskog pakta), tako joj i sada smeta kad se neko iz Rusije usudi da komentariše bezbednosne pretnje kojima je izložena naša zemlja. Rascep na rusofile i rusofobe među najbližim Vučićevim saradnicima i u njegovoj stranci je više nego očigledan. Ali pustimo to, da vidimo sada šta ćemo sa S-300.

Iako Rogozinovu ponudu sistema S-300 Srbiji ne možemo smatrati zvaničnom ponudom Kremlja, nije nemoguće da Beograd zaista pazari taj sistem od Moskve. Naravno, uz solidnu cenu, ali ostavimo to zasad po strani. Tvrdim da to jeste moguće sada, ali do pre možda koju godinu nije bilo. Razlog za to je što je Rusija vrlo oprezna kada se radi o izvozu svog tehnološki naprednog naoružanja, i to iz dva osnovna razloga. Prvo, kupac ruske napredne vojne tehnologije ne bi smela da bude nepouzdana država, u smislu da bi koliko sutra mogla tu tehnologiju da „proda“ neprijateljima Rusije (čitaj Zapadu), ili još gore – da je sama upotrebi protiv Rusije (što su Rusi dobro osetili kada su im Gruzijci 2008. oborili nekoliko aviona njihovim sistemom, i to manje naprednim nego S-300). Drugo, Moskva pri isporuci naprednog naoružanja jako vodi računa šta će reći neki drugi akteri, pa i sam Zapad, ne želeći da zbog sporedne stvari kao što je isporuka oružja (dodatno) zategne odnose s njima.

SRBIJA JE ZA RUSIJU POUZDANIJA NEGO PRE
Zato Siriji ona neće isporučiti S-300, jer bi njime Damask mogao da ugrozi izraelske avione iznad njihove teritorije. Zato je u jeku „resetovanja“ odnosa sa SAD Medvedev odlučio da odustane od isporuke S-300 Iranu, da bi ta odluka tek skoro bila preinačena. Srbiji u ovom trenutku ide na ruku to što je ona danas ipak pouzdaniji partner Rusiji nego što je bila u vreme Borisa Tadića – i tu ne mislim samo na Vučićevu vlast (zbog čega će me sigurno kritikovati oni koji misle da je Vučić „veći izdajnik“ od Tadića) već i na javno mnjenje koje je rusofilsko i evroskeptično kao nikad dosad od 5. oktobra 2000. Idu nam na ruku i već dovoljno zategnuti odnosi Moskve i Vašingtona, koji isporukom S-300 Beogradu teško mogu još više da se zategnu. No najviše nam ide u ruku što S-300 već uveliko nije najnapredniji ruski protivavionski sistem. Da nam isporuče S-400, to bi već bila utopija, pa ne znam koliko milijardi da im ponudimo, ali S-300 je danas već u domenu realnog.

E sad, da li Srbija želi S-300 i da li joj taj sistem uopšte treba – kakva bi bila njegova uloga u zadovoljavanju vojnih potreba naše zemlje? Ako bismo pozitivno odgovorili na pitanje da li želimo ovaj sistem i da li nam on treba, onda bi ostalo još da odgovorimo imamo li para za njega. Ne sumnjam da bi Vučić, iako je skoro rekao da je S-300 preskup za nas, našao potreban novac ako se ispostavi da nam ovaj sistem zaista treba. Tim pre što bi svaka cena koju bi dao u novcu mogla da mu se vrati sa kamatom na izborima, jer bi nabavka S-300 izuzetno pozitivno odjeknula kod većine rusofilskog javnog mnenja koje ga u ovom trenutku smatra „izdajnikom“.

No da li nam S-300 treba? Reče Rogozin, da smo imali S-300 1999. godine, NATO nas ne bi smeo napasti. Možda, ustvari, čak i verovatno. Situacija 1999. i danas se, međutim, razlikuje u jednoj bitnoj stvari. Tada je Kosovo bilo naše, pa smo upotrebom S-300 za odvraćanje NATO aviona mogli da ga sačuvamo. Danas Kosovo nije pod našom kontrolom, pa se postavlja pitanje da li jedan defanzivni sistem poput S-300 može da nam ga vrati ili makar da nam pomogne da zaštitimo Srbe na Kosovu ako ovi budu izloženi nekom novom pogromu?

blizanci03Tu je i verovatno još važnije pitanje – opstanka Republike Srpske, koja se takođe nalazi izvan teritorije koju Srbija vojno kontroliše. Da li pomoću S-300 možemo da zaštitimo Srpsku ako budu pokušali nasilno da je ukinu, ili ako Hrvati ostvare Mesićevu pretnju da vojnim putem preseku koridor kod Brčkog? Bojim se da nam za današnje vojne potrebe ipak treba i neko ofanzivno naoružanje. Da sam u poziciji onoga koji odulučuje o nabavci oružja, a imam ograničen novac na raspolaganju, uložio bih ga pre u taj vid naoružanja, nego u defanzivna sredstva. No to ne znači da nam S-300 ne bi bio od koristi. Naprotiv – on bi bio zaštita iza koje bismo mogli da se zaklonimo ako bi NATO rešio da protiv nas sprovede odmazdu zato što smo vojno pomogli ugroženoj Republici Srpskoj ili Srbima na Kosovu. Zbog tog razloga podržavam ideju o nabavci S-300, ali uz dva uslova. Prvi je da se dobro izvaga koliko para imamo za njega, a koliko za ofanzivno naoružanje, da za ovo drugo ne bismo ostali uskraćeni. Drugi je da se ne „primamo“ na „loženja“ Rogozina i sličnih (zamislimo da se oni tako „nalože“ na izjave ministarke Mihajlović, recimo), već da o tako ozbiljnom pitanju kao što je nabavka oružja razgovaramo direktno sa Putinom, Šojguom, Ivanovim – ključnim ljudima u Moskvi.

Odmotavanje suštine (Unwrapping the Essence)

Politika
Pratite nas na YouTube-u