JEGOR HOLMOGOROV: INSTINKT SAMOODRŽANjA I INSTINKT POTROŠNjE

Danas, kada je nafta, a s njom i ostale sirovinske robe, izgubila ulogu lokomotive...

Danas, kada je nafta, a s njom i ostale sirovinske robe, izgubila ulogu lokomotive budžetskih prihoda, nju jednostavno nema šta da zameni

„Gde će biti leš, tamo će se okupiti lešinari“. Gde leži gotovo mrtvo telo ruske rublje, tamo se sa kliktanjem okupljaju liberalni ekonomisti da prodiskutuju gde bi još moglo da se odseče živog mesa sa ruskog budžeta.

Te pripreme za gozbu smanjenja budžeta na Gajdarovskom forumu izgledale su prilično zastrašujuće.

Iz misterioznih razloga naši liberalni ekonomisti mrze veliki budžet. Mrzeli su ga čak i onda kada je bukvalno pucao od novca, tada su na sve načine pokušavali da ga smanje.

Sada, kada budućnost rublje ne izgleda veselo, upravnici ruskih finansija – bivši sadašnji, budući i potencijalni – uhvatili su se za ideju smanjenja budžetskih rashoda s takvom strašću, da se javlja sumnja: da to nije glavni, jedini ekonomski instrument u koji se iole razumeju.

Smanjiti rashode, smanjiti novčanu masu i učiti građane da stežu pojas – to je sve što oni umeju.

Međutim, nikoga od naših običnih građana ne treba učiti da štedi. Iz sopstvenog relativno nedavnog iskustva znam da ako si pri zdravoj pameti, onda ćeš, kad ostaneš bez novca, za mesec-dva prilagoditi celu strukturu potrošnje tako da ne praviš dugove, a pri tom ćeš, možda, nešto i uštedeti.

Ali, problem je što za preživljavanje ni privatnog domaćinstva ni nacionalne privrede nije dovoljno umeti štedeti. Privreda treba da bude ne samo štedljiva, već i da zarađuje. Da bi se preživelo u vreme krize, potrebni su novi izvori prihoda – i kao zamena za presahle stare, i prosto novi.

A sa tim su naši liberalni ekonomski gurui uvek imali problem – još od vremena Gajdara i odustajanja od Krima. Podsetiću mladog ili zaboravnog čitaoca da se suština takozvanih Gajdarovih reformi uopšte nije sastojala u uvođenju „slobode trgovine“ i „prelasku na tržište“ (što bi sprovela i svaka iole razumna sovjetska i postsovjetska vlada), u smanjenju budžetskog deficita, ograničavanju inflacije i nestvaranju dugova – inflacija je bila čudovišna, pozajmljivanje apsurdno, budžetski deficit besmislen.

Suština „Gajdarovsih reformi“ sastojala se u sveobuhvatnom uništavanju „planske socijalističke privrede“. To jest ne planskog modela upravljanja privredom socijalističkog tipa, već privrede kao takve – fabrika, novina, parobroda. Sve to, sve proizvodne snage nacije, stečene zaista preteškim, krvavim, često i ropskim radom u HH veku, bile su proglašene „neefikasnim“ i pogodnim samo za staro gvožđe i rasprodaju po delovima.

Pravi defolt nije se dogodio 1998. godine (taj defolt je ozbiljno pogodio samo neznatan broj špekulanata i više je pročistio vazduh), već 1992, kada je država koja se smatrala vlasnikom miliona industrijskih i poljoprivrednih objekata, objavila da ne ume i ne zna kako njima da upravlja, pa su zato oni neefikasni, a da su oni koji u njima rade paraziti koji mogu da idu gde im je volja.

„Gajdarove reforme“ sastojale su se u priznavanju upravljačke ništavnosti tek rođene države pod imenom „Ruska Federacija“, a u tim „reformama“ za „ponos“ je bila samo drskost sa kojom je ta ništavnost bila priznata jer je ogromna količina industrijske imovine zajedno sa ljudima bila naprosto otpisana.

Umesto „neefikasnih“ proizvodnih snaga – industrije alatnih mašina i industrije aparata i instrumenata, elektronike i avio-industrije – stigao je nezamislivi blud potrošnje uvoznih proizvoda. Rusija se, kao neka pijana kurva, uhvatila za „flašu uvoznog piva“ i pokušala pomoću nje da pronađe životnu sreću. Inženjeri visokotehnoloških industrijskih grana momentalno su se pretvorili u tetkice koje u velikim šarenim jeftinim torbama dovoze iz Istanbula svakakve krpice i to prodaju po moskovskim buvljacima. Tada su konačno postali „efikasni“.

Danas, čini se, više niko ne osporava da su većini preduzeća sovjetske industrije bili potrebni relativno skromni napori na reformisanju, redizajniranju, pravljenju kvalitetnog marketinga, napori za očuvanje tržišta zemalja trećeg sveta i učvršćivanje pozicija na unutrašnjem tržištu. Čak je i beloruska privreda, koja nije bila Bog zna koliko razvijena i kojom se nije upravljalo Bog zna kako, to uspela. Rusiji bi to uspelo sjajno.

Ali…

Kao prvo, to nije bilo u skladu s interesima konsultanata Gajdarove vlade, koji su bili zainteresovani ne da se na svetskom tržištu pojavi nova konkurencija, već za njeno uklanjanje.

Kao drugo, za taj zadatak nisu bili dovoljni više nego skromni upravljački talenti „efikasnih menadžera“ liberalne ekipe.

A kao treće, naravno, sve je to bilo nespojivo s fetišom potrošnje uvoznih proizvoda, koji se pretvorio u nacionalnu ideju Rusije 1990-tih. Tu, budimo pravedni, Gajdarovoj ekipi nema šta da se prebaci – oni nisu stvorili taj fetiš, već su samo zadovoljavali strasti pobesnelog malograđanina. Ponuda nije bila adekvatna potražnji.

Nije to nekakvo opravdanje, ali je obrazloženje.

Pravi zločin ruskih liberala počeo je 2000-tih godina. Kada je posle iskustva sa uspešnom industrijskom politikom kabineta Primakova-Masljukova, posle rasta cena nafte, koji je zemlji doneo značajne investicione rezerve, sam razgovor o investicijama u okviru Kudrinove finansijske politike bio prosto nezamisliv.

„Kudrinov model“ je dozvoljavao bilo šta – rasipanje, razbacivanje, krađu, zataškavanje problema novcem, – samo ne industrijsku politiku. Naprotiv, RF je letela punom parom u STO, kao brod sa Dikapriom na ledeni breg – i to bez ikakve nade za preživljavanje.

Petnaest dugih godina visokih cena nafte bilo je prosto proćerdano, a poslednji ostaci industrijskih grana koje su pravile proizvode s visokom dodatom vrednošću preminuli su u mukama. Danas, kada je nafta, a s njom i ostale sirovinske robe, izgubila ulogu lokomotive budžetskih prihoda, nju jednostavno nema šta da zameni, pošto naprosto nemamo industriju ni za zamenu uvoznih proizvoda, ni za potiskivanje uvoznih proizvoda i smanjenje dolazećeg spoljnotrgovinskog deficita.

U tom svetlu, diskusije „gajdarovaca“ o smanjenju rashoda najviše podsećaju na vic o alkoholičaru: „Tata, votka je poskupela – da li to znači da ćeš manje piti? – Ne, sinko, to znači da ćeš ti manje jesti“.

Ruski liberali, koji su se odrekli industrijske politike u „tmurnim“ godinama, pod izgovorom „da se izbegne inflacija“ i „da se ne uništavaju štednje penzionera“, odriču se iste te politike i danas – pod istim izgovorom. Ali, pošto se inflacija svejedno ubrzava, oni predlažu da se uništi štednja penzionera zajedno sa samim penzionerima – da se poveća starosna granica za odlazak u penziju, pa ni same penzije nisu potrebne. Zašto?

Liberali ništa drugo ne umeju. Samo da smanje rashode i organizuju uvozne gozbe.

Današnja liberalna strategija, koja se čuje i na takvim forumima i van njih, svodi se na jedno: učiniti sve kao u vreme dede. Za sve su krive sankcije i preterane ambicije koje su došle do izražaja u budžetu. Dovoljno je učiniti spoljnopolitičke ustupke (čitaj priznati kapitulaciju) pred Zapadom, i sankcije će biti ukinute, vratiće se ranije uvozno izobilje, i ponovo će moći da se troši, troši i troši…

Gde naći novac za potrošnju u uslovima kad ruski energetski resursi nemaju staru vrednost, a industrija je uništena?

Pa, smanjiti rashode! Smanjiti broj beskorisnih penzionera koji premalo troše – ostaviti potrošače. Smanjiti imperijalna obeležja – rashode na odbranu, ali ostaviti uvozne delikatese…

I, naravno, radi pomirenja sa Zapadom, moraće da se žrtvuju neki političari koji su za njega neprihvatljivi i da se odustane od niza teritorija i pretenzija. Ali, zato će ponovo moći da se troši…

Liberalni instinkt potrošnje – koji je u našem „velikom parlamentu instinkata“ (kako je to nazvao veliki zoolog Konrad Lorenc) u fotelji pravog diktatora, kod kojeg nema mesta za diskusiju – zahteva da se odmah zapuše usta instinktu samoodržanja koji jedva daje glas od sebe.

Instinkt samoodržanja podseća da nacije koje nisu sposobne da brane svoje interese s oružjem u rukama idu u ražnjiće. Da nacije koje nisu sposobne da stvore modernu razvijenu industriju i koje u potpunosti zavise od uvoza i u svojem ekonomskom ciklusu, i u svom životnom standardu, ne idu čak ni u ražnjiće – bacaju ih kao hranu psima. Da nacije koje se podvrgnu samokastraciji odustajanjem od industrijske i demografske politike teško da će dugo potrajati. Da nacije koje jedu svoje starce teško da će živeti srećno i sa mirnom savešću.

Sve te jednostavne istine instinkta samoodržanja potpuno nadjačava glavni liberalni instinkt – trošiti.

U prethodnoj epohi neobuzdanu potrošnju bilo je moguće povećavati putem uništavanja industrijskog potencijala zemlje. Zatim se pojavila jedinstvena mogućnost koja je zadovoljavala sve – da se guta iz naftnog mehura. Mehur je pukao, bučno i uz prskanje uokolo. I danas ti isti ljudi koji su uništavali proizvodne snage naše privrede zlobno se osvrću oko sebe s pitanjem: „Hajde nekoga da pojedemo, a onda da otvorimo kapiju?“.

U tvrđavi pod opsadom prvi i najvažniji uslov, da bi se uspešno preživela opsada, jeste da se na vreme neutrališu svi koji bi neprijatelju otvorili kapiju. A i svi ljudožderi.

Izvor Fakti, 18. januar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u