MARIĆ

SLOBODAN RELjIĆ Ili: ko to tamo ometa da od rijalitija napravimo kulturnu politiku po...

SLOBODAN RELjIĆ

Ili: ko to tamo ometa da od rijalitija napravimo kulturnu politiku po evropskim standardima?

Pokušajte da se setite ko je u Srbiji posadio pelcer „kulture Velikog brata“. Nije Milomir Marić iako bi on voleo da tako uđe u istoriju. Da, B92. Televizija koja je htela da postane Si-eN-eN. To je srpska osobenost: veliki magovi proizvodnje vesternizovanih srpskih vesti su Srbiji doneli – „rijaliti realnost“. Dobro, nije ni vesternizovani sadržaj mnogo bliži realnosti, ali imidž se mora održavati. I zato Si-eN-eN tako nikad ne bi mogao činiti. Ne može do toga da se spusti „prva Amerika“ (uzor „druge Srbije“), ali B92 može s uverenjem da tako demokratizuje „divlju Srbiju“. A Marić ti je od druge sorte. Njemu je uvek (potajna) želja bila da od politike pravi rijaliti.

Zato je uvek zanimljivo pogledati TV-raspravu kad Milomir Marić i (po)neki član REM (Regulatorno telo za elektonske medije) raspravljaju o disciplinovanju rijalitija u zemlji Srbiji. Ko je bio u ovom gradu pre tri decenije, pa se sad opet tu zadesio, mogao bi pomisliti i da se ovde ništa nije promenilo: dok je današnji član REM izveštavao iz Skupštine SFRJ, dotle je M. M., današnja „majka rijalitija“, skupljao po budžacima komunističkog establišmenta detalje za urnebesnu podrivačku paraistoriju SFRJ. Posle tri decenije, iako komunizma nema – isto. Ima odanosti „najboljem od svih sistemu“ (i kad je to bivši najstrašniji neprijatelj!) i ima tih neadaptibilnih, koji uvek „rovare“.

Vodeći skupštinski ili izveštači iz CK, odabrani dopisnici iz inostranstva, pouzdani urednici bivali su u doba ondašnje pretorijanci za bespoštedne ratove protiv „sila mraka“ iza kojih je, što se kulture tiče, stajala – malograđanština. Ovi drugi – s kojim je godinama po polumračnim redakcijskim sobama radio mlađani Marić – Brana Crnčević, Matija Bećković, Dragoš Kalajić i mnogi čija smo imena već pozaboravljali, udruživali su se s Miljenkom Smojeom, Igorom Mandićem i sličnim društvom iz splitsko-zagrebačke čaršije i još ponekim iz Sarajeva, Ljubljane i Skoplja – i gle, čuda! – intelektualizovali subverzivno uvođenje „malograđanštine“ u javnost. To bejaše – demokratizacija.

KVALITET I INCIDENT
Ne, ovo nije blaćenje demokratije. Uvođenje naroda na javnu scenu je, po definiciji – demokratizacija. Druga je stvar što smo mi tada demokratiju zamišljali kao neprekinuti dijalog Platona i Aristotela, a grčka sumnjala u „vladavinu demosa“. Ali baš zbog iskrenosti i te dobre utopije, više je bilo istinskog demokratskog napora u jednom broju Duge ili Starta osamdesetih nego u svim štampanim mejnstrim medijima današnjeg Beograda za čitavu poslednju deceniju. Jer tada se – ne samo kod nas nego i u tzv. slobodnom svetu – držalo do kvaliteta. Jasnog i normiranog reda po kojem se odvijaju procesi u demokratiji. Kvantitet – što malograđanština kao ogledalo pretežnog dela gomile u društvu po definiciji jeste, služio je svrsi: da iza scene stvara kvalitet! Tržište tada još nije uspevalo da od društvenog interesa napravi strašilo.

maric01Pravo na javno govorenja valjalo je nekako osvojiti. Znanjem, sposobnostima, ideološkim progresivizmom ili hrabrim disidentstvom. Ali morali ste umeti – Nešto. (Ne, niste mogli da budete glasnogovornik sveta kriminala! I niste mogli da propagirate moralnost rada na Štajgi!) i zato nije bilo glavno da li je ženska osoba spavala s političarem ili ne mada ni tada to nije bio argument bez značaja. Danas je kvalitet – taj veliki cilj – tek incident koji tavori iza scene i nema razloga ni da se pojavljuje u društvu spektakla. Sem kao tužni incident.

Mnogo toga se promenilo. Ispunilo se i ekscentrično prorčanstvo Endija Vorhola da će doći vreme kada će „svako dobiti pravo na svojih 15 minuta slave“. Taj potomak Rusina iz današnje Slovačke tu veliku ideju je verovatno poneo iz kuće. Jer je to varijacija misli Vladimira Iljiča kako će pravo vreme za onarođeno novinarstvo biti ono kada svaki radnik bude mogao da piše u novinama. U Lenjinovo vreme još uvek su medije predstavljale novine, tako da se nisu svi „radni ljudi“ prepoznavali u Iljičevoj slici budućnosti. Naučiće svi slova. Ali da pišu… Teže.

A televizija i fejsbuci su stvoreni da medijski delatnici mogu da nastanu u trenu: od starleta, seoskih džabalebaroša, pokretnih ofingera za nove haljine, „žestokih momaka“ koji čekaju da se oslobodi mesto u zatvoru, devojaka iz dobrih kuća koje javnost bordela privlači kao avanture putovanja bez voznog reda, dužnika koji umišljaju da je u rijalitiju dobitak verovatniji nego u kladionici, pacijenata bolesti zavisnosti koji su se smestili u plaćeni karantin a sigurno udaljeni od svojih poroka.

I, eto ti tu Marića. Pokupi on junake i junakinje svih južnoslovenskih rijaliti nacija i drži ih u jednom zemunskom polupodrumu. Takav ti je to čovek, srpski rijaliti-hegemonista. Beograd sad postaje „tamnica južnoslovenskog polusveta“. Kao što je nekad okupljao južnoslovenske pobunjene intelektualce, sada – u novom dobu! – okuplja rijalitijevce. U nečemu se prvi biti mora. Tako Marić podržava aktulenu saradnju u regionu. Zato bih, kad bih pisao uvodnike za vladine novine, stavio naslov: Čuvajmo Marića kao zenicu oka našeg!

RIJALITI ZAPOŠLjAVA
I to nije kraj. Pošto u jednu rijaliti smenu ulazi bar dva tuceta nezaposlenih, oni su verovatno glavni razlog što kod nas, prema zvaničnoj statistici, stalno pada broj nezaposlenih. Doduše, sada se zatvraju i rijalitiji. Pošto ministri jure i na otvaranje lifta, a i prvi ministar slavi svakog stranog investitorčića koji se ovde dokotrlja a da mu ova država plaća plate radnicima, rijaliti ostaje ozbiljno mesto zapošljavanja. Nije uspelo s operacijom „Mercedes iz Ikarbusa“, uspeće s „rijaliti u Fabrici obuće“! U predizbornoj kampanji tamo bi se mogle presecati vrpce: gospodin Marić i prajm ministar drže makaze u rukama dok desetina kamera beleže svaki detalj. Rijaliti – srpski izlaz iz recesije! Kao 1929. javni radovi! Evo, stigli smo do – najjavnijih radova! Ili tako nešto bi pisalo na transparentima. I to je sasvim u setu evropskih vrednosti iz porodice naroda čiji mi član želimo da postanemo, čak i kad se evropska porodica raspada.

susa01Provereni „čuvari morala“ shvatili su da je to sasvim OK kad je sa Zapada stiglo da je malograđanin – ono što je Karl Marks zvao „sitna buržoazija“ i od čega je samo gori soj lumpenproletera – preimenovan u „srednju klasu“. I svi naši bivši i budući „removi“ sada mogu hrabro da stanu iza malograđanštine. Bio je to znak Drugoj Srbiji i političkim sledbenicima da se upuste u akciju „menjanja svesti“ naroda, a kroz lekcije o „trećem putu“.

A Milomir Marić? Voli i on da pliva u toploj vodi, da se uhvati matice i požuri tamo gde treba. Uzdiše za Evropom, evropskim redom i potrošačkim lepotama, ali, koliko god da se trudi, on nikad neće stići tamo. Voli i Marić da tabana po Rimu, Beču, popije kafu u pariskom Ricu, ali nema taj osećaj za „evropsku meru stvari“. Uvek ide korak dalje. Tako je, eto, i rijaliti pretvorio u turbo-rijaliti. Nema ni meru za unutrašnje nasilje, a nema ni rok trajanja rijaliti sesije. I ušao u mrtvu trku sa RTS 2, na kome se prenosi skupština kojoj je još uvek ostalo u nazivu „narodna“.

Ali to je marićizam. Sve čega se on dohvati postaće balkanski ogoljeno, brutalno i cinično. I onda, po logici evropskog pogleda na Balkan, subverzivno. Ne, nema ovde namere da se upoređuju putevi ljudi koji krenu iz Gornjeg Milanovca u svet da tamo „učine nešto“, ali ima nešto u toj endemskoj šumadijskoj zatucanosti. Šta je trebalo Dragiši Vasiću da ratuje za Srbiju čitav Prvi svetski rat, napiše Karakter i mentalitet jednog pokolenja, u kome se razračuna s Gistavom le Bonom, što je ekvivalnet današnjeg Habermasa, pa onda u sledećoj knjižici napadne politku svoje zemlje prema Kosmetu; ili da oduševljen ode u „crvenu Rusiju“ i tamo bude dobrodošao, pa otud donese svoje razočarenje upisano u Crvene magle; da bude drug i kum Miroslava Krleže a završi mrtav, sa presudom „narodnog neprijatelja“.

KAD NAM REM ČUVA MORAL
Dakle, ne poredimo Milomira Marića s tim nadrijaliti likom, jer to je bilo i nadrijaliti vreme, ali uočićete da tu ima neke „nezahvalnosti“ koja šumadijski zatucanog kulturnog radenika uvek udaljava od „političke korektnosti“. Šta je to? Psihologija, socijalna psihologija? Odgovor, i kad bi ga bilo, neće promeniti ništa. Stvari liče na sudbinske. To je neki srpski peti element, otporan na sve i kako ga god topite, kujete i oblikujete on uvek probije. Čak i kad neće da bude „to“ on postane baš „to“. Kome to treba? REM i čitavom „removskom sistemu“ svakako ne. Jer u REM „removci“ lepo zarađuje dok stvari idu ovako. A ko bi normalan držao ovakav REM u normalnom vremenu?!

maric04Zato REM i čuva naš moral, baš onako da se od njega ne bi sačuvalo ništa. Sve je sad kao na Štajgi, negdašnjem čuvenom „šetalištu žena lakog morala“ preko puta beogradske autobuske stanice i ispred Ekonomskog fakulteta. Ali REM je tu da to ne prizna iako usrdno radi da baš to predstavi kao kulturu iza koje stoji državni sekretar lično, a zbog velikog iskustva u organizovanju „Velikog Brata“ u ono slavno vreme kad su svi čekali da se desi „ono“ (između dve osobe suprotnog pola) što se danas u rijalitijima više i ne beleži. U skladu s ideologijom prvog promotera rijalitija u Srbiji bilo bi da se sad oglasi država i zatraži „jednakost za sve“ – nije valjda da može gej-lezbo spektakl u centru glavnog grada, a da postoji diksriminacija u rijalitijima? Šta? Dopustićemo da nam to postane prepreka za neko poglavlje na putu za EU? A da izvidimo i za ljudska prava nesrećnih pedofila? Niko u slobodnom društvu ne sme biti diskriminisan! Niko nije kriv što je zdrav na taj način.

A Marić: stalno radi na tome da sve bude Štajga, a da bi posle svi digli ruke od Štajge. Ima u tome nekog srpskog seksizma, što je REM lako uočio. Ali nije trenutak da se to tako kaže. Naši rijalitiji jesu javna kuća, ali „na nivou“, što je govorio Žika iz Dinastije. I to mora biti zapadnjački produhovljeno, kao što je nekad B92 činio. A ne Happy-posrbljeno. Ovo je jeste Veliki brat, koji je u mnogim elementima prevazišao maštu svog oca Džordža Orvela, ali dobar TV-program prema tome mora imati neku meku ironijsku distancu, a ne marićevsku ogoljenost. Onako kao kad jedan džentlmen kurvi kaže da je ona žena koja drži do drugačijeg uživanja u seksu, a ne, prostački: Kurveštijo!

VAŽNO JE DA STE „IN“
Ima u marićevskim rijalitijima malo više ironije nego što je mera po „removski“ istrenirnom uhu. Zašto? Zato što on sve pravi sam. Pomoću štapa i kanapa. Ne kupuje licence i formate. Takoreći, nečinjenjem potkrada intelektualnu svojinu, najveću zapadnu svetinju. I onda mu izmiču te „drugosrbijanske“ nijanse. Nekad mu i ne izmaknu, ali u njega se nikad ne možete pouzdati. Otme mu se. Drugi su tu već pouzdaniji. I ako „pogreše“ tačno se može pretpostaviti šta će biti greška. I ništa od svetinja neće biti ugroženo.

E, zato tome Druge Srbija nikad neće dati licencu. I džaba se Marić trudi. Jer ne mogu se TV-bordeli stvarati u Srbiji. Kao ni banke. Sve to što nosi leba bez motike sofisticiran je produkt. Iz „onoga sveta“. To je deo jedne hiperhumanističke projekcije „zdravog društva“. To je taj progresivni svet „poznog kapitalizma“ (Markuze), gde smo stigli do civilizacijskog dostignuća – da je sve na prodaju. Najamnci prodaju radnu snagu. Mlado biće (sad su već oba pola ravnopravna) – prodaju telo. Može i organe. Nije „Žuta kuća“ albanski izum. Može i dušu ako ona nekom može biti od koristi.

Važno je da ste „in“. I kao prodavac i kao potrošač. I u rijalitiju se to izvodi do nivoa pokazne vežbe: reklamiraš što imaš, a onda ćeš to moći skuplje da prodaš na tržištu tela, a za taj prihod, kao potrošač ćeš, izvesno uzeti neki dim ili neki gram avganistanskog praha, da prestane da te u dugim noćima progoni misao kako to telo neće moći baš dugo da bude tražena roba.

Zato treba svim snagama podržavati i „removske“ krike, koji služe tome da se zakonito dete kolonijalne demokratije, što su svakako rijaliti programi, što bezbolnije uvedu u ukus „našeg naroda“. Ali onako: kao sve se čudimo, umereno grozimo, a logično dodajemo što više. Ali tu smo opet kod netaktičnog Marića. On ti se sad uskopistio i to pred istim ovim ljudima koji su sve svoje moći i znanja založili za privatizaciju medija – i to tako temeljnu da toga ni na uzoritom Zapadu nema – a sad imaju pravo da se naglas čude što Peconi pokušava da zaradi svoj novac sa što manje rizika. I protestuju! I prete! I vode sveti rat! Oni znaju princip.

Jeste, zna za taj „visoki princip“ i Marić, i ne gadi se to njemu. Ali, iako ume da prepozna intelektualni kvalitet Tijane Ajfon i pesnički ljubavni zanos Nataše Šavije, M.M. će, budite sigurni, ubiti iskustvo „idealne demokratije“ i senka Dragoša Kalajića. Nema tu ničeg idealnog. Valja se čovek uvek u istom blatu s onima iz REM, jer drugog terena za igru i nema, ali, kao što oni nikad neće pogrešiti, tako će on biti onaj u koga se nikad ne možete pouzdati do kraja. Sad su stvari odmakle tako daleko da, i kad bi se on utrenirao da ne greši, ne bi mu se više moglo poverovati.

maric03Jer, ne zaboravite, kao što je sve ovo za fini i ispravni svet iz REM kulturna politika, tako je to za Marića prikupljanje materijala za knjigu Deca rijalitija. Razlika od Dece komunizma je u tome što je komunizam bio sistem, pa je sve valjalo raditi iza scene, a kolonijalna demokratija je raspadanje, antisistem, „vrli novi svet“ – pa je sve pokazivanje. Svega. Jeste, kad to rade obučeni kreatori „formata“, onda se stavljaju smokvini listovi, ima nekog reda u kome se „drugosrbijanski“ uživa. Kod Marića je sve u smokvinim uveocima. Što logično nervira brižne removce, jer brže gura igru kraju. A igra treba da traje. Jer, iako se na promeni srpske svesti tako temeljno radi četvrt veka, njih jedva desetina želi u NATO, a koji im je napravio najveći i najskuplji javni spektakl. Teško će sada ijedan rijaliti uspeti da stvori igraonicu tih razmera. Zato će se s tim ludim narodom morati raditi još dugo, dugo.

Novi Polis

Politika
Pratite nas na YouTube-u