ZAHAR PRILEPIN: UKRAJINSKI NAROD, POLAKO ALI SIGURNO, POČINjE DA SE OSVEŠĆUJE

Razumni ljudi u Ukrajini sve jasnije shvataju da bez trgovine sa Rusijom i kontakta...

Razumni ljudi u Ukrajini sve jasnije shvataju da bez trgovine sa Rusijom i kontakta sa Rusijom – nema nikakve Ukrajine

Ispočetka se kod nas mnogo govorilo o tome da se „Ukrajinci osvešćuju“ – jer će se, navodno, čim propadne njihova privreda, oni odmah osvestiti. Onda se mnogo govorilo o tome da se niko nikad neće osvestiti – jer, što je gora situacija u Ukrajini to je veća mržnja postmajdanske braće prema Rusiji.

Stvarnost se, po svemu sudeći, ispostavila ujedno i složenijom, i prostijom. Jednostavo ne treba svoditi Ukrajinu na zajednički imenitelj. Četrdeset miliona ljudi – kako ih je moguće generalizovati?

Postoji ogroman deo ukrajinskog društva koji se nikada neće osvestiti, već će, naprotiv, biti sve ogorčeniji i ogorčeniji.

Postoji ogroman deo društva koji se odnosi prema Rusiji sa simpatijama; štaviše, u Ukrajini još uvek žive milioni ljudi koji sebe smatraju Rusima.

Postoji i treći, i, verovatno, najobimniji deo društva, koji naginje čas prema prvim, čas prema drugima, ali u stvari – jednostavno živi i neminovno bira život.

U trenucima eskalacija i, mogu da kažem, besa, čuju se samo glasovi prvih. Pojedinci su mogli istupiti protiv njih, Olesa Buzinu je to koštalo života; i ne samo njega: ubijeno je na desetine, ranjeno na hiljade sličnih. Međutim, verovanje da se cela Ukrajina jednom za svagda može zastrašiti povorkama sa bakljama i očiglednom histerijom je, naravno, naivno.

U Harkovu su protestni proruski mitinzi u proleće 2014. godine okupljali stotine hiljada ljudi. U svakom većem ukrajinskom gradu bilo je sličnih protesta – u nekima manje nego u Harkovu, ali jednostavnim sabiranjem jasno je da je bilo reč o milionima ljudi.

Trenutak, koji se zove istina, dogodio se nedavno u direktnoj emisiji Matveja Ganapoljskog – liberalnog novinara koji verno služi Kievu, Majdanu i „ATO“-u.

Autori emisije su uspeli da sprovedu anketu na temu „Da li bi Ukrajinci prihvatili da partije i političari iz Donbasa budu predstavljeni na sveukrajinskim izborima“. Studiju se javilo četrdeset hiljada ljudi – ovaj uzorak po broju ispitanika prevazilazi svako sociološko istraživanje. Do poslednjih minuta emisije odnos je bio sledeći: 52% za prisustvo političara i lidera Donbasa na ukrajinskoj političkoj sceni, 48% protiv. Bukvalno u poslednjem trenutku odnos se izjednačio – bilo je 50 prema 50.

Ganapoljski se svim silama trudio da pokaže smirenost i pretvarao se da anketa ništa ne dokazuje. Međutim, prošlogodišnje uveravanje ruskih imperijalista (koji su pali u patriotsku nemilost) da je „Ukrajina podeljena na pola“ – uveravanje, koje je čak i ovde, u Rusiji, odavno oslabilo – iznenada je dobilo blistavu potvrdu. Obeshrabrujuće jednostavno!

Nestabilna socijalna situacija u Ukrajini, vojni apsurd „blokade Krima“, tuče u parlamentu, sukobi Sakašvilija i Avakova, očigledna nesamostalnost ukrajinske vlasti, mučan osećaj zbog nesposobnosti da se vojno reši situacija u Donbasu – sve je to, nije ni čudo, nateralo deo ukrajinskog društva da podigne glavu.

Razumni ljudi u Ukrajini sve jasnije shvataju da bez trgovine sa Rusijom i kontakta sa Rusijom – nema nikakve Ukrajine. Prijateljski, srdačni, ljubavni odnosi Zapada prema Ukrajini – su najveći ukrajinski blef novog veka.

Šef francuske obaveštajne službe je izajvio da su SAD lagale o prisustvu ruskih trupa u Ukrajini. To je prevara – očigledna i otvorena prevara. NATO neće doći. A Obama će otići.

Spoljni javni i državni garantovani dug Ukrajine je 30. septembra 2015. godine iznosio 46,5 milijardi dolara 2016. godine, a po procenama vlade – ove cifre će samo rasti. Ukupan obim javnog duga iznosiće oko 62 milijarde dolara ili 66,4 odsto BDP-a, i ako uračunamo i dug za koji garantuje država od 18,6 milijardi, dobićemo 86 procenata BDP-a. Garant ukrajinske nezavisnosti može biti, ma kako čudno zvučalo, samo Rusija.

Atmosfera u Ukrajini se menja skoro nevidljivo, reklo bi se neprimetno – ali se ipak menja. Izvinite što za primer uzimam sebe, ali mislim da i moj slučaj dosta toga pokazuje: u protekloj godini, moje knjige su prestale da se isporučuju u Ukrajinu; za svaki slučaj, iako ni u kakav sankcioni spisak ja nisam zaveden.

Da, naveden sam u, najmanje dva internet-spiska „neprijatelja Ukrajine“, koje su sačinili aktivisti i ostali dušebrižnici; da, film „Osmica“ po mojoj priči bio je drugi film koji je zabranjen u Ukrajini – još u vreme Majdana – ali zvanično moje knjige nisu zabranjene. Zašto ih, s druge strane, zabranjivati, ako knjižare nisu preuzele inicijativu i nisu ih ni tražile. Poslednjih meseci sam iz nekoliko ukrajinskih gradova sa čuđenjem dobio izveštaj da su moje knjige (i ne samo moje, već i drugih simpatizera „Ruskog proleća“) ponovo počele da se uvoze i to u velikim količinama – jer za njima postoji potražnja. Ovde je primetno neko slabljenje nadzora i određena hrabrost knjižara: „Evo kako mi radimo“.

Ne govorim ovo zbog sebe, razumete – ovo je samo ilustracija; sličnih primera je mnogo. Po mnogim merenjima, Ukrajina je počela sve češće da gleda rusku televiziju i da više posećuje ruske internet-medije, i to državne, a ne opoziciono-liberalne. Značajno je da sada to nije invazija botova, kao što je bio slučaj za vreme „Ruskog proleća“ – već desetine i stotine hiljada poseta veoma mirnih i veoma pažljivih čitalaca.

Kada sam pre pola godine napisao u blogu da predsednik Ukrajine može postati Aleksandar Zaharčenko, čak i moji najbliži saradnici su reagovali na to prilično skeptično. Kažu: „možda“.

Danas je, takođe, ta situacija, još kako daleko. Ali, takva opcija više ne izgleda tako fantastično.

Postoje, međutim, i druge opcije.

Svi raspravljaju o Ramzanu Kadirovu – ruskom patrioti i, kako on sam sebe opisuje, „pešadincu Vladimira Putina“. Nekada je Ramzan, i to nije tajna, bio pešadinac koji je ratovao protiv Putina.

Kada sam radio u Donbasu, gde sam prethodnih meseci bio više nego kod kuće, našao sam zanimljivu statistiku: boraca, koji sa ukrajinske strane prelaze na stranu Donbasa – i dalje ima nekoliko puta više, nego boraca koji beže od ustanika u ukrajinsku armiju. Desetinama se mere prebezi iz ukrjinske vojske. Paradoks, zar ne: Donbas, ako pogledate kartu, je mali deo ogromne Ukrajine. Ali nešto tera ljude koji su ustali na oružje da veruju u ovu stranu, u ovu istinu i u ovu snagu.

Ne treba se opraštati sa celom Ukrajinom: to je ono šta želim da poručim. Ne treba nastavljati frustraciju i, naročito, ogorčenost. Ukrajina je veoma raznovrsna. Ne treba da nas čudi ako jednom pročitamo u novinama Izvestija kolumnu bivšeg, kako ga oni zovu, kiborga, o tome da niko nikada neće razdvojiti ruski i ukrajinski narod. I da taj kiborg još svima, koji ugrožavaju ovo večno prijateljstvo, predloži da se okupaju u Dnjepru.

„Kao pešadinac Aleksandra Zaharčenka, mogu vam obezbediti vodeno očišćenje“, – poručiće im kiborg.

Jedino ne znam, šta će u tom slučaju raditi Ganopoljski; ali to su već detalji.

Možda će upravo on praviti reportažu sa kupanja u Dnjepru.

Izvor Fakti, 24. januar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u