OBAMINO STRATEŠKO STRPLjENjE

NIKOLAS GVOZDEV Koliko je utemeljen Obamin stav da američki rivali ne mogu da na...

NIKOLAS GVOZDEV

Koliko je utemeljen Obamin stav da američki rivali ne mogu da na duži rok izdrže konkurenciju sa SAD

Uobičajena je tvrdnja među ekspertima spoljne politike da Obama nema strategiju, da su predsednik i njegov tim usredsređeni samo na kratkoročne taktičke ciljeve i da su, kao rezultat toga, SAD prepuštene slučaju na svetskoj pozornici. Takva retorika je postala sve prisutnija, uz očiglednu spremnost predsednika da ponudi ustupke svojim protivnicima i da na tragu toga ispita revizionističke sile u proceni dubine američke posvećenosti i odlučnosti. Mnogi članovi Kongresa – i demokrate i republikanci – zbunjeni su administracijom koja izbegava slanje oružja Ukrajini, ne reaguje snažno na ruske i kineske poteze na Bliskom i Dalekom istoku, normalizuje odnose sa nepromenjenim Kastrovim režimom i dopušta da za pregovaračkim stolom manevriše sa Islamskom Republikom Iran.

Naravno, valja ponovo pročitati novo izdanje Strategije nacionalne bezbednosti, koju je Obamina administracija objavila prošle godine. Strategija nacionalne bezbednosti se ignoriše, tretirana kao vreća u koju udara zakonodavstvo, međutim, ona i dalje ima za cilj da reflektuje razmišljanja predsednika. Denis Ros, nekadašnji Obamin savetnik za tzv Centralni region, napisao je prošlog meseca da je Obamin pogled na spoljnu politiku poprilično oblikovan iskustvom Amerike u ratu u Iraku. Prema analizi predsednika, SAD su se u konfliktu ponašale kao razjareni bik u prodavnici porculana, čime su dovele ne samo do višegodišnje destabilizacije regiona već i do slabljenja Amerike. Naravno, posle brzog odrubljivanja glave Sadamu Husenu, godinu dana potom delovalo je kako je Džordž Buš mlađi snažan odlučan lider, a Amerika visoko u oblacima. Ipak, krajnja cena koju SAD plaćaju i koju će i dalje plaćati nadmašuje sve kratkoročne prolazne dobitke stečene jurišem na Bagdad. U nekoj meri se Obama i kajao posle avganistanske pobune 2009. i intervencije u Libiji 2011, čime su dodatno ojačani njegovi stavovi.

SAD NE SMEJU DA SE UPLIĆU, VEĆ DA ČEKAJU
I šta onda podriva Obamino strpljenje? Ovogodišnje Stanje nacije najjasnije je objasnilo Obamine poglede. Predsednik veruje da trenutni protivnici SAD ne mogu da izdrže izazov na duže staze. Ni Putinov režim u Rusiji, ni Sijev režim u Kini, ni vladavina Kastrovih na Kubi, ni Islamska Republika Hasana Rohanija, pa čak ni konglomerat iračkih i sirijskih teritorija pod palicom kalifata tzv. Islamske države (kao i njihove afričke ispostave) – niko od njih nema održivu budućnost. Svako od njih se suočava sa unutrašnjim problemima, koji će ih ili naterati da se umire i promene svoje ponašanje ili dovesti do kolapsa.

obamageneraliVašington mora da drži odstupnicu i traži način kojim bi ubrzao razvijanje ovih problema, ali nikako se ne sme uplitati u improvizovane impulsivne konflikte koji bi SAD uvukli u samo još jedan sukob u kojem se pokazuje snaga što, prema Obaminom mišljenju, njegovi kritičari zapravo i žele.

Gledano iz ugla predsednika, dogovor sa Iranom je loš jedino ako pretpostavimo da će tamo i za 15 godina postojati Islamska Republika u trenutnoj formi. Obama navodno veruje da se snage promena i reformi ne mogu dugo suzbijati, te da će novi i mlađi predstavnici predvoditi refore na liberalniji zapadniji način. Dok Iran uspe da uspostavi nuklearni status jednak japanskom, brige Amerike – uz brige Izraela i Saudijske Arabije – za iranske mogućnosti biće razvejane. Baš kao što trenutno nismo zabrinuti za Japan, koji može da postane nuklearna država ako se uzmu u obzir njene nuklearne i kosmičke efektive.

Gledajući iz ove perspektive, Rusija je na putu propasti, i zašto bi se sad stvarao novi indirektan („proksi“) sukob u Ukrajini? U kratkoročnom smislu, nije idealno za Ukrajince da se nose sa oduzetim Krimom i zamrznutim sukobom u Donbasu, ali bi slanje oružja samo dovelo do većih muka i uništenja. Umesto toga, ako se Putinova vlast nad Rusijom raspadne usled ekonomskog pritiska sankcija i niskih cena energenata, Ukrajini će biti potrebno samo nekoliko da vrati svoje teritorije i nastavi putem zapadnih integracija. Shodno tome, investiranje ogromnih resursa u artikulaciju američke pozicije nasuprot gradnji kineskih veštačkih ostrva u Pacifiku ne bi imalo smisla ukoliko Kina ne može da održi put ka statusu supersile.

Šta bi moglo da održi takvu sudbinu? Setimo se da su se poslednje kohorte „bejbibum generacije“ i prvi talas „generacije iks“ politički uzdigle u poslednjim trenucima Hladnog rata. To je bilo okarakterisano kao silan nezanemarljiv sovjetski entitet, a na kraju se ispostavilo da je to bila samo završna faza raspada. Godina 1979. je za Ameriku delovala sumorno: sovjetska invazija na Avganistan, nova postavka u Persijskom zalivu sa padom Šaha u Iranu; uspon prosovjetskih režima u Africi, nova ofanziva mira u Zapadnoj Evropi, koja je ugrozila jedinstvo NATO saveza; sandinisti su ušli u Managvu i pobunjenici su zavladali El Salvadorom, čime je stvorena sovjetska prethodnica udara na južni prag Amerike. Dvanaest godina kasnije je ova naizgled nezaustavljiva sila propala. Ivana Draga (sovjetski bokser antagonista) iz Rokija 4 su zamenile komedije na TV sa bivšim sovjetskim naučnicima i generalima, koji su tutnjali Njujorkom i Los Anđelesom kao domari i taksisti.

GDE ĆE SE NAGETI LUK ISTORIJE
Gledajući unazad, moglo bi se doći do zaključka da su SAD preterale po pitanju sovjetske fantomske pretnje, zbog čega su upale u dugove zarad jačanja vojske, a da ne pominjemo da su rizikovale nuklearni rat vežbama kojima su pokazivale spremnost i rešenost Zapada. Ako je to nauk i ako suočavanje sa novim pretnjama nije prihvatljiv odgovor današnjice, onda smanjite svoje učešće i samo čekajte da dođe do kolapsa? Pa šta ako dođe do normalizacije odnosa sa Kubom uprkos neispunjavanju nekih uslova koje su SAD zahtevale? Pa šta ako su nekolicinu američkih marinaca pripadnici Iranske revolucionarne garde zarobili (mada su, doduše, nepovređeni pušteni vrlo brzo na slobodu)? Ovi režimi nemaju budućnost u 21. veku i SAD nemaju razloga da troše svoje vreme, napore i resurse na akcije protiv njih, uz dodatnu mogućnost neželjenih posledica.

Kineska privreda zaista drhti, Iran se suočava sa ekonomskim i demografskim izazovima koje jedva može da predvidi a Rusija teško održava svoju poziciju sa naftom koja se prodaje za 28 dolara po barelu. Svakako, posrnuća u zemljama BRIKS dovode u pitanje održivost njihovih alternativa zapadnim institucijama, poput MMF i Svetske banke. U međuvremenu, SAD mogu da nastave sa procesom oporavka i očvršćivanjem svoje pozicije stuba međunarodnog ekonomskog sistema kao srce polaznih tačaka za dva velika trgovačka sistema: transatlantski i transpacifički.

Svakako, mišljenje da su SAD preterano reagovale posle 1979, kada je SSSR neizbežno klizio ka ponoru, može biti argumentovano pretpostavkom da se SSSR raspao samo zato što su SAD bile voljne da ga izazovu i uguraju u bankrot. Na predstojećim izborima u Iranu možda ne pobede prozapadni liberali i sekularisti, već oni koji teže obnovi revolucije i tradicionalističkog pogleda na spoljnu politiku, kojima je „iranski dogovor“ opravdanje za takav pristup. Moskva možda neće pronaći način da ostvari neke svoje geopolitičke ciljeve i reaktivira neka od svojih ranijih vitalnih trgovačkih partnerstava zbog ekonomskog kolapsa režima.

Mnogi pokazatelji ukazuju da predsednik Putin nije potpuno kratkovid, ali da opet ne može naglas da kaže kako će se situacija odvijati.

obamaputin201501Većina vlada u međuvremenu ne zasniva svoju politiku na dugoročnim procenama. Većina tih vlada reaguje na trenutne vlade i lidere koji projektuju svoju moć, šire uticaj, pa čak i svesno gube na kraju. Da li će odlučiti da ove godine očuvaju svoje pozicije i vide ko će sledeći doći u Belu kuću? Ako bude tako i ako trenutna administracija pomisli na očuvanje svog nasleđa, 2016. će se pokazati kao vrlo nestabilna godina.

Omiljena metafora predsednika Obame je da luk istorije naginje ka pravdi, koju koristi ne samo u domenu unutrašnje već i spoljne politike. Ono što administracija stavlja na kocku jeste da tom luku nije potrebno mnogo da se nagne na njihovu stranu u narednih 365 dana.

Preveo ANDREJ CVIJANOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u