ŽELjKO CVIJANOVIĆ
Umesto teksta, možda bi bilo dobro vratiti se na neka osnovna pitanja preko kojih smo uglavnom ćutke prešli
1.
Stvari polako otklizavaju predaleko, i, otići će toliko daleko da se neće zaustaviti ni kad padne nečija glava. Naprotiv, samo će se još više zaoštriti. Društveni i politički dijalog vodi se na bazi emocija i strasti, on ne počiva na argumentima, već na predubeđenjima, oblikovanim u dva srpska kulturna modela, starija i u svom sukobu razornija od bilo kakve aktuelne politike, i Vučićeve i bilo koje opozicione.
Ne verujem da će to biti neko rešenje, tek možda bi bilo dobro vratiti se na neka osnovna pitanja preko kojih smo uglavnom ćutke prešli. Ne verujem da će na taj način stvari iz sudara strasti i kulturnih modela biti preseljene u domen politike, ali nije svaki jalov pokušaj obavezno i bezvredan.
2.
Dakle, šta se događa? Pre svega, da li uopšte postoje napadi na Vučićevu vladu? Ili su izmišljeni? Ako postoje, ko stoji iza njih: stranci, opozicija koja se udružuje ili spontani bes najboljih delova srpske javnosti? Ako su stranci, otkud toliko protiv Vučića onih koji se legitimišu kao patriote? Ako nisu, otkud toliko patriota na prozapadnim medijima gde se pre nisu mogli naći ni svećom? Ako je opozicija, koja Vučića optužuje za diktaturu i suzbijanje medijskih sloboda, otkud s njom i oni nacionalni intelektualci i partije koji pre Vučića nisu mogli da privire u medije? Ako je pak reč o spontanom protestu najboljih slobodarskih umova na našoj javnoj sceni, otkud s njima nevladine organizacije? Ili su možda nevladine organizacije u međuvremenu postale bolji i čestitiji deo srpske javnosti?
Ili se stvara neka vrsta konsenzusa oko Vučića: stranci misle da je dao premalo, patriotska opozicija da je dao previše, a prozapadna da im je uzeo više nego što je smeo? Ako je konsenzus, šta je hijerarhija snaga unutar njega: hoće li, dok udruženo ruše Vučića, prozapadna i patriotska opozicija raditi za interes stranaca, ili će stranci i prozapadna opozicija igrati na agendi patriotske opozicije. Drugim rečima, ako se udružimo i do aprila srušimo Vučića, ko nam je u izgledu za budućeg premijera – neko iz Dveri, neko od žutih, ili neko iz Leman Bradersa, poput onog hrvatskog Oreškovića. Ili ćemo ga izvlačiti iz šešira od te trojice kao patrijarha? Vredi li taj poduhvat tolikih šansi? Možda vredi?
3.
Ne treba zaboraviti, sličan konsenzus imali smo do sada možda dva puta. Jednom sigurno: kada je odlazio Milošević. U redu, možda je morao da ode, možda bi, da nije, Srbija bila ponovo bombardovana, o svemu tome može da se polemiše. Ali zašto smo ga, rušeći ga, toliko mrzeli, šta smo u sebi legitimisali tom mržnjom? U redu, možda je Milošević kriv za ratove, inflaciju, težak život (lično, mislim da nije najkrivlji, ali hajde da jeste). Ali za šta nam je bio kriv Koštunica, protiv koga je 2008. počeo da se stvara sličan konsenzus istih aktera, i verovatno bi bio i stvoren do kraja da sam nije presekao i otišao sa vlasti?
Da li je te 2000. bilo hrabro urlati protiv Miloševića? Ili je bilo hrabrije braniti ga? Da li je 2008. bilo hrabrije biti režimski (prokoštuničin) intelektualac, ili antirežimski? A danas? Da li je hrabrije poručivati Vučiću kako novinari ne kleče, ili je hrabrije imenovati prave krivce naše nesreće?
Neko će reći da Vučić ne može da se poredi sa Miloševićem i Koštunicom, Tačno, ne može, a može li se porediti 2012. sa 1991. i 2004? Još manje.
4.
Postoji još jedna pravilnost: nezadovoljstvo građana i 2000. i 2016. bilo je veliko i opravdano. Veliki deo – možda ne najveći, ali svakako veliki – krivice za to nezadovoljstvo snosile su vlade. (Udžbenici obojenih revolucija kažu: idealni uslovi za protest stiču se onda kada u društvu već postoji opravdano nezadovoljstvo, potrebno je samo oblikovati ga i kanalisati. Istina, stvar se da završiti i kad nezadovoljstvo tog stepena ne postoji, setite se Libije.)
Ali da li smo rušenjem Miloševića, radili za svoj razvoj? Da li smo propustili šansu, kako veruju ovi iz nekadašnjeg DOS, tražeći novu priliku od građana? Lično, mislim da je nismo propustili jer je nismo ni imali; svaku mogućnost za razvoj Srbije stranci su nam rušili, i onda i sad. Da li smo verovali da ćemo rušenjem Koštunice i postepenim odricanjem od Kosova zatvoriti svoju poslednju tačku neslaganja sa zapadnim svetom? Od tada je prošlo osam godina; jesmo li je zatvorili?
5.
Da li danas – dok nas glasovi iz hora antivladinih medija uveravaju kako su i oni nadošli na ono što smo mi oduvak znali o Vučiću – ovako ostrašćeni idemo ka svojoj sreći, ili produbljujemo sopstvenu nesreću? Prizivamo li bolje ili gore od ovog što imamo, još uvek ne umejući da razlikujemo svoje želje od svojih izgleda?
Ako nekome izgleda da bi ceo ovaj sled pitanja trebalo da sugeriše da je moj odgovor – Vučić – vara se. Vučić nije moj odgovor. A šta jeste? Šta je vaš odgovor?
6.
Evo mog odgovora. Kad smo poverovali da je naš centralni i najveći problem Milošević/Koštunica/Vučić, tog trenutka započeli smo igru držeći se za đavolji rep. Srbija danas nema većeg interesa od tog da zadrži građanski mir i da bar ne produbljuje duboke rane podele na svom društvenom tkivu. Prema tome je čak i naša beda luk i voda. Naši neprijatelji hoće da nam sruše taj mir, jer time skraćuju put svih svojih ambicija sa Srbijom. Deo nas im u tome pomaže iz slepog uverenja, deo radi za pare, a deo iz ogromnog nagomilanog besa. Ali svejedno rade.
Jednu od najvećih gluposti u životu napisao sam kada je krajem 2013. počeo protest na kijevskom Majdanu. Mislio sam da to nema nikakve šanse na uspeh, jer nisu valjda Ukrajinci tolike budale da ponove obojenu revoluciju, suočivši se sa rezultatima one iz 2004. Ali bili su. Ljudi na gomili, po definiciji, su budale: ono što nikad ne bi uradili u svojoj kući uradiće u svojoj državi. Otuda i moje poslednje pitanje: jesmo li ljudi na gomili? Ili za nas možda još nije kasno?
