KAKO JE HIBRIDNI RAT STIGAO I U EVROPU

SINIŠA LjEPOJEVIĆ Evropa je za Ameriku postala problem i očigledno da se modelom hibridnog...

SINIŠA LjEPOJEVIĆ

Evropa je za Ameriku postala problem i očigledno da se modelom hibridnog rata već krenulo sa rešavanjem tog problema

Evropska unija je već dugo u dubokoj krizi, čiji su osnovni uzroci njeno nakaradno ustrojstvo, istorijski potrošen i politički prevaziđen smisao te evropske integracije. Izmučena narastajućim besmislom EU je ušla u fazu egzistencijalne krize, koja ozbiljno preti i formalnim raspadom evropskog projekta. Ta aktuelna faza krize sve više, međutim, sugeriše da je reč o američkom hibridnom ratu protiv EU i Evrope, na čijem udaru su pre svega Nemačka i Istočna Evropa. Amerika se kroz formu hibridnog rata direktno umešala kako bi oslabljenu i rasutu EU i destabilizovanu Nemačku iskoristila za svoje strateške ciljeve – održavanje kontrole nad Evropom i stvaranja svoje tampon zone između Rusije i Nemačke.

Glavni instrumenti tog najnovijeg američkog hibridnog rata su izbeglička kriza i zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Glavni cilj tog najnovijeg američkog „ratovanja“ u Evropi je Nemačka kao ključna evropska zemlja. To pomalo zvuči čudno, jer je poznato da je ta zemlja, uprkos svojoj ekonomskoj i populacionoj moći, od Drugog svetskog rata na ovaj ili onaj način pod američkom kontrolom, kao i cela Zapadna Evropa. Situacija se, međutim, silom prilika i prirodom razvoja međunarodnih odnosa posle pada Berlinskog zida i komunizma polako menja i ključne zemlje postepeno kreću kao samostalnijoj političkoj i ekonomskoj politici. To u realnosti znači izmicanje američkoj kontroli. Taj proces istovremeno prati i duboka kriza Evropske unije kao ključnog američkog instrumenta u kontroli celog evropskog kontinenta, koji bi mogao da nestane zajedno sa tom već obesmišljenom integracijom. Amerika jednostavno ne može da dozvoli urušavanje svoje dominacije u Evropi, jer to je njen strateški interes broj jedan i spremna je da uradi bilo šta što smatra da je potrebno kako bi zadržala kontrolu nad Evropom.

KRAJ „NEMAČKE EVROPE“
I to se u Vašingtonu i ne krije. U poslednjih nekoliko meseci u Vašingtonu je na različitim nivoima saopštavano da je Evropa jedan od prioritetnih političkih problema za Ameriku i da je na listi opasnosti za američke strateške interese na višem mesto i od Rusije. Evropa je za savremenu Ameriku postala problem i očigledno da se modelom hibridnog rata već krenulo sa „rešavanjem tog problema“. U ovoj fazi je na sceni destrukcija i urušavanje kompletne EU, što će dovesti do kraja takozvane „nemačke Evrope“ kako bi se, prema nedavnom pisanju čitanog tumača američke politike Roberta Kaplana, pokazalo „da i dalje nema alternative američkom liderstvu u Evropi“.

kameronobamamerkelGlavna meta tog hibridnog rata je Nemačka jer je ključna zemlja EU i u negativnom i u pozitivnom smislu. Nemačkoj je očigledno postao tesan, ustvari pretesan, prostor koji joj ostavljaju američka kontrola i američko savezništvo i ona već godinama, tačnije od američke invazije na Irak 2003. godine, kada odnosi Berlina i Vašingtona počinju da se krune, pokušava da bude samostalniji faktor na svetskoj i domaćoj sceni. Ali u Americi se očigledno procenjuje da je sada pravi čas za odlučnije korake prema Nemačkoj. Taj pravi čas definišu već poodmakle i intenzivirane diskusije o budućem obliku evropske integracije, koji bi trebalo da zameni ono što se još uvek zove Evropska unija.

Prirodno je da unutar Evrope presudnu reč o budućoj integraciji ima Nemačka kao najmoćnija zemlja. Zato je, prema američkim stratezima, neophodno sada destabilizovati Nemačku, urušiti je iznutra i oslabiti njenu političku i ekonomsku moć kako ona ne bi bila u stanju da presudno utiče na oblik te buduće evropske integracije. Bez dovoljne moći Nemačke, Americi se otvara prostor da preko svojih vernih poslušnika u Evropi – pre svega Velike Britanije, Holandije i Poljske a u novije vreme i Francuske – obezbedi model koji odgovara njenim interesima. Među idejama o budućoj evropskoj integraciji dominira onaj o uniji nekoliko grupa zemalja, i tu ideju podržava i Nemačka. Zemlje unutar svake grupe bi bile duboko međusobno integrisane, politički i ekonomski, a onda bi te grupe zajedno kroz labaviju vezanost činile uniju Evrope. Uglavnom se govori o grupi severnih zemalja, ili nemačkoj grupi, zatim južnoj i o istočnoj Evropi. Nejasna je pozicija Velike Britanije, koja se zalaže za posebnu severnu grupu, u kojoj ne bi bili Nemačka i njeni najbliži saveznici kao što su Holandija, Belgija i Austrija, a ništa manje jasnije nije ni mesto Francuske, gde će ona. Na stolu su i ideje o još jednoj, Balkanskoj grupi. Formiranje evropske integracije kroz grupe zemalja je i interes Amerike jer bi onda tako oslabljena Evropa bila prinuđena da se za garancije svoje bezbednosti potpuno osloni na NATO, u prevodu na Ameriku. To je i način ne samo da NATO kao najveći klijent američke vojne industrije preživi nego i da se obnovi donekle izgubljena kontrola nad Evropom.

PODIZANjE PREPREKA NEMAČKOJ PREMA RUSIJI
Za Ameriku je najvažnije šta će biti sa grupom koju čine zemlje Istočne Evrope. Ključni američki saveznik u toj grupi je Poljska mada tu su i Baltičke republike, ali one objektivno nemaju potrebnu snagu da bi mogle da bitno utiču na političke procese. Suština je da, u slučaju da buduća evropska integracija bude sastavljena od grupa zemalja, što je vrlo verovatno, ta grupa Istočne Evrope bude pod američkom dominacijom. Na taj način bi se stvorila neka vrsta tampon zone između Rusije i Nemačke, koja bi, veruje se, bila najefikasniji instrument pritisaka i uticaja i na Rusiju i na Evropu.

Prvi uslov za ostvarenje te ambicije je potiskivanje Nemačke i njenog uticaja iz Istočne Evrope. To nije lak posao jer Nemačka je najveći ekonomski partner tih zemalja i nekako, uprkos istoriji, prirodni saputnik Istočne Evrope. Taj deo hibridnog rata protiv Nemačke se sprovodi preko Poljske, zatim takozvane Višegradske grupe zemalja i Evropske komisije. Odavno je poznato da je Evropska komisija u institucionalnoj strukturi EU glavna američka poluga, i to je jedan od razloga što upravo Nemačka nastoji da Komisiju sve više marginalizuje u donošenju odluka u EU. Od 2008. godine vlada Angele Merkel je u velikoj meri uspela da marginalizuje Evropsku komisiju, ali ona je i dalje važna i sada je izuzetno aktivna u ovom američkom hibridnom ratu. Najbolji primer je zaoštravanje odnosa sa Poljskom, gde vatru najviše raspaljuje upravo Evropska komisija a onda vlasti u Varšavi dolivaju ulje na tu vatru i svoj bes usmeravaju pre svega ka Nemačkoj, a ne toliko prema birokratiji u Briselu. Ali, zanimljivo, ni prema i NATO, nego, naprotiv, Poljska postaje glavni zagovornik njegovog širenja i trajnog baziranja u Istočnoj Evropi. Aktuelna vlada u Poljskoj je nešto drugačija u odnosu na prethodne, ali u politici i vernosti prema Americi je ista kao i sve ostale. Tu nema promena.

putinmerkel007Kroz tu prizmu hibridnog rata bi trebalo gledati i na Evropi nametnuto zaoštravanje odnosa sa Rusijom. I to je pre svega deo hibrdinog rata protiv Nemačke, jer je glavni cilj dugoročni prekid veza Berlina i Moskve. To je politika Zapada, sada Amerike, koju je od samog prvog dana formiranja savremene Nemačke 1871. godine formulisala Velika Britanija. Savez Rusije i Nemačke je nešto čega se Amerika, Velika Britanija ali i ostale zemlje Zapadne Evrope i iznad svega Istočne Evrope najviše plaše i već skoro 150 godina nastoje da se to ne desi. U Vašingtonu se i ne krije da saradnja Nemačke i Rusije predstavlja „pretnju američkim interesima“ i Amerika će „nastojati da ne dozvoli otopljavanje odnosa između dve države“.

DA LI JE IZVESTAN PAD ANGELE MERKEL
Nemačka je, utisak je, dosta nespremno dočekala ovakav razvoj događaja, sporo i ponekad čini se pomalo naivno. Doduše, Nemci poslovično nemaju talenta za politiku i političke igre, posebno ne one kojima su obdareni Anglosaksonci. Vrlo je sporo reagovala, a, kada je to i činila, onda je to bilo na njenu štetu. Očigledno je procena vlade Angele Merkel da treba prihvatiti američke zahteve i političke ucene kako bi se kupilo vreme i tako ne samo izbeglo pitanje o zapadnom savezništvu nego i očuvao privid EU dok se ne dogovori neko novo rešenje za evropsku integraciju. Po svemu sudeći, pogrešna procena mada, istini za volju, nemačka vlada objektivno ima veoma mali manevarski prostor, jer Amerika, zahvaljujući decenijskoj, na ovaj ili onaj način, okupaciji te zemlje ima svoje jake mreže u svim segmentima nemačkog društva, pre svega u svetu krupnog kapitala, finansija i medija, pa je kancelarka Angela Merkel došla u situacija da, što god uradi, biće iskorišćeno protiv nje. Ilustrativan primer su manipulacije u medijima i političkom establišmentu o navodnim silovanjima i seksualnom slostavljanju Nemica od strane izbeglica.

merkelostavkaNjena ipak najveća greška u ovom hibridnom ratu je pogrešna procena raspoloženja samih građana Nemačke, a oni su ti koji glasaju na izborima. Najbolji primer je takozvana migrantska kriza, za koju je od prvog dana bilo jasno da je američki projekat i da je glavni cilj destabilizacija Evrope i Nemačke. Umesto suočavanja sa tom činjenicom, Angela Merkel je postala šampion tog projekta i popuštanja prema Turskoj, koja je glavni podizvođač izbegličkih kriznih radova. Postala je i šampion sankcija prema Rusiji iako je to protiv interesa Nemačke. Izgubila je ugled i status u samoj Nemačkoj. Miniranje Angele Merkel je deo hibridnog rata koji se sada pokušava prikriti planovima da se ona smeni pre kraja mandata, pa bi se sve svelo na lični plan. Kako sada stvari stoje, Merkelova će najverovatnije napustiti kancelarsko mesto pre narednih izbora koji su iduće godine, ali to neće ništa promeniti. To je još jedna manipulacija, o čemu svedoči i to što njenu smenu najviše zagovaraju i traže američki i britanski mediji i oni u Nemačkoj koji su pod američkom kontrolom. Drugim rečima, Nemačka još uvek nema snage da se odupre američkom hibridnom ratu i destabilizaciji zemlje. Utoliko pre što je Nemačka u tom ratu ostala potpuno sama, što je sudbina koje se ta zemlja generalno najviše plaši.

Njeno sudbinsko određenje je da, kao najveća i ekonomski najmoćnija zemlja Evrope, suštinski ne može sama, ona mora da ima saveznike. Oni koji su njeni zvanični saveznici su ustvari njeni neprijatelji, jer je sprečavaju da bude sa onima koji su joj prirodni saveznici. Prirodni saveznik Nemačke je Istok, a ne Zapad. Vlasti u Berlinu sada pokušavaju da nešto učine u Poljskoj kako bi probili obruč, pa se govori i o nekakvom „varšavskom majdanu“, koji bi finansirala Nemačka, ali to je ipak uzaludan posao. Ako se tako nešto i desi, to će pre biti u američkoj režiji, a ne nemačkoj.

ŠTA DA RADI SRBIJA?
U Nemačkoj je to svima jasno, u ovom vremenu više nego ikada u novijoj istoriji, pa je stvoren veliki jaz između javnosti i političke elite. U tom jazu se već izvesno vreme kuvaju razne alternativne političke opcije koje mediji pokušavaju da prikriju, ali one svakoga dana postaju sve jače i masovnije. Tu leži ozbiljna opasnost i za Nemačku i za Evropu, jer ignorisanjem političke realnosti stvara se prostor za ekstremna razmišljanja i ekstremne političke organizacije. U Nemačkoj se nešto „kuva“, a istorija nas uči da nemačko nezadovoljstvo obično iscuri na najgori način, pogotovo, kao što je slučaj u ovom hibridnom ratu, kada je okružena sa svih strana onima koji su protiv nje. Toga su očigledno svesni stratezi u Vašingtonu kada Evropu stavljaju na listu prioriteta savremenih opasnosti.

merkelvucic02U takvom ambijentu nameće se i pitanje šta bi to moglo da znači za Srbiju. Srbija, naravno, ne može ni na koji način da utiče na tu situaciju, ali mora da bude svesna njenog razvoja i mogućih posledica. Možda bi u ovoj fazi najkorisniji bio nedavni savet bivšeg američkog ambasadora Vilijema Montgomerija da bi za Srbiju sada „bilo najbolje da ćuti“, da se primiri i gleda svoja posla kod kuće. To bi takođe značilo i za takozvane evropske integracije Srbije. Kakva će biti buduća integracija, to je još neizvesno, sigurno je da će u toj novoj integraciji biti neko mesto i za Srbiju, ali do tada Srbija bi trebalo da sačuva ono što ima i što joj je preostalo jer sve što se bude dešavalo pod izgovorom puta u EU biće samo dodatna pljačka i rušenje njene države. I ništa više jer ono što se javno predstavlja kao EU više u realnosti i ne postoji. Postoje samo lobistički centri, koji narativ EU koriste za pljačku i političke ciljeve pojedinačnih centara moći.

Svet
Pratite nas na YouTube-u