ZAŠTO SIRIJA NE SME DA POBEDI?

ZLATKO DIZDAREVIĆ Američko-ruska saglasnost o rešenju sirijske drame označava velike gubitnike Francusku, Britaniju, Tursku...

ZLATKO DIZDAREVIĆ

Američko-ruska saglasnost o rešenju sirijske drame označava velike gubitnike Francusku, Britaniju, Tursku i Saudijsku Arabiju

Davno sam naučio na Bliskom istoku i povodom tih prostora da naprosto ne postoje tri, ne znam ti kako nepovezane činjenice koje se kad-tad neće sresti na istom putu. Nije to baš neka mudrost proistekla od njih tamo, beskrajno različitih u onome što mi odavde vidimo kao isto. Istina je u tome što su zapadni interesi u vezi s njima vekovima toliko slični da se nikada ne mogu trajno razići.

Eto to mi je padalo na pamet izdvajajući minulih dana iz poplave informacija odavde, s naših strana „o njima“, one za koje mi se činilo da imaju smisla. Da objavljivanje većine njih ima razloga, jasno mi je. Tako sam nabasao na tri storije iz Sirije i povodom Sirije, odvojene na prvi pogled, posebno što se mesta zbivanja tiče. Kada se stvar osmotri samo malo pažljivije, iz ptičje perspektive, koja nam ovde odavno nije svojstvena, eto susreta na onom istom putu malo dalje koji u početku izgleda nepostojeći.

Prvo je 15. januara došla priča iz Njujorka sa sastanka Saveta bezbednosti UN. Tamo je, kažu izveštaji odande, na inicijativu pre svega Velike Britanije i Francuske, prezentovan takozvani follow up „humanitarne situacije u Madaji“, u Siriji, povodom navale informacija o izgladnjivanju okupiranih stanovnika radi ratnih ciljeva. Civile, žene, decu, starce, ubijaju glađu „sve sirijske strane, a posebno sirijska vlada…“, kaže gospođa Kyng-Va Kang, pomoćnik generalnog sekretara UN za humanitarne poslove. „Članice Saveta bezbednosti izrazile su zgražanje…“, plastično sugeriše izveštaj. Kako i ne bi.

Nakon toga sam tragom indicija iz meni poznatih i pouzdanih izvora iz Sirije i iz Madaje pronašao na internetu dokument o čistim medijskim falsifikatima na sve strane objavljenih slika koje „pokazuju“ devojčicu što ovih dana tamo umire od gladi (na slici ispod). I onda njenu sliku žive i zdrave, oporavljene nakon neke bolesti pre nekoliko godina. Živi u Libanu, sretna i nasmejana. Isti je slučaj i sa muškarcem srednjih godina, a na medijskim slikama živi leš. Ne zna se gde je danas, ali se zna da mu je slika u ove svrhe skinuta sa Fejsbuka 2009. godine. Čak i mnogo pre nego što je saudijski list iz Londona Al Arabija objavio iz „Sirije“ potresnu fotografiju oca koji plače nad mrtvim detetom. Desetak dana kasnije dokazano je i pokazano da je fotografija snimljena u Bagdadu 2003. godine. Više je svjedočenja ljudi iz Madaje danas snimljeno o svemu ovome, ali ni jednog tog snimka nema u zapadnim medijima. Šta mogu kad nisu tamo.

Treća priča potiče inicijalno iz teksta u Vašington postu od pre neki dan, a tema je potom varirana više puta na raznim zapadnim portalima. Poruka je „uznemirujuća“: iznenadne vojne pobede sirijske vojske uz pomoć ruske avijacije i njihovih saveznika, a protiv „revolucionara“ i „umerene opozicije“ čine veoma upitnim, ako ne i nemogućim predstojeće pregovore o miru u Siriji. Hoće se kazati, oni neće pregovore, već hoće da pobede. Onoliko neverovatno koliko su to bili lani ikakvi pregovori sa poraženim Asadom koji mora da ode, a njegova vojska da se rasformira.

KEKS OD 15 DOLARA
Teško je i ovim povodom ne setiti se Roberta Fiska, legende britanskog Indipendenta, jednog od najvećih novinara koji se decenijama bave Bliskim istokom, i to uglavnom odande. Davno je još shvatio zašto je istinsko novinarstvo zapravo propalo: s liste pet udžbeničkih pitanja na koja svaka vest mora odgovoriti – ko, šta, kada, gde i zašto, eliminisano je možda najvažnije, „zašto?“ Za šankom mitskog „novinarskog“ hotela Komodor u ratnom Bejrutu s početka osamdesetih objašnjavao je Fisk zbog čega je to „zašto“ nestalo: da bi se znalo o čemu se radi, moraju se jasno objasniti uzroci, razlozi, pozadina svega što se dešava, a to je postajalo sve manje poželjno. Moralo se znati sve bitno o istoriji, tradiciji i mentalitetu prostora o kome je reč. Takvih je novinara sve manje. Konačno, i zato što za temeljna objašnjenja tzv. savremeno novinarstvo nema više interesa. Nije mu to cilj. Novinarstvo je još tada počinjalo da služi drugim zadacima – prvenstveno da bi se nekog ili nešto srušilo, ili bez osnova promovisalo, uzdiglo, da bi se neko poslušao bez pogovora, i da bi se na nečemu zaradilo. Vremena su već poodavno takva da se najbolje zarađuje na tuđoj muci i krvi. Novinarstvo i marketing u ovoj nekada časnoj profesiji vole tragedije. A politika kao sluga biznisa voli haos i razaranja.

madajasirija01Kako onda sve ovo izgleda u one gornje tri priče. Prvo, najviše od onoga što se saopštava kao nepobitni fakt o Siriji, prodato je svetu na način da je pitanje „zašto“ postalo višak. A nema se ni vremena za to. Ostaje samo medijska interpretacija unapred očekivana u zavisnosti od toga u čijem je vlasništvu. Vlasnički titular interpretacije određuje šta se to dešava, ko iza svega stoji, s kakvim inicijalnim povodima i ciljem. Pita li iko da li su slike koje gledamo istinite ili podmetnute, ima li u ovoj ili onoj „informaciji“ logike ili ne, šta se hoće sakriti, o čemu to govore u Savetu bezbednosti UN i ko kako govori… Teško.

Zašto vest o šest ubijenih civila na jednom mestu opseda medijski prostor danima, a tri stotine masakriranih i četiri stotine otetih civila tu blizu događaj je koji tek proleti kroz eter. Kome je čudno što je Madaja, u kojoj džihadisti drže civile kao živi štit, postala odjednom centar sveta i dokaz svega najgoreg protiv Asada, a Fu’ah i Kafrija pod opsadom ISIS nisu. Za keks u Madaji je dovoljno objaviti „da se prodaje za 15 dolara“, reklo bi se potpuno neidentifikovano, a onda se ta odvratna prodaja umirućima odmah knjiži „na sve podjednako, a naročito na Asada“, čijih vojnika unutar Madaje, gde „se prodaje“, nema. Ima zato tamo notorni kriminalac i diler droge Aflak Imad, koji je „postigao dogovor“, a zapravo ucenio humanitarce iz sveta tako da za jedan paket gladnima tri paketa iz konvoja ide u njegovo skladište. Izvestiteljica o svemu u zgroženom Savetu bezbednosti „ne zna“ da su iza tog Aflaka i sličnih krvoloci Ahrar al Šam i Al Nusra Front. Oni što bi da budu pregovarači na konferenciji u Ženevi u ime „revolucionara“ i „umerene opozicije“. U UN kažu: Asad je kriv jer „njegova vlada mora da brani civile“.

BEZ SANjANOG KOLAČA
Bitka koja se zapravo vodi u pozadini na tragu je nekoliko činjenica. Kratko pobrojanih da bismo sveli one tri storije s početka na isti put. Minule sedmice američki državni sekretar Džon Keri kazao je nakon bezmalo pet godina lutanja Vašingtona (bolje ikad nego nikad) da su „stavovi Rusije i SAD o Siriji fundamentalno slični, zbog čega dve zemlje moraju da rade zajedno“. Ona reakcija Francuske i Velike Britanije u SB, nikad glasno situirana kao odgovor na dramatično „približavanje“ SAD i Rusije, uspaničila je mnoge koji ovo približavanje doživljavaju kao sopstveni gubitak. Isto onako kako je Rijad dramatično doživio povratak Irana na veliku regionalnu scenu, i to tragom sporazuma sa najvećima na svetu. Uključujući i Ameriku. O pomoćnici generalnog sekretara UN Kung-Va Kang u ovoj priči nema potrebe, nju je svakako doveo Ban Kimun, koji je „rusko-sirijski krimen“ s izgladnjivanjem još ranije javno konstatovao, kao Pariz i London. Asad je tako krivac planetarnog zla, a njegova vojska, uz Ruse, u zapadnoj interpretaciji postoji samo da bi ubijala sopstveni narod. Guverner tamošnje provincije Mohamad Kadur Ajnija kaže pred kamerama: „Mediji su porazili Madaju!“ Nisu, mediji su samo jadna transmisija napadačima.

ahrahalshamU UN su mnogi prezadovoljni. Činilo se da je Asad vraćen u igru Rezolucijom Saveta bezbednosti i kakvim-takvim dogovorom Moskve i Vašingtona te formulacijom o „fundamentalnoj sličnosti stavova o Siriji“ i zakazivanjem mirovnih razgovora u Ženevi – onim keksom ipak politički ubijen. Ako već nije moglo drugačije. A onaj Imad Aflak bi valjda trebalo da se pojavi u Ženevi u delegaciji „umjerenih“ koljača Ahrar el Šama.

ZAŠTO? NEĆEMO SAZNATI IZ MEDIJA
Usput, turska agencija Anadolija, uz sve drugo, piše minulih dana sasvim ozbiljno da Rusi i Asad bombarduju civile, skladišta i centre za obuku „revolucionara“ te humanitarne konvoje za te civile. ISIS im je partner, a najgori teroristi su Kurdi! Zašto? Jedan od najvećih novinara Robert Fisk nam je kazao zašto to nećemo saznati iz velike većine medija, onako kako bi odgovaralo činjenicama. I nekadašnjem smislu novinarstva.

Postalo je jasno da američko-rusko suglasje o rješenju i zaustavljanju sirijske drame – ma šta bio u pozadini interes Moskve i Vašingtona – označava kao velike gubitnike pre mnogih drugih Francusku, Britaniju, Tursku i Saudijsku Arabiju. I Izrael, naravno, ali oni će se već snaći. Prvi, evropski dvojac se time skida s bliskoistočne kolonijalne pozornice, na kojoj je plesao bar sto poslednjih godina. Nije im lako, imperije su bolno-nostalgična stvar. I ta nostalgija će sve učiniti, lukavo i ispotiha, da se opstruira kraj priče bez njih. I turskim otomansko-arapskim ambicijama je mogući kraj rata u Siriji bez njihovog sanjanog kolača – nož u leđa. A još ni Kurde nisu sredili kako žele, ne shvatajući da se ta priča više ne može gurati pod tepih kao decenijama unazad. Da je bilo pameti kao što nije, Ankara bi se davno kandidovala za inicijatora trajnog rešenja tog „pitanja“ na postojeći način prihvatljiv za sve. Kao što bi to uradio i Tel Aviv sa Palestinom, jedinim mogućim dugoročnim garantom izraelske bezbednosti i opstanka. Ozbiljno bolesna Saudijska Arabija sporazumom iz Ženeve ostaje bez tržišta za terorizam i bez dominacije u regionu nad sunitima i njihovom poslušnošću i verom, onako kako to oni vide. A loše vide.

alnusrafrontUz to, eto im i Irana, koji ih s razlogom sistemski pretrčava na regionalnoj sceni. Ukratko, ni za Saudijsku Arabiju rešenja za katastrofu u regionu nema bez njih, a Sirija sa Asadom ne sme da pobedi. Eno medija koji tako kažu, i kroje stvarnost.

PROMAŠIO PRIČU
Tu se odjednom u igru ubacila i ona serija upozorenja naznačenih prvo u Vašington postu, koji kao da nije preboleo promenu mantre o skidanju Asada kao uslova za pregovore. Otud teza kako su pregovori dovedeni u pitanje jer šta ako Asad i Rusi dovrše eliminaciju „umerenih“ kao što su Jaiš al Islam, Nusra Front (na slici iznad), Ahrar al Šam i na desetine sličnih. Ko će onda pregovarati sa Asadom. Očekivano, i britanski ministar odbrane Majkl Felon na sastanku sa kolegama u Parizu minule srede ponavlja kako „ruski napadi na opozicione snage, na sela i gradove, jednostavno produžavaju rat u Siriji i omogućavaju Asadu da odgodi odlazak, pa tako i onemogući ujedinjenje snaga koje su protiv Islamske države“.

Ovako, zabrinute za mir u Siriji, koji se izgleda ne sme dozvoliti, samo dan kasnije pomalo je ohladio, valjda nedovoljno upućen u ambicije velikih, predsjedavajući Generalnom skupštinom UN Mogens Lyketoft, Danac. Entuzijastično je izjavio da je optimista u pogledu početka pregovora u Ženevi jer „glavne snage“ dele u Siriji zajednički cilj. I taman kada se učinilo razumnom posmatraču cele priče da stvar kreće sa te strane u dobrom pravcu, dobronamerni Danac dodade i sledeće: „…Regionalni igrači kao Turska, Saudijska Arabija i Iran imaju veoma značajan zajednički interes da pobede ISIS!“ Niti bar dva od tri pomenuta igrača imaju interes da poraze ISIS niti su im interesi i blizu zajednički, makar što se regionalne scene tiče. Promašio čovek priču.

sirijavojska02Tako i ono sa početka dođe na svoje. Činilo se da je komplikovano, ali zapravo nije. Kao što ni osnovna, istorijska storija o Bliskom istoku nije komplikovana. Možda je nekada bila, onda kada je taj prostor definisalo mnogo epohalno civilizacijskih, istorijskih, političkih, kulturoloških, različito verskih nijansi. Odavno nije tako. Definicija danas samo je u logici – kako oteti naftu i resurse i kako domaćima ne dozvoliti da se podignu na noge. Da se ne bi odupirali toj otimačini. Ostalo je taktika u kojoj lokalac ne sme da pobedi.

Novi list

Svet
Pratite nas na YouTube-u