BRANKO RADUN: ZAŠTO JE DESNICA NEUSPEŠNA?

Zbog čega je desna opoziciona scena u toj meri neuspešna iako većina ili velik...

Zbog čega je desna opoziciona scena u toj meri neuspešna iako većina ili velik deo javnosti deli njihove stavove

Što se pojmovnog određenja tiče srpska politička scena se tek uslovno može podeliti na levicu i desnicu. No i druge podele su manje adekvatne, npr. na proevropske i evroskeptične političke opcije, ili „pro“ i antinato stranke, jer su to samo segmenti politike.

Često i nisu od presudnog značaja, a osim toga veće stranke nisu jasno artikulisale svoj stav u odnosu prema ulasku u NATO pakt. Ako neko uzme atribut „patriotski“, ispada da drugi nisu nimalo patriote, a slično je i sa terminom „proevropski“. Stoga je podela desno-levo uslovno najmanje pogrešna, s tim da na „levoj strani“ i nemamo autentične socijaldemokratske stranke koje zastupaju interese zaposlenih ili siromašnijih slojeva.

Desnu scenu definišemo kao skup stranaka, organizacija, medija i uticajnih pojedinaca koji imaju naglašen osećaj za nacionalna i državna pitanja i to tako javno iskazuju da predstavlja okosnicu njihovog političkog delovanja. Tradicionalno ih javnost sve doživljava kao nacionaliste poput Šešeljevih radikala, iako su Dveri više pravoslavno-konzervativni, a Sandin DSS i SNP Nenada Popovića ipak klasično konzervativne evroskeptične stranke. No, kako živimo u postmodernom dobu, ideološka određenja su sve manje bitna a pragmatizam „opstanka“ na političkoj sceni je dominantan.

Zbog čega je ta i takva desna opoziciona scena u toj meri neuspešna iako većina ili velik deo javnosti deli njihove stavove (ne u NATO, proruski stav, evroskepticizam, odbrana Kosova i Republike Srpske). Odgovor koji dobijamo na „prvu loptu“ je da zbog ličnih sujeta i „sukoba malih razlika“ oni nisu išli zajedno na izborima, iako bi na glasanjima 2012. i 2014. dobili od 15 do 20 posto glasova i bili bi druga politička snaga u parlamentu. Tako su pokušavajući samostalno da nastupe na izborima 2014. sve tri „patriotske“ liste bile ispod cenzusa. To je debakl od kojeg se nije lako povratiti.

Naravno da su porazu desnice u Srbiji doprinele stranačka samoživost i liderske sujete. No, tom nejedinstvu su kumovali i domaći i strani politički akteri kojima u tom trenutku nije bio u interesu jak „desni sektor“ u parlamentu. Sada se možda u tom pogledu i menja situacija, jer se čini i da nema tog konsenzusa interesa kakav je bio 2012. ili 2014. No pitanje je koliko je desna scena, rascepkana na brojne stranke i grupe sposobna da iskoristi šansu i da se barem „ubaci u skupštinu“. Dveri i DSS su odlučile da ovaj put idu zajedno te da sa većom nadom očekuju izborni rezultat, dok su radikali ubeđeni da im je dovoljno to što se vratio Šešelj sa oreolom „pobednika u Hagu“ i sa „rijaliti medijskom kampanjom“. No pitanje je da li će im birači iz 2012. ili 2014, koji su očigledno razočarani, ponovo ukazati poverenje.

Nama je ovde bitnije od pitanja da li će ove stranke i koalicije preći cenzus, pitanje zašto su one u poziciji da se bore za cenzus, kada njihove stavove deli polovina ili više od polovine biračkog tela. Brojni su problemi koji muče čitavu političku scenu, poput rascepkanosti od koje boluje i onaj drugi proevropski deo opozicije. Pre svega reč je od nedostatku ideja i lidera, sa kojim bi se nametnuli većem procentu biračkog tela. Kada kažemo ideja, mislimo da stavovi „mi nećemo“ EU, Zapad, Hag, NATO, gej parade ili nešto drugo privlače pažnju, ali ne stvaraju istinsku političku alternativu vladajućoj koaliciji. Kada znate šta nećete ali ne i šta hoćete, uradili ste tek pola posla. Svesni toga neki retorički naglašavaju stavove poput „savez sa Rusijom“ i „ne u EU“ ne objašnjavajući svoj plan kako bi to uradili. Zato što plana i nema. Onda se sve svodi na emocionalne stavove i igranje na frustracije građana. Time možete dobiti podršku dovoljnu da uđete u Skupštinu, ali ne i da dođete u poziciju da uzmete vlast.

Desnica u Srbiji ima dve prepreke – prva je domaća javnost koju treba da ubede da imaju realan plan za svoje ideje, te da zemlja neće trpeti zbog njihovog „antizapadnjaštva“ i druga su stranci koji ne bi voleli ovde da vide jaku i tvrđu prorusku političku opciju. Stoga je većini domaće javnosti bilo sasvim dovoljno „desnog“ i „patriotskog“ i „proruskog“ koji demonstriraju Vučić, Nikolić i Dačić, a istovremeno dosad nisu prešli „crvenu liniju“ iza koje se nalazi konfrontacija sa Zapadom. Primeri toga su neuvođenje sankcija Rusiji, te podrška Moskve za odbacivanje zapadnog predloga rezoluciji o Srebrenici, kao i za odbacivanje pokušaja Kosova da se učlani u Unesko. Dok vladajuća ekipa ima kakvu-takvu izbalansiranu politiku „i Evropa i Rusija“, desnica nema veliki prostor za širenje među umerenijim i opreznijim biračima „tihe većine“.

Desnica je otkrila Rusiju kao nekakav „sveti gral“ uz pomoću koga veruju da mogu dobiti ko zna koliko u javnosti. Tako se desilo da ljudi koji nikada nisu imali nekakve rusofilske ambicije odjednom preko noći postaju tvrdi rusofili. Primer takvog iznenadnog napada „rusofilije“ je Sanda Rašković Ivić, koja predvodi DSS i koja je bila Tadićev ambasador na zapadu i tada nije imala ništa protiv „Evrope koja nema alternativu“. Nije tu samo problem precenjivanje značaja „ruske karte“ na srpskoj političkoj sceni već i nepoznavanje Rusije i njene političke realnosti. Kad predstavnici te i takve opozicije odu u Moskvu i traže novac da pobede Vučića, tamo ih gledaju kao provokatore ili idiote. Rusi jednostavno rade sa onima koji su na vlasti, a ne žele da ugroze odnose sa njima tako što će finansirati opoziciju. To rade u Vašingtonu ali ne i u Moskvi.

Na kraju, kako pred građanima braniti jeftinu retoriku „saveza sa Rusijom“ kada vam postave pitanje kako bismo mi ulazili u vojni savez sa Moskvom, a okruženi smo morem NATO-a i EU. Kada se postave konkretna pitanja – i kad nema adekvatnog i utemeljenog odgovora na visoke rizike takve politike, onda ljudi imaju utisak da je reč o pukom koketiranju sa Rusijom ili o neodgovornom avanturizmu koji ni Moskva ne podržava. Desnica je došla do ovog ćorsokaka jer je po svaku cenu nastojala da se pozicionira kao nacionalna i proruska i pored stavova vladajuće koalicije „i Evropa i Rusija“. Radikalizacijom svog stava sužava sebi biračko telo s jedne strane, jer precenjuje značaj tog pitanja na izborima.

Kakav je izlaz za desnicu iz ćorsokaka radikalizma, rascepkanosti i sektašenja? Mora izbeći krajnosti, jer ako igra samo na rusku kartu, neće imati široku podršku javnosti, a u strancima će imati protivnika, ili pak da odbaci rusku opciju, jer time gubi na autentičnosti i uporište u patriotskom delu biračkog tela. Ovo „rusko“ u prethodnoj rečenici može biti zamenjeno sa „Kosovom“ ili „Srpskom“, isti bi smisao imala. To znači da ne odbacujući svoja temeljna uverenja pravi realističan i održiv plan za Srbiju. A to znači i mnogo više angažmana na realnim socijalnim i ekonomskim problemima koji desnici nekako uvek budu u zapećku.

Kombinacija odmerenog i realističnog patriotizma i jačanja socijalne uloge države bi uz prepoznatljivog lidera mogla od desnice koja je na margini napraviti ozbiljnu alternativu aktuelnoj vladajućoj garnituri.

Izvor Danas, 02. februar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u