NE JENjAVA DRUGOSRBIJANSKA HISTERIJA POVODOM ISTRAŽIVANjA „POLITIKE“ O FINANSIRANjU NVO

Čovek mora da se pita da li drugosrbijanci zapravo kreću u sistematsku kampanju protiv...

Čovek mora da se pita da li drugosrbijanci zapravo kreću u sistematsku kampanju protiv svakoga ko se usudi da zaviri u njihove donacije, kako mu to nikada više ne bi palo na pamet

Zamislite sliku: sredovečni visokoobrazovani Beograđanin duboko u noći tumara Ulicom kneza Miloša, tražeći Kuću ljudskih prava kako bi na njoj iskalio bes. Uzdržavao se čak dve nedelje, koliko je prošlo od kada je u „Politici” pročitao poslednji od četiri teksta o finansiranju nevladinih organizacija iz stranih fondova. Kako više nije mogao da se kontroliše, ovaj prosečni čitalac „Politike” dohvatio je kamen i razbio staklo na njihovim prostorijama.

Ovako bi izgledala rekonstrukcija događaja koji se odigrao 22. januara, ako bi istragu vodili aktivisti Kuće ljudskih prava, ili oni koji su se zagledali u karikaturu Predraga Koraksića Koraksa, objavljenu u listu „Danas”.

– Napadi su i kulminacija kampanje koje protiv organizacija civilnog društva vodi državni list „Politika” koristeći metode iz doba kada je služila Slobodanu Miloševiću i optužujući udruženja građana da rade u interesu stranih sila – optužila nas je Kuća ljudskih prava. Kriva je „Politika” – presudili su bez suđenja.

Kampanja protiv „Politike” i naše novinarke Jelene Popadić započela je čim je objavila prvi tekst iz serijala o putevima američkog novca nevladinim organizacijama i medijima u Srbiji. Na društvenim mrežama prva je Biljana Srbljanović osudila izveštavanje o stranim uplatama na račun domaćih organizacija. Njen tekst Cenzolovka je prenela pod sarkastično-uvredljivim naslovom „Ja bagata, ona gavno”.

– Novinarka Popadić je pokazala zahvalnost za nagradu od 2.000 evra (Jelena Popadić je prva dobitnica nagrade „Aleksandar Tijanić” za borbenost u novinarskom izrazu, prim. aut.) time što je odmah počela da objavljuje potpisane misli svoje urednice, a kojima bukvalno radi o glavi ljudima, na neki način ih optužujući da su američki plaćenici – napisala je Srbljanovićka.

Čitalac će se na sajtu „Politike”, dabome, lako uveriti da Biljana Srbljanović ne govori istinu: nije Jelena Popadić u svom serijalu nikoga optužila da je američki plaćenik, već je Srbljanovićka ta koja je našla providan način da novinarku optuži da je rekla nešto što uopšte nije rekla.

U toj nepoštenoj igri dramskoj spisateljici ubrzo se pridružio i Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Ni on nije kritikovao novinarku „Politike” zbog onog što je zaista napisala, već što Sejdinović tumači da joj je bio cilj. A cilj je, uveren je Sejdinović, da „targetira „strane plaćenike” i „izdajnike”, a ne da informiše građane ili pokrene debatu”.

I drugi NVO aktivisti slede taj obrazac i kao refren ponavljaju tvrdnje za koje nema uporišta u tekstovima Jelene Popadić. Ipak, najmaštovitiji je Svetislav Basara koji juče u „Danasu” ponavlja njihove već izlizane teze, ali barem ne izmišlja nepostojeće citate već se žali na „ton podteksta dobitnice Tijanića nagrade”.

– Učinilo mi se – a možda i grešim – da podtekst neprestano insinuira da su primaoci stranih donacija izdajnici. A to me je, opet, podsetilo na vraćanje istog – na famoznu srpsku podelu na patriote i izdajnike – piše majstor igre reči koji se u ovom slučaju potpuno zapleo u mrežu u koju je želeo da uplete „Politiku”. Najpre mu se nešto učini, a onda priznaje da možda i greši. Svejedno, hrabro nastavlja dalje da protivreči sam sebi.

Nije „druga Srbija” u ovome usamljena, i nacionalno svesni koriste se sličnom metodologijom. Tako je juče na sajtu Srpske radikalne stranke osvanuo tekst sa podacima preuzetim iz našeg lista pod naslovom „SAD finansiraju antisrpske institucije: moramo se okrenuti Rusiji”. Mnogi čitaoci su na sajtu „Politike” pitali da li će slično istraživanje o američkom novcu biti i o uticaju rublje na srpske medije. Međutim, iako mnogim organizacijama novac stiže upravo u ovoj valuti, u Rusiji ne postoji organizacija koja na otvoren način skuplja i objavljuje podatke o takvim donacijama, kao što je to slučaj u SAD, gde američka Fondacija centar već 60 godina daje na uvid čitavu bazu podataka o donacijama i donatorima.

Činjenica je da u tekstovima Jelene Popadić („Kome stižu dolari”, „Ko su najveći donatori srpskog civilnog društva”, „Kako zaraditi 45.000 evra preštampavanjem starih tekstova”, „Naklonjenost prema Kosovu i Crnoj Gori”) nema ni traga bilo kakvim napadima na NVO o kojim se govori, a kamoli podele na „patriote” i „izdajnike”: to i jedini i drugi učitavaju za svoj groš, ali „Politika” sa tim nema nikakve veze. Isto tako, naš list se ne koristi uvredljivim izrazima ni zapaljivim govorom. „Drugosrbijanci” su to morali da uvide, pa čovek mora da se pita da li oni zapravo kreću u sistematsku kampanju protiv svakoga ko se usudi da zaviri u njihove donacije, kako mu nikada više ne palo na pamet da postavi slična pitanja.

Tako je Maja Stojanović iz Građanskih inicijativa javno tvrdila da organizacije civilnog društva nemaju nikakvu odgovornost prema građanima u Srbiji jer novac troše kako im je volja, a račune polažu samo svojim donatorima. Gde je tu promocija demokratije, transparentnosti i građanske osvešćenosti? Tom stavu bi se verovatno začudili u Fondacija centru sa sedištem u Njujorku, koji prikuplja i ukršta podatke iz 35 nezavisnih izvora. Izveštaje o svojim donacijama šalju im i najveći darodavci poput Rokfelera, Čarlsa Stjuarta Mota, NED-a…

A šta da kažemo za „Južne vesti” koje su nas tužile Savetu za štampu zbog neobjavljivanja demantija? Njihov demanti objavili smo čim smo ga primili. Trebalo je samo da otvore novine.

Izvor Politika, 03. februar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u