PUTINE, NE DOZVOLI PRIVATIZACIJU DRŽAVNIH KOMPANIJA!

POL KREJG ROBERTS / MAJKL HADSON Privatizacija je atlantistička strategija za napad na Rusiju,...

POL KREJG ROBERTS / MAJKL HADSON

Privatizacija je atlantistička strategija za napad na Rusiju, ruski neoliberalni ekonomisti su peta kolona

Pre dve godine ruski zvaničnici razmatrali su planove za privatizaciju nekoliko državnih preduzeća, među kojima su bili naftni gigant Rosnjeft, VTB Banka, Aeroflot i Ruske železnice. Kao razlog za to navedene su racionalizacija upravljanja ovim kompanijama i potreba da se navedu oligarsi da počnu da vraćaju u Rusiju novac potreban za investicije u domaću ekonomiju, koji su tokom dve decenije iznosili iz nje. Strano učešće smatrano je poželjnim u slučajevima u kojima je ocenjeno da bi transfer zapadnih tehnologija i zapadne tehnike upravljanja pomogli razvoju ekonomije.

Ipak, izgledi ruske ekonomije su pogoršani posle pada cene nafte pošto su SAD prinudile zapadne zemlje da uvedu ekonomske sankcije protiv Rusije. To je rusku ekonomiju učinilo manje atraktivnom za strane investitore. Ukoliko bi ova preduzeća bila prodata u ovom trenutku, bilo bi to po znatno nižoj ceni nego da su prodata 2014. godine.

U međuvremenu, kombinacija rastućeg budžetskog i spoljnotrgovinskog deficita dala je ruskim zagovornicima privatizacije još jedan argument za prodaju. Njihova logička greška se sastoji u pretpostavci da Rusija ne može jednostavno monetarizovati sopstveni deficit, već da mora svoj opstanak obezbediti prodajom vredne imovine. Upozoravamo Rusiju da ne sme lakoverno prihvatati ovaj opasan neoliberalni argument. Privatizacija neće pomoći Rusiji da se reindustrijalizuje, već će pogoršati njenu situaciju i transformisati je u rentijersku ekonomiju, iz koje se profiti odlivaju u džepove stranih vlasnika.

PUTINOVE ZAŠTITNE MERE NISU DOVOLjNE
Naravno, predsednik Putin je 1. februara godine postavio određen broj uslova koji bi trebalo da spreče da se nova privatizacija pretvori u katastrofalnu rasprodaju iz Jeljcinovog vremena. Ovaj put se imovina neće prodavati po ekstremno niskim cenama, već će cena morati da odražava stvarnu tržišnu vrednost. Prodate kompanije će ostati pod ruskom jurisdikcijom i neće moći da pređu u posed kompanija sa sedištem u inostranstvu. Stranci su pozvani da učestvuju u privatizaciji, ali će kompanije morati da posluju u okvirima ruskih zakona i propisa, što uključuje i obavezu da zadrže svoj kapital u Rusiji. Takođe, kompanije koje će biti privatizovane ne mogu biti kupljene kreditima iz banaka u državnom vlasništvu. Cilj je da se prilikom otkupa privuče „tvrda gotovina“ – u idealnom slučaju to bi trebalo da bude strana valuta koju oligarsi drže u Londonu i na drugim mestima.

rusijaprivatizacija03Putin je mudro odlučio da ne dozvoli prodaju najveće ruske banke – Sberbanke – koja drži najveći deo štednih depozita. Očigledno će bankarstvo ostati u najvećoj meri javni servis, što i treba da bude s obzirom na to da sposobnost da se kreira kreditni novac predstavlja prirodni monopol i inherentno ima javni karakter.

Uprkos zaštitnim merama koje je dodao predsednik Putin, postoje ozbiljni razlozi da se ne ide na najavljene privatizacije. Činjenica da bi ove prodaje bile izvršene u uslovima ekonomske recesije, koja je direktna posledica zapadnih ekonomskih sankcija i padajućih cena nafte, nije jedini razlog zbog koga bi trebalo odustati od najavljenih privatizacija.

Opravdanje za prodaju pomenutih kompanija u ovom trenutku koje daju ruski zvaničnici jeste finansiranje domaćeg budžetskog deficita. Ovo opravdanje pokazuje da se Rusija još uvek nije oporavila od katastrofalnog zapadnog atlantističkog mita da ona mora da zavisi od stranih banaka i kupaca obveznica da bi kreirala novac, kao da ruska centralna banka ne može to da učini sama monetarizacijom budžetskog deficita.

Monetarizacija budžetskog deficita je upravo ono što je učinila vlada SAD i što su činile sve zapadne centralne banke u periodu posle Drugog svetskog rata. Monetarizacija duga je ustaljena praksa na Zapadu. Vlade mogu da pomognu obnovu ekonomije štampanjem novca umesto zaduživanjem zemlje kod privatnih kreditora, što automatski znači odliv novca iz javnog sektora kroz otplatu kamate privatnim kreditorima.

Nema valjanog razloga za novčano zaduživanje kod privatnih banaka radi obezbeđivanja sredstava za funkcionisanje države kada centralna banka može da kreira isti taj novac bez obaveze da plaća kamate na pozajmice. Većini ruskih ekonomista je nametnuto zapadno uverenje da bi novac trebalo da kreiraju samo komercijalne banke, a da bi vlade trebalo samo da prodaju obveznice kako bi se domogle potrebnih finansijskih sredstava. Ovo pogrešno uverenje da bi novac u vidu pozajmica trebalo da kreiraju samo komercijalne banke vodi rusku vladu u isti ćorsokak u kome su se našle vlade zemalja evrozone. Evropa je privatizovanjem kreditne kreacije izmestila centar ekonomskog planiranja sa demokratski izabranih vlada na bankarski sektor. Nema potrebe da Rusija prihvata ovakvu prorentijersku ekonomsku filozofiju, koja isisava javne prihode države. Neoliberali ovu filozofiju promovišu zato što žele da vide Rusiju na kolenima, a ne zato što hoće da joj pomognu.

PROJEKAT „ATLANTISTIČKIH INTEGRACIONISTA“
U osnovi Rusi povezani sa Zapadom – tzv. „atlantistički integracionisti“ – koji žele da Rusija žrtvuje svoju suverenost radi integracije sa zapadnom imperijom, koriste neoliberalnu ekonomiju kako bi Putina doveli u zamku i uskratili Rusiji kontrolu nad sopstvenom ekonomijom, kontrolu koju je Putin obnovio nakon godina Jeljcinove vlasti u kojima su strani interesi opljačkali Rusiju.

Uprkos izvesnom uspehu u ograničavanju moći oligarha, koji su se podigli u vreme Jeljcinovih privatizacija, ruska vlada mora da zadrži državna preduzeća kao protivtežu ekonomske snage. Razlog zbog koga vlade upravljaju železnicom i drugom osnovnom infrastrukturom je snižavanje troškova života i troškova preduzeća. Cilj privatnih vlasnika je potpuno suprotan – dovođenje tih cena na najviši mogući nivo. To se naziva „rentna ekstrakcija“. Privatni vlasnici instaliraju naplatne rampe kako bi podigli cenu infrastrukturnih usluga koje se privatizuju. To je potpuno suprotno od onoga što su klasični ekonomisti podrazumevali pod pojmom „slobodno tržište“.

rusijaprivatizacija04Govori se o nekom dilu sa oligarsima. Oligarsi će otkupiti vlasništvo u ruskim državnim kompanijama novcem od ranijih privatizacija, koji su sakrili u inostranstvu, i dobiti „posao stoleća“ kad se ruska ekonomija bude oporavila i kad ponovo budu mogući visoki profiti.

Problem je u tome što prelazak ekonomske moći sa države u ruke privatnih vlasnika umanjuje državnu protivtežu moći, koju bi ona mogla da koristi protiv privatnih interesa. Iz te perspektive, u ovom trenutku ne treba dozvoliti nikakvu privatizaciju.

Još manje bi trebalo dozvoliti strancima da se domognu vlasništva nad ruskim nacionalnim dobrima. Da bi dobila jednokratni prihod u stranoj valuti, ruska vlada će se u korist stranih vlasnika odreći kontinuiranog prihoda koji se može i koji će se sasvim sigurno iz Rusije odlivati u inostranstvo. Ova „repatrijacija“ dividendi bi se dogodila čak i u slučaju kad bi upravljanje i kontrola ostali geografski u Rusiji.

Prodaju javnog dobra u zamenu za jednokratni prihod učinio je grad Čikago kad je prodao 75-godišnji prihod od parkingmetara za nominalni jednokratni iznos. Čikago je dobio jednogodišnji prihod, a odrekao se 75-godišnjeg prihoda. Žrtvujući javne prihode, uprava grada Čikaga zaštitila je privatno bogatstvo i nekretnine od oporezivanja a takođe je omogućila investicionim bankama sa Volstrita da zarade bogatstvo. Ova nerazumna prodaje izazvala je lavinu negodovanja u javnom mnenju. Novi vlasnici su žestoko podigli cene parkiranja i tužili grad Čikago za štetu nastalu zatvaranjem ulica za saobraćaj tokom državnih praznika i parada, čime se grad „mešao“ u posao sa parkingmetrima. Ova prodaja je, umesto da pomogne gradu, pogurala grad u pravcu bankrota. Nije nikakvo čudo što atlantisti žele da Rusiju zadesi ista sudbina.

PRIVATIZACIJA JE PROTIV RUSIJE
Privatizacija kao rešenje kratkoročnih budžetskih problema stvara daleko veće dugoročne probleme. Profiti ruskih kompanija će se odlivati u inostranstvo i na taj način obarati vrednost rublje. Ako bi se profiti isplaćivali u rubljama, rublje bi se mogle naći na valutnom tržištu i mogle bi se razmenjivati za dolare. To bi spuštalo kurs rublje, a dizalo kurs dolara. Ukoliko bi stranci dobili mogućnost da kupuju ruske nacionalne kompanije, to bi predstavljalo pomoć u špekulativnim operacijama protiv rublje.

Naravno, čak i ako bi novi vlasnici privatizovanih kompanija bili ruski građani, oni bi takođe mogli iznositi svoje profite u inostranstvo. Ali u tom slučaju bi ruska vlast bar mogla lakše kontrolisati vlasnike koji su pod ruskom jurisdikcijom nego strane vlasnike, koji mogu iz inostranstva kontrolisati svoje kompanije i držati svoj operativni kapital u Londonu i drugim stranim bankarskim centrima (što je sve podložno diplomatskom uticaju SAD i sankcijama novog hladnog rata).

U korenu diskusije o privatizaciji trebalo bi da bude pitanje šta je novac i zašto bi njega trebalo da kreiraju strane privatne banke umesto centralne banke. Ruska vlada trebalo bi da finansira svoj budžetski deficit tako što bi centralna banka kreirala neophodni novac, isto onako kako to rade SAD ili Velika Britanija. Nije potrebno da se ruska vlada odriče budućih kontinuiranih prihoda samo zato da bi pokrila jedan godišnji deficit. To je put ka siromašenju i gubitku ekonomske i političke nezavisnosti.

Globalizacija je izmišljena kao oruđe američkog carstva. Rusija bi trebalo da se štiti od globaliozacije, a ne da se otvara za nju. Privatizacija je način da se potkopa ekonomski suverenitet i da se povećaju profiti vlasnika kroz rast cena.

rusijaprivatizacija01Kao što su nevladine organizacije koje finasira Zapad peta kolona koja radi protiv ruskih nacionalnih interesa, tako su to i ruski neoliberalni ekonomisti, bez obzira da li rade svesno ili ne. Rusija neće biti zaštićena od zapadnih manipulacija sve dok se njena ekonomija ne zatvori za zapadne pokušaje da preoblikuju rusku ekonomiju prema interesima Vašingtona umesto prema ruskim interesima.

Preveo IVAN T. LUKIĆ

Blog P. K. Robersa

Ekonomija
Pratite nas na YouTube-u