SERGEJ MARKOV: ZAPADNI CILj JE DRŽAVNI UDAR U MOSKVI

Armija XX veka bili su tenkovi, topovi, rakete i avioni, i mi sa tim...

Armija XX veka bili su tenkovi, topovi, rakete i avioni, i mi sa tim nemamo problema. Međutim armija XXI veka – su centri, grantovi, fondovi, institucije. A ta armija je kod nas zanemarljiva

Šta je to „hibridni rat“ koji Zapad vodi protiv Rusije? Ima li Rusija efikasno oružje za pobedu u toj bici? Da li je došao čas za mobilizacioni trzaj i odlučnu „nacionalizaciju elite“?

Zašto još uvek nije poslat u ostavku „ekonomski blok vlade“? Kada i u kom obliku se protivnici Rusije spremaju da izvedu državni udar, i kako Kremlj planira da mu se suprotstavi?

Kako će se razvijati situacija u Ukrajini, Donbasu i Siriji?

O svemu ovome govori briljantni ruski politikolog i publicista, šef Instituta političkih studija, član Društvene komore RF Sergej Markov.

Čime se „hibridni rat“ razlikuje od, recimo, Hladnog rata Zapada protiv SSSR-a?

— „Hibridni rat“ koji Zapad vodi protiv Rusije, obuhvata ne samo vojne operacije niskog intenziteta ili diverzione akcije u Donbasu, već i informacioni, diplomatski i ekonomski rat, uz objavljene i neobjavljene sankcije, poput zabrane kreditiranja ruskih kompanija i onemogućavanje da dođu do najnovijih tehnologija.

Ukupan nivo sukoba između strana prevazilazi ono, što se dešavalo za vreme Hladnog rata. Tome svedoče, na primer, lični napadi na lidera naše zemlje, Vladimira Putina jer protiv Brežnjeva, Hruščova ili Staljina, nije bilo ničeg sličnog, iako se njima mnogo šta moglo zameriti.

Zapad tada nije želeo da ljuti sovjetske lidere i nije nameravao da ih svrgne, a sada je sebi postavio zadatak da izvede državni udar u Rusiji. Zbog toga je današnji sukob mnogo opasniji od Hladnog rata.

Ko zapravo ratuje protiv Rusije? Treba li ovde govoriti o celom Zapadu ili konkretno o američkoj administraciji? Ili je ispravnije smatrati našim neprijateljima ne države, već neke paradržavne strukture?

— Prema mojim informacijama, Barak Obama nije inicijator ovog rata i on u njemu nevoljno učestvuje. Koalicija koja vodi rat protiv Rusije, obuhvata, pre svega, deo anglo-američkih energetskih korporacija, koje su nezadovoljne činjenicom što je naša zemlja povratila kontrolu nad naftogasnim resursima. Druga snaga su zapadne vojno-industrijske korporacije: one nisu zadovoljne time što je ruska odbrambena industrija počela da ih istiskuje sa svetskih tržišta, a osim toga, njima su neophodne nove tenzije radi povećanja budžetskih izdvajanja. Treći učesnik antiruske koalicije je globalna finansijska oligarhija, koja ima za cilj da neutrališe nacionalne suverenitete u celom svetu.

Četvrti učesnik je američka obaveštajna zajednica, koja je krajnje razdražena situacijom u vezi sa Edvardom Snoudenom. Stvar je u tome što se u psihičkom stanju sličnom Snoudenovom danas nalazi stotinu američkih obaveštajaca, koji osećaju očiglednu kontradikciju između paradnih vrednosti SAD i realnih poslova američke obaveštajne službe – uključujući državni prevrat u Ukrajini i dovođenje na vlast u Kijevu terorističke hunte.

Snoudenovim putem može poći stotinu njegovih kolega, i tada će se srušiti jedan od glavnih mehanizama realizacije američke globalne dominacije.

Postoji još jedna grupa – američka spoljnopolitička zajednica, za koju su ruske inicijative – od Putinovog Munhenskog govora do operacije VKS RF u Siriji – kao nož preko grla. Stejt departman smatra da je u stvarnosti Rusija mnogo slabija nego što se ponaša u međunarodnoj areni.

Ova koalicija je odlučila da zameni rusko političko rukovodstvo marionetskom vladom. Poznat je čak i plan koji je svojevremeno obelodanio Andrej Ilarionov. Prema njemu, Rusija posle promene rukovodstva mora da preda svoje nuklearno oružje, da odustane od kontrole nad energetskim sektorom, da preda susednim državama delove svoje teritorije, a da na ostatku formira konfederaciju. U stvari, reč je o likvidaciji Rusije u obliku u kakvom nam je danas poznata.

Naravno, to ne znači da ovaj plan u štampanoj formi stoji na Obaminom ili Bajdenovom stolu. Ali, to takođe ne znači da neće biti realizovan od strane Sjedinjenih Država u slučaju povoljnog razvoja situacije.

Sovjetski Savez je izašao iz Hladnog rata sa katastrofalnim posledicama, između ostalog i zato što nije imao organizacione tehnologije za suprotstavljanje rušilačkim napadima, koji nisu uključivali bombardere ili tenkovske klinove, već medije, ekonomske poluge i političke institucije. Ima li danas Rusija instrumente, koji mogu obuzdati „hibridni“ zapadni pritisak? I ne čini li se da Rusija, u poređenju sa Sovjetskim Savezom, ima manje stabilnu strukturu zbog preterane uloge nacionalnog lidera, protiv koga je iz tog razloga pokrenuta klevetnička kampanja?

— Kod nas je, zaista, primetan veliki nedostatak instrumenata uz pomoć kojih se vodi „hibridni rat“. Šta Rusiji nedostaje?

Prvo, imamo veoma malo novca – u poređenju sa skoro neograničenim resursima globalnih finansijskih struktura.

Drugo, nemamo svoju tehnologiju. U vreme Staljina, tehnologije su uzimane iz inostranstva, a u posleratnom periodu su proizvedene našom naukom. Danas nauka u Rusiji preživljava teške trenutke, protoka tehnologije nema.

Treće, mi još uvek nemamo sopstvenu koncepciju razvoja niti sektor koji bi tu koncepciju realizovao. Dovoljno je reći da „ekonomski blok vlade“, koji u većoj meri zavisi od Zapada nego od Rusije, sprovodi politiku u skladu sa polukolonijalnim liberalno-monetarističkim modelom koji je za nas razvijen preko okeana, a na Zapadu se skoro i ne praktikuje.
Četvrto, nemamo razvijene humanističke nauke koje bi stvorile sopstvene strukture razmišljanja. Ono što postoji je skoro u potpunosti pod uticajem sekundarnih zapadnih modela. Kako tehničke, tako i humanističke nauke su razbijene zbog hroničnog nedostatka finansiranja. Novca nema ni za šta: za pristojan život naučnika, za laboratorije, za konferencije. Sedi, čitaj tuđe naučne časopise, kao klošar na stanici, – i to je sve!

Zbog toga mi nemamo sopstveni sistem razmišljanja – zbog toga Rusija u najkarikaturnijem obliku imitira zapadno potrošačko društvo. Njegova formula „Da bi bio uspešan, moraš zaraditi novac – na bilo koji način, uključujući i kršenjem zakona i morala“ konstantno se emituje na federalnim tv-kanalima i predstavlja se većini građana kao zvanična državna doktrina. Sa takvom „vučijom psihologijom“ društvene strukture neminovno postaju slabe i nekonkurentne u globalnoj borbi.

Armija XX veka bili su tenkovi, topovi, rakete i avioni, i mi sa tim nemamo problema. Međutim armija XXI veka – su centri, grantovi, fondovi, institucije. A ta armija je kod nas zanemarljiva. U tom smislu, mi smo verovatno slabiji čak i od Poljske ili Turske.

U odsustvu jasne ideologije razvoja, ruska elita postaje ne samo zapadnjačka. Njen značajan deo gleda na našu zemlju kao na koloniju, a svojom otadžbinom smatra Zapad. Upravo je zato, na primer, krimski slučaj konsolidovao društvo, ali podelio elitu. Ovo nepodudaranje elite sa sopstvenim društvom i njena spremnost da zbog svog bogatstva kapitulira – u „hibridnom ratu“ je najakutniji problem.

Da li je Rusija potpuno razoružana u ovoj konfrontaciji?

— Imamo nekoliko prednosti. Pre svega, patriotizam i odanost svojoj zemlji apsolutne većine stanovništva. Što nas više napadaju, rusko društvo se više konsoliduje.

Pored toga, čak i oni koji protiv nas ratuju, u velikoj meri nisu uvereni da nas mogu pobediti. Većina evropskih zemalja nevoljno učestvuje u ovom „hibridnom ratu“ i samo čeka pravi momenat da izađe iz njega.

Poseban faktor je ogromna popularnost Vladimira Putina kao nacionalnog lidera skoro dve decenije, što nam omogućava da rešimo mnoge probleme. Iako se sistem upravljanja, koji u velikoj meri zavisi od jedne osobe, može smatrati nesavršenim, on u periodima rata postaje, naprotiv, efikasan.

Plus, mi i dalje imamo prilično veliku teritoriju i značajnu populaciju, što nam dozvoljava da razvijamo sopstveno tržište čak i u uslovima sankcija. Na kraju, još uvek koristimo sovjetsku zaostavštinu – zahvaljujući kojoj uspevamo da živimo i razvijamo se, ako ne idealno, ono više-manje normalno.

Dozvolite da negativne faktore koje ste naveli svedemo na dva – kompradori u eliti i demobilisani narod. To znači da vlast treba odmah da sprovede dve ogromne akcije. Čistku elite, uz formiranje rezerve kadrova od ljudi izuzetne čistote i integriteta, uz čiju pomoć se može preobraziti zemlja. I mobilizaciju naroda, koja bi podstakla ovu gardu kroz otvorene „socijalne liftove“. Ali, kako to odraditi? Kroz direktan apel predsednika narodu? Ili bi to trebalo odraditi postepeno, pre svega kuloarskim kadrovskim rešenjima?

— U poslednje vreme često moram da odgovaram na pitanje: zašto Putin ne pošalje u ostavku „ekonomski blok vlade“? Jer je prilično očigledno da je ekonomska politika Rusije neadekvatna. Ona se svodi na to da modernizacija zemlje mora da se oslanja na zapadne tehnologije i investicije. U samoj ovoj ideji nema ničeg lošeg: tako se Rusija razvijala u vreme Petra Velikog i za vreme boljševika. Ali, problem je u tome što je danas ova strategija zašla u ćorsokak. To je postalo jasno još odavno – onda kada je German Gref hteo da preko Sberbanke kupi „Opel“ i njegovu tehnologiju, a na Zapadu je doneta politička odluka da se to blokira. Sada je ovaj ćorsokak očigledan svima.

Zašto onda nema ostavke?

—  Moj odgovor je ovakav: Putin se nada da će uspeti da uspostavi dobre odnose sa Zapadom, prekoračivši preko „hibridnog rata“. Tako se manifestuje putinovski konzervativizam: on ne žuri sa revolucionarnim transformacijama. U tome postoji određeni rezon. Predsednika narod voli ne samo zbog toga što on donosi hitne odluke, već i zato što stvara uslove da se malo odahne.

Mislim da Putin pravilno razmišlja: ne treba bez preke potrebe mobilisati društvo. Još uvek nije nužda. Iako je struktura za tu svrhu kreirana – ona se zove Opšteruski narodni front. Mislim da će, ako situacija eskalira, mitinzi „Antimajdana“, u organizaciji Fronta, okupiti milione ljudi.

Očigledno, rukovodstvo države ne smatra situaciju toliko opasnom da bi pristupilo oštrijoj politici „nacionalizacije elite“ i mobilizacije naroda.

Očigledno je da je cilj Zapada u „hibridnom ratu“ promena vlasti u Rusiji. Ako isključimo oružani napad na našu zemlju, promena vlasti se može desiti na tri načina. Na izborima. „Dvorskim udarom“ ili uz pomoć „Majdana“ u Moskvi. Na primer, oligarh Mihail Hodorkovski je stavio do znanja da vlast u Rusiji može biti osvojena samo uličnim ustankom. Po vašem mišljenju, od čega vlast treba više da strepi: od „Majdana“ ili „dvorskog udara“?

— Od kombinacije i jednog i drugog. Na izborima niko ne može da pobedi Putina – osim ako se ne desi nekakav strašni događaj, kao na primer, izdaja Donbasa. Siguran sam da je Putin toga svestan.

Što se tiče „Majdana“, svima preporučujem da pažljivo čitaju novine „Vedomosti“ i, s njima tesno povezani, magazin The New Times. To su glasila svetske oligarhije u Rusiji, zidne novine radikalne „majdanske“ opozicije, „pete“ i „šeste“ kolone. Oni otvoreno opisuju strategiju svojih akcija.

Odlučeno je – ne ići na izbore. Sami izbori – će biti proglašeni falsifikovanim. Režim će biti proglašen kriminalnim. Ponavljanjem ukrajinskog modela – odmah posle izbora biće formiran „majdan“, i to ne samo u Moskvi, već i u regionima, uz izlazak na ulice srednje klase.

Radi toga će sigurno intenzivirati sankcije, čiji će najvažniji zadatak biti – pogoršanje života srednje klase u Rusiji. Istovremeno nastojaće da otežaju život oligarsima i u nekom momentu će im postaviti ultimatum: zbacite Putina, inače ćemo blokirati vaše račune.

Ova strategija je već objavljena. Štaviše, Amerikanci čak diskutuju o personalnom sastavu potencijalne hunte. U njenom sastavu oni vide Mihaila Kasjanova, Mihaila Hodorkovskog, Alekseja Navaljnog, i par ljudi iz sadašnje vlade. Koga tačno, to još uvek ne znamo, ali možemo da pretpostavimo.

Za datum „majdana“ u Rusiji su izabrani predsednički izbori 2018. godine. To se može videti po budžetima: američki Kongres u tu svrhu izdvaja novac neposredno do 2018. godine. Međutim, generalna proba državnog prevrata odigraće se već ove godine.

Oligarsi i srednja klasa kao pokretačka snaga državnog udara? Ne čini li vam se da ni jedni ni drugi nisu sposobni da ga izvedu? Ako govorimo o „dvorskom udaru“, za njega su neophodne oružane snage. Ne može Abramovič doploviti jahtom i zbaciti Putina. Što se tiče pobune na trgovima, za to je neophodan osiromašeni narod, a ne pripadnici srednje klase koji imaju šta da izgube.

— Naše američke kolege su veoma okrenute tehnologijama. Uz pomoć tehnologija su i osvojili praktično ceo svet. Zašto mislite, da ako su tehnološki radili 100 godina i ostvarivali uspehe, da će sada iznenada nešto promeniti? Oni su isključivo po udžbeniku svrgli Viktora Janukoviča, doveli na vlast huntu i uspešno napravili od Ukrajinca antiruse – zašto bi sada menjali ono što im očigledno daje rezultate?

I ovde će delovati na isti način, po udžbeniku – samo što će biti utrošeno znatno više „resursa“. Ako su na kijevskom Evromajdanu radi eskalacije situacije ubili stotinu ljudi, onda će u Rusiji, koja je za red veličina moćnija od Ukrajine, zarad rušenja vlasti Zapad biti spreman da u seriji terorističkih napada ubije desetine hiljada ljudi.

Da li je Kremlj naučio „ukrajinsku lekciju“, ako već Amerikanci sve rade šablonski, „po udžbeniku“? Ili je i dalje sve nepredvidivo?

— Naravno, Kremlj je sve ove lekcije naučio. Njemu je apsolutno jasno šta treba raditi, i to rađa optimizam. Mnogo toga je već učinjeno. Vlast zadržava čvrstu kontrolu nad federalnim TV kanalima – što je velika razlika u odnosu na Ukrajinu. Finansiranje inostranih NVO je uglavnom svedeno na minimum. Formirane su prilično snažne strukture koje se mogu boriti za ulicu. Pa, i nivo patriotizma u Rusiji je na značajno većem nivou nego u istoj toj Ukrajini, čak i u glavnom gradu, – što dokazuju akcije kao što je „Besmrtni puk“.

Šta će biti sa Donbasom?

— Ukrajina se nalazi u prelomnoj tački, a kuda će krenuti – apsolutno je nepredvidivo. Mogu prognozirati samo ovu godinu: Minski dogovori neće biti realizovani, a Kijev će nastaviti da dosledno sprovodi Porošenko-Gorbulinov plan (Vladimir Gorbulin – je savetnik ukrajinskog predsednika za pitanja strateške bezbednosti).

Plan uključuje sledeće stavke. Kijev ne potpisuje nikakve obaveze. On jača vojsku, da bi u momentu, kada Rusija oslabi podršku Donbasu, sproveo munjevito osvajanje po modelu hrvatskog napada na Srpsku Krajinu. Tokom prelaznog perioda, umesto izbora „normandijska četvorka“ u Donbasu imenuje administraciju od tehničkih predstavnika Donbasa. Francuske i nemačke vojne jedinice su raspoređene na granici. Kijev nastavlja žestoku ekonomsku blokadu Donbasa. Međutim, da bi Kijev pristao da odloži rat, Zapad, po zamisli Gorbulina, mora Ukrajini da dodeli veća finansijska sredstva, kao i da potpiše sporazum o saradnji Ukrajine i NATO-a i razmesti zajedničke brigade u ključnim gradovima Novorosije radi suzbijanja eventualnog ustanka: to su Harkov, Dnjepropetrovsk, Odesa, Zaporožje, Nikolaev, Mariupolj.

Što se tiče Rusije, ona će nastaviti da insistira na sprovođenju Minskih sporazuma, iako ja već sada vidim da je to nemoguće. Kijev je u potpunosti pod kontrolom Amerikanaca, a oni iako javno govore o poštovanju „Minska-2“, ne čine ništa da bi primorali kijevski režim da te sporazume ispuni.

Ipak, u slučaju oružanog napada VSU na Donbas treba očekivati reakciju od strane Rusije – u to sam apsolutno ubeđen. Rusko rukovodstvo je savršeno svesno: ukoliko kijevska hunta počne masovne represije i masakr u Donbasu, sva odgovornost za ubijanja u očima našeg naroda pašće na Moskvu. Verujem da rusko rukovodstvo ima jasnu predstavu: da je predaja Donbasa – smrtonosni udarac u srce ruske državnosti.

Izvor Fakti, 08. februar 2016.

 

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u