MILORAD BOJOVIĆ: KOJA JE BORKOVA STRATEGIJA I ZAŠTO NEĆE USPETI

Ekscentrična gravitacija koja sve krhotine nekadašnjeg DS-a drži u uverenju da se izbori dobijaju...

Ekscentrična gravitacija koja sve krhotine nekadašnjeg DS-a drži u uverenju da se izbori dobijaju satanizacijom političkih protivnika zapravo je ključ njihovog rasula

Borko Stefanović jedini je političar u Srbiji koji nema problem s prošlošću. To, međutim, ne znači da je on idealni embrion politike moralnog, kulturnog i ekonomskog preporoda Srbije. To zapravo znači da Stefanović nema prošlost, da je deceniju i po, uz Vuka Jeremića, bio jedan od dva idolopoklonika boga Borisa i da je sve što je činio izvršavao s jednim ciljem – da umilostivi svoje božanstvo. U ime tog božanstva, odrekao se Kosova, koje ni jednom ni drugom nije značilo ništa. I zato je zlatnu tapiju na junačku prošlost izbrisao iz svoje svesti jer mu je njegova savest Boris umesto kosovskog epa u glavu usadio viziju briselskog poltronstva. Sad veruje da je izašao iz Tadićeve senke i da može pobediti Aleksandra Vučića!

Istina je da se religije rađaju iz smrti bogova. Takođe je činjenica da iz tog perverznog paradoksa nastaju ljudske zablude.

Neizlečivo zaražen virusom gubitka vlasti, Tadić jeste postao senka nekadašnjeg gospodara srpske stvarnosti. Pa ipak, činjenično stanje je da i takav Tadić ima veću specifičnu težinu od samoproglašenog klona Aleksisa Ciprasa.

Stefanovićeve ambicije zasnovane su na pogrešnim afinitetima. I još pogrešnijoj predstavi o sebi.

Anamneza te promašenosti ima svoju predistoriju. Pre pokušaja da od Borisovog sluge pokornog postane veći levičar od Aleksandra Vulina, Stefanović se bavio muzikom. Rezultati su mu jednaki političkom uspehu – nikakvi. Bend je retko kad mogao da okupi više od 100 slušalaca. Njihovi nastupi izgledali su kao tribine Saše Radulovića, gde dolaze samo oni kojima žene ne dozvoljavaju da u to vreme budu kod kuće jer s komšinicom gledaju tursku seriju ili “Parove”.

Na koga računa Stefanović? Na ljude lišene revolta kao karakterne osobine; lažne intelektualce sklone neradu; nedorasle tinejdžere koji u četrdesetim godinama igraju društvene igre i žive u svojoj dečjoj sobi, grebući se od roditelja za džeparac; dangube koji skriveni u nevladinim organizacijama krckaju pare od loših projekata i čekaju da na vlast dođe neko ko će ih nagraditi za takav doprinos društvu.

Pošto predstavlja čoveka bez identiteta, Stefanovićev poduhvat lova na razočarane birače završiće se kao i njegovi pregovori o Kosovu – porazom.

Mada mu u tom lovu u mutnom pomaže dojučerašnji šef Bojan Pajtić, njihov plan nije ništa drugo do unapred devalvirana menica. Artefakt neuspeha. Ritualno samopogubljenje.

Prvo, i jedan i drugi svoju poziciju ne grade na novim idejama i konkretnim i ostvarivim planovima, nego na odvraćanju. Na paljenju izmišljenih strašila. Odvraćanje birača od Vučića predstavlja najgoru moguću strategiju jer ima istu snagu kao argument da je nekada postojala inkvizicija. Međutim, dvojac koji se lažno rastao da bi ciljano dvostruko profitirao zaboravlja da se 2016. godine birači ne mogu strahom od nepostojećeg zla privoleti da glasaju protiv. Ta ekscentrična gravitacija koja sve krhotine nekadašnjeg DS-a drži u uverenju da se izbori dobijaju lažnim egzorcizmom i satanizacijom političkih protivnika zapravo je ključ njihovog rasula. Fundamentalni kod javnog samouništenja. Odgonetka propasti.

Drugo, srpska opozicija ne treba da bude iznenađena kad umesto eksplozije narodnog oduševljenja dožive imploziju glasova. Predugo je estetizovana diktatura nadmenosti predstavljala glavni obrazac ponašanja funkcionera DS-a, na vlasti i van nje. Shvatajući izbore kao supstituciju za hajdučku gramzivost, zasnovanu na pravu jačeg da plen deli po sopstvenom hiru, DS je glavni krivac za leukemiju srpske politike. Zahvaljujući fetišističkoj sklonosti DS-a i svih njenih derivata k negovanju pogrešnih vrednosti, izbori će zadugo biti lišeni svake dramatike. Pobednik je shvatio ono što oni nisu. Glasače ne treba ubeđivati da svoje želje smatraju stvarnošću. Niti im nuditi lažnu stvarnost. Umesto laži treba im ponuditi nadu. Veru da samostalno mogu učiniti nešto za sebe i porodicu. A Srbi su već 25 godina narod bez nade.

Treće, zato je moguće da DNK propasti pogrešnog mehanizma očuvanja vlasti po svaku cenu može biti šansa za Srbiju. Jer, DS je kriv zato što je u politici manje istine nego u “Kuriru” i rijalitijima. Tabloidi i TV formati tog kalibra zasnivaju se na izmišljanju stvarnosti kao matrici svog samoodržanja. Kad strategija politike postane odmetanje od naroda i proizvodnja privida demokratije, jedino što na kraju može da usledi jeste pad u surovost političkog čistilišta.

No, pošto političke stranke nisu mesta gde bi griža savesti najradije rasla, Pajtić i Stefanović veruju da istom retorikom, kojom su kao strašilom narod plašili radikalima, mogu da osvoje većinski paket političkih akcija. Iz te napastvovane logike ne može se izroditi ništa dobro. Ni Stefanović ni Pajtić, a još manje Živković i Tadić ne mogu da se sretnu sa svojom nečistom savešću. Čedomir Jovanović nema problem s tim još od atentata na Đinđića. Tada je rekao da su ruke prljave, a savest čista. Svi zajedno veruju da njihovo delovanje ne treba da bude potčinjeno glasu pojedinca, nego obrnuto.

Zato Pajtić pokušava da ubedi Evropu da nam izbori nisu potrebni. Udarajući o rešetke vlastitog kaveza, u kom sedi već dve godine lišen legitimiteta, on se nada da je horor iz 2014, kad je jedva prešao cenzus, bio samo prolazna epizoda, isečena scena, odbačeni kadar.

I kao četvrto, Srbija mora promeniti izborna pravila da bi odustala od samozlostavljanja i obuzetosti pogrešnim vrednostima. Pod hitno treba uvesti polaganje testa inteligencije i opšte kulture za sve birače. Osobe koje ga ne polože gubile bi pravo glasa do sledećih izbora, kada bi imale šansu da se upišu među one koji su stekli pravo da odlučuju o sudbini države i naroda. Ko ne zna gde su Sopoćani, puna imena svih Nemanjića, sve cikluse epskih pesama, prvu i drugu palatalizaciju, sva četiri akcenta; ili nije čuo za vladiku Danila, Vuka Mandušića, Magbeta, Otela, Odiseja, braću Karamazove, grofa Karenjina, Vidosava Stevanovića, Felinija, Bergmana, Rajka Noga, Vladana Desnicu, Ahmeda Nurudina, Aćima Katića, Ticijana, Mikelanđela, Lista, Betovena, Azru, Skorcezea, ne može da razgraniči šta je dobro ili loše. Ni za sebe samog, još manje za državu.

Drugi polip kog moramo da se rešimo jeste zatvoreničko pravo glasa. Mada Srbi veruju da su im Englezi krivi za sva zla koja su im se desila, u ovoj stvari bi mogli da sledimo engleski primer. Nemoralno je da glas zločinca, ubice, silovatelja, pedofila, i glas čestitog, običnog građanina vrede isto. Odlazak u zatvor mora biti skopčan s gubitkom građanskih prava. Jer, pošto nismo isti u zločinu, ne možemo biti jednaki ni pred zadužbinom države. Zločinac se o nju već ogrešio.

Poslednje ograničenje jednako je važno. Pravo glasa ne može imati nijedan građanin koji nije platio porez. Situacija u kojoj razni Rodići, Bogićevići, Miškovići, Žunići, Đuraškovići… državi duguju desetine milijardi dinara poreza, nalikuje na paradoks u kom ukućani dok im gori kuća radosno igraju oko budućeg zgarišta. Pravo glasa ne kupuje se finansiranjem političkih partija niti kupovinom ministara. Pravo glasa se zaslužuje.

Samo u tom slučaju lideri razjedinjene Demokratske stranke, u bezuspešnom procesu mirenja, prestaće da liče na princezu Turandot, koja s nadmenim despotizmom gazi reč, ne ispunjavajući data obećanja. Samo tako eliminisaće se ili bar umanjiti uticaj stranih ambasadora i domaćih tajkuna na politička zbivanja. Jedino tada prestaće trvenja oko toga je li Srbija važnija od političara koji bi se radije odrekli porodice nego fotelje. Ali čak ni tada Borislav Stefanović neće dobiti ono što nema – političku podršku birača.

Izvor nsreporter.rs, 11. februar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u