SUSRET PATRIJARHA KIRILA I PAPE FRANCISKA; DA ILI NE?

ARHIMANDRIT DR NIKODIM (BOGOSAVLjEVIĆ) Zašto je diplomatsko-humanistički susret pravoslavnog patrijarha sa arhijeretikom nedopustiv Na...

ARHIMANDRIT DR NIKODIM (BOGOSAVLjEVIĆ)

Zašto je diplomatsko-humanistički susret pravoslavnog patrijarha sa arhijeretikom nedopustiv

Na Sveta Tri Jerarha 12. februara na Kubi na aerodromu će se susresti patr. Kirilo i papa Francisko. Odmah su usledila negodovanja pravoslavnih (galopirajuće otpadništvo – susret ruskog patrijarha i rimskog pape; gotovo je!; susret jeretika!; papa rimski i patrijarh RPC sreću se prvi put u istoriji). Objavljena su i objašnjenja i odbrane odluke ruskog patrijarha i Crkve, ali i kritike.

Najpre je mitr. Ilarion na konferenciji za štampu izneo detalje o poseti ruskog patrijarha Srednjoj i Južnoj Americi i o odluci „za održavanje susreta između glava Rimo-katoličke i Ruske pravoslavne crkve“. Prema njegovim rečima, ovaj događaj se priprema dugo, još od 1996-97, kada je pripreman susret patr. Alekseja II. i pape Jovana Pavla II u Austriji, koji je odložen zbog problema „delovanja grko-katolika u Ukrajini i prozelitizma katoličkih misionara na kanonskoj teritoriji Moskovske patrijaršije“. Problem unije je uvećan razaranjem od strane unijata tri eparhije Moskovske patrijaršije u Zapadnoj Ukrajini krajem 1980/90-tih, prenosom središta Ukrajinske grko-katoličke crkve (UGKC) iz Lavova u Kijev, sa nastojanjem da se prisvoji status patrijaršije, zatim širenje njene misije na tle Istočne i Južne Ukrajine i podrška unijata raskolnicima. Stanje je još više otežano stavom predstavnika UGKC u poslednjim zbivanjima u Ukrajini „i unija ostaje nezalečena krvotočiva rana, koja sprečava punu normalizaciju odnosa između dve Crkve“. Međutim, „genocid hrišćanskog stanovništva“ na Bliskom Istoku, u Severnoj i Centralnoj Africi doneo je nove okolnosti: „Zato, bez obzira na prepreke crkvenog karaktera koje ostaju, doneta je odluka o neodložnom sprovođenju susreta Svjatejšeg Patrijarha Kirila i Pape rimskog Franciska; tema gonjenja hrišćana će na tom susretu biti središna“. Pritom, patr. Kirilo nije želeo da do njega dođe na tlu Evrope, zbog toga što je za nju „vezana teška istorija deoba i sukoba među hrišćanima“. Izabran je Novi Svet, s nadom da će taj susret „otvoriti novu stranicu u odnosima između dve Crkve“. „Susret će se završiti potpisivanjem zajedničke deklaracije“.

APOLOGIJA SERGIJA KARAMIŠEVA
Sutradan je usledila apologija o. Sergija Karamiševa. On na početku naglašava da je cilj susreta pomoć hrišćanima Bliskog Istoka: „Ne veroučiteljska rasprava, ne neka svetogrdna zajednička molitva (aerodrom – najneodgovarajuće mesto za nju), već pitanje spasenja života“. U prilog opravdanosti susreta povodom „spasavanja života“, o. Sergej navodi broj ubijenih i proteranih hrišćana i broj uništenih hramova u Siriji, Egiptu, Libiji, Iraku… „Geografija sistematskog proganjanja i ubijanja hrišćana proteže se od Indije i Indonezije, zatim preko Avganistana, Pakistana i Arabijskog poluostrava, preko severa Afrike do njenog središnjeg dela“. Navođenje učestvovanja ruske vojske u Siriji i način ophođenja predsednika V. Putina prema papi trebalo bi da posluži donošenju zaključka da je odluka i namera patr. Kirila saobrazna akciji ruskog predsednika i države na Bliskom Istoku. U prilog opravdavanju susreta služi i poređenje da je patrijarhovo angažovanje isto toliko pragmatično koliko i njegov trud kada je na nedavnom Predsaborskom savetovanju u Šambeziju govorio o sistematskom progonu pravoslavnih hrišćana u Ukrajini od strane raskolnika i unijata, i „o nedopustivosti revizije pravoslavlja“. U prilog neekumenskom karakteru susreta u Havani služi i signal dat na Arihijerejskom Saboru RPC („nikakve ekumenističke igre sa ruskim neće uspeti“), kada je svetima pribrojan arhiep. Serafim (Soboljev), koji je na „saboru (Svepravoslavnom savetovanju 1948. g.) veoma oštro i nedvosmisleno razobličio papizam sa ekumenizmom“. Ponavlja da nema rasprave o veroučiteljnim pitanjima i teši i umiruje: „Biće to više susret dvojice diplomata nego dva jerarha. Susret ravnih, a ne u obliku na koji je papa navikao pri opštenju sa nekim drugim predstojateljima pravoslavnih pomestnih Crkava“. O. S. Karamišev u ovom susretu još vidi priliku svedočenja pravoslavlja od strane patr. Kirila kako bi hrišćani Srednje i Latinske Amerike, pored papine ideološki „leve frazeolgije“, mogli „pogledati pravoslavlju u oči“ i zatim da „slobodno izaberu šta im je više po duši“.

franciskokiril01Pritom, o. Sergej predlaže i diplomatsku trgovinu između pape i patrijarha: da papa dođe u Ukrajinu i Belorusiju, gde ga zvanično pozivaju državne vlasti, a u „zamenu za to“ mogao bi papa da pod „povoljnim uslovima“ Ruskoj Crkvi da neke od samostana u Zapadnoj Evropi, koje sada predaju muslimanima. Na kraju sledi upozorenje revniteljima: „Neki revnitelji već slave zbog ispunjavanja njihovih ‘proročanstava’ kao da će patrijarh Kirilo susretom s papom njemu prodati sveto ‘pravoslavlje’. Ne slavite pre vremena, ne zluradujte se bezrazložno! Istorijsko iskustvo pokazuje: Rusija izdaje pravoslavlje kada je sama slaba, i ta izdaja je najbolji dokaz njene slabosti. Kada je ona u usponu, onda, naprotiv, ima dovoljno resursa za sopstveno duhovno širenje“. Za njega su ti revnitelji „isti ljudi koji kritikuju V. Putina za ‘avanturu’ u Siriji, a patrijarha za njegovu ekspanziju u spoljnji svet, kako u okviru vaseljenskog pravoslavlja, tako i van njega“. I, na kraju, govoreći da Rusima nije svojstvena zatvorenost, iznosi svoj optimizam u pogledu misije patr. Kirila: „Pregovori patrijarha i pape mogu potpuno dovesti do uspeha u delu zaštite hrišćana Bliskog Istoka, mogu pomoći u probijanju informacione blokade, raširene od Zapada protiv ruskog vojnog prisustva u Siriji. A dalje, ruska pravoslavna misija bi trebalo da bude pojačana i u Latinskoj Americi i u Zapadnoj Evropi, neka ljudi upoznaju istinito hrišćanstvo, a ne u surogatnom vidu papizma ili protestantizma. Istina je jača od laži i nesumnjivo nekoga će privući sebi“.

APOLOGIJA LjUBE MILOŠEVIĆA
Prekosutra se oglasio o. Ljubo Milošević iz RZPC, radi davanja odgovora i upozorenja „večitim oportunistima, svakako ljudima loše namere koji se, kao po pravilu u ovakvim slučajevima, javljaju sa svojim vizijama i tumačenjima a radi sejanja sve većeg straha i beznađa u našem narodu“. Zbog „senzacionalističke i dramatične retorike” koja je „već prisutna i na srpskom jeziku“, on želi pre svega da ukaže na to „koje istine se namerno izopačuju i tako izvrnuto prenose srpskoj javnosti“: „Kao prvo i glavno, treba reći da se u ovom susretu ne realizuje misija Rimskog prestola u instituciji Pape, prema rimskoj teološkoj doktrini da gde Papina noga kroči tu stupa istinita vera kao jedina misija crkve“. To je, istovremeno, „u suštini jedini teološki razlog zašto recimo SPC ne može da odobri posetu Pape Srbiji i da mu tako ukaže ljudski dužno nesakramentalno poštovanje kao religioznom lideru i državniku. To je za nas neuklonjiva prepreka u trenutnoj doktrini Rimokatoličke crkve koju, nažalost, ona ne želi da ukloni. Jer rimski Papa nije misionar na našim prostorima, niti je on naš prvosveštenik, niti mu počasti te vrste mi možemo ikada ponuditi. To potvrđuje i ova odluka Sabora sveruske Crkve“. Organizovanjem susreta na Kubi onemogućava se da papa dođe u Rusiju, što je njegov vekovni san i time „se vrlo promišljeno odbacuju svakakve sspekulacije o nekoj ‘eklisijalnosti’ njihovog susreta: molitve i hramovi, kapele i sakramentalne odežde se apriori odbacuju o čemu jasno svedoči jedan aerodrom, bukvalno tranzitna sala, još i u jednoj još uvek komunističkoj državi“. O. Ljubo ponavlja dokaze i ruskih bogoslova, da je „glavni i jedini razlog“ za ovaj susret zabrinutost dva poglavara za položaj hrišćana u bliskoistočnoj tragediji i prilika da se papa javno ogradi od zapadne proislamske politike. On ponavlja dokaze o. Sergija: „Jasno je da se neće raspravljati o veri, dakle, time neće ni biti ni ‘izdaje vere’. Ne može da se izda nešto o čemu se ne govori i liturgički ispoveda!“. I onda sledi protivoptužba: „Otpadništvo pred Bogom i čovečanstvom je ništa ne činiti u vezi sa ovim [istrebljivanjem hrišćana], a posebno ovakve osude pokušaja da se nešto konkretno uradi“. On dalje iznosi misao da je ova odluka patr. Kirila „demonstracija realne sile i ‘vaseljenstva’“ RPC i odgovor na „netrpeljivost Vaseljenskog prestola“. Protiv onih koji nipodaštavaju ovaj susret, govoreći „da će to biti samo jedna beznačajna ekumenistička izjava u vezi sa ratom“, o. Ljubo upozorava da je takav tvrdnja „ravna poricanju žrtve ruskog pilota i oficira u Siriji“. I dodaje: „Ona je i poricanje ‘polaganja duše za prijatelje svoje’ svih ruskih vojnika u ovoj vojnoj kampanji i svega onog što Rusija pokušava da učini na prostorima Antiohijske crkve kao i čuvanju osnovnog međunarodnog prava“.

franciskoilarionOglasila se i druga strana. Direktor pres-službe Svete Stolice je na konferenciji za štampu rekao da nije reč o „improvizovanom“ susretu, već da je on pripreman nekoliko godina. On ističe njegov ekumenistički smisao i značaj, u svetlu iskustva patr. Kirila, koje je on stekao kao predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze MP, kada se susreo sa papom Benediktom 16. Naglasio je tom prilikom i vezu između priprema Svepravoslavnog sabora sa susretom i za kraj ponovo istakao njegov ekumenistički smisao: „S obzirom da je RPC najmnogoljudnija od svih pravoslavnih Crkava, susret njenog poglavara s Papom biće značajan ekumenistički korak“.

Nije ostao neoglašen ni predstavnik Kongresa jevrejskih religioznih opština i organizacija u Rusiji. Vicepredsednik ovog udruženja je ne samo pozdravio već i blagoslovio ovaj susret: „’Ličini susreti su veoma važni. U pravoslavnom svetu prvenstvuje naš patrijarh, u katoličkom papa Rimski, i takav susret je zalog da će dobra saradnja imati ogroman značaj kako za pravoslavni svet, u tom broju i za Rusiju, tako i za katolike. Blagosiljam ovaj susret’, izjavio je Ingerfaks-Religiji u petak vicepredsednik KEROOR rabin Zinovij Kogan“. Tom prilikom je naglasio i uspešnost judejsko-katoličkog dijaloga: „Sadašnji papa na razne načine pojačava dijalog između judeja i katolika. On je nedavno rekao da su svi katoliki pomalo judeji, misleći da u osnovi naših religioznih tradicija leži Stari Zavet, tj. Tora“.

STAV PRAVOSLAVNOG APOLOGETA
Uredništvo internet časopisa Pravoslavni apologet objavilo je svoj tekst sa odrečnim stavom prema odluci patr. Kirila i Moskovske patrijaršije. Ono najpre skreće pažnju na činjenicu da, dok su lične posete i zajedničke molitve predstavnika Vaseljenske patriješije sa katolicima postale česte i uobičajene, Ruska crkva je do sada u tom pogledu bila uzdržana. Naglašavaju da je to posledica odnosa patr. Alekseja II po ovom pitanju, koji je nastojao na dogmatskim razlikama sa rimokatolicima. Promena je, međutim, nastala dolaskom patr. Kirila, koji je odmah pokrenuo ideju o mogućem susretu sa papom. Ovu promenu objašnjavaju „ličnim simpatijama i naklonošću predstojatelja RPC prema katolicizmu“. Oni pritom ne isključuju mogućnost pritiska zakulisnih sila na prestojatelje pomesnih pravoslavnih crkava, ali ukazuju na put njihovog uticaja: „Neophodno je, međutim, znati i sledeće, da ta ‘zakulisa’, koja je oruđe satane, uvek koristi ‘slabosti pravoslavne jerarhije’, unapred računa na ‘strasti i predubeđenje jerarha i realnih kandidata za patrijaršijsku službu’“. Dodaju da se to u pravoslavlju uvek sprečavalo podvižničkim životom i dubokim poznavanjem pravoslavne vere, tj. prema mitr. Jeroteju (Vlahosu) – bogoslovskim opitom. U svetlu rečenog, ističu: „Sadašnji patrijarh Kirilo, umni i istančani političar, opitni diplomata, kako mi smatramo, počeo je da ‘izdaje raniju strogu poziciju’ RPC u odnosu na susret s rimskom prvosveštenikom. Nije reč samo o simpatijama i naklonosti prema Vatikanu koliko u odsustvu čvstog pravoslavnog svetonazora rešenosti da se sačuva linija prethodnih patrijaraha u odnosima prema Vatikanu i njegovom predsedniku. Nema jasnog shvatanja toga šta je Rimokatolička crkva – to nije Crkva, već jeretička zajednica, a njen prvosveštenik – u najboljem slučaju prosti mirjanin“.

kirilkubaUredništvo, dalje, skreće pažnju na uzajamnu povezanost predviđenog susreta i dokumenta Odnos Pravoslavne Crkve prema ostalim hrišćanima sveta, pripremljenog za najavljeni Sabor na Kritu, koji je, prema njemu, „veroispovedni za dolazeći Svepravoslavni sabor“. „Međutim, upravo taj dokument umnogome objašnjava zašto baš sada postaje realan susret između rimskog pape i moskovskog patrijarha. Ovaj susret se skladno uklapa u osnovnu lažnu ideju ekumenističkog pokreta – ‘obnove izgubljenog jedinstva hrišćana’. Pritom, to jedinstvo, saglasno dokumentu, koje je cilj i smisao opštenja sa inoslavnim svetom, opravdava svaki oblik i metod njegovog ostvarenja. Nesumnjivo da je i susret na Kubi početni, krajnje važan i ne poslednji stupanj u razvoju dijaloga među ‘crkvama – sestrama’. U principu, o tome se govori i u objavi: ‘Pripreman tokom dugog vremena, susret predstojatelja Ruske pravoslavne i Katoličke crkve biće prvi u istoriji i označiće važnu etapu u odnosu između dve Crkve’“. Ova izmena se nije dogodila preko noći: „Ovakav susret označava kardinalnu promenu kursa RPC u odnosima s Rimokatoličkoj crkvi. A taj kurs je bio brižljivo pripremljen ranije: prihvatanjem 2000. g. važnog dokumenta RPC O odnosu Pravoslavne Crkve prema inoslavnim ispovedanjima, gde su bile unesene, razrađene u hodu ekumenističkog dijaloga, jeretičke teorije ‘podeljene Crkve’, ‘crkava-sestara’, ‘punoće blagodati u jeretičkim denominacijama hrišćanstva’“. I zaključuju: „I tako, u RPC se tokom 20 godina zaista vodio planirani, lukavi, skriveni i podmukli rad na izmeni saznanja episkopata i sveštenstva, s tim da bi se pripremilo tlo za susret moskovskog patrijarha sa rimskim papom i otpočeo kvalitativno novi zaokret u razvoju međuhrišćanskih odnosa, koji su usmereni na pokatoličavanje Pravoslavne crkve, stvaranju u masama unijatske psihologije i mišljenja. I upravo u ovoj perspektivi nam se ocrtava smisao predstojećeg susreta na Kubi 12. februara između Svjatejšeg patrijarha Kirila i rimskog pape Franciska“.

PROTIV EKUMENISTIČKIH RAZLOGA
Nesumnjivo, argumenti su na strani uredništva Pravoslavnog apologete, a ne kod mitr. Ilariona, o. Sergeja i o. Ljuba. Njihovi bogoslovski, dogmatsko-eklisiološki dokazi su jači od bogoslovsko-ekumenističkog razloga mitr. Ilariona i njegovog i svetovno-političko-humanističkih razloga sveštenika. Dramatično-tragična vojno-politička stvarnost, u kojoj žive hrišćani na Bliskom Istoku i šire, nisu dovoljan razlog i opravdanje za nepravoslavnu odluku patr. Kirila. Lično smatramo da je s njegove strane došlo do zloupotrebe navedenog stanja da bi se iskoristio momenat radi „opravdavanja“ susreta i skrivanja prave namere. Na ovo upućuju i reči mitr. Ilariona, date u pominjanom intervjuu, a koje svedoče njegovu, a samim tim i patrijarhovu, slabu uverenost u značaj i moć najavljene deklaracije sa susreta: „I mi shvatamo da se bez nekakvih naročitih, neodložnih nastojanja, i tako ništa neće izmeniti. To jest, nastaviće da govore takve pravilne reči o tome da u terorizmu nema religioznih lica, o tome da sve religije pozivaju na mir i tako dalje. Ali problem se ne rešava tim deklaracijama“.

Uredništvo Pravoslavnog apologeta nije navodilo poreklo patrijarhovih „simpatija i naklonosti“ prema katolicima, verovatno smatrajući ga opštepoznatim. Moramo, međutim, naglasiti da ih je on nasledio od svog duhovnog oca i prethodnika na mestu predsednika Odeljenja za spoljne crkvene veze MP, mitr. Nikodima (Rotova) (na slici ispod), velikog latinofila i latinofrona (latinomislećeg), koga se upokojio na prijemu kod novoizabranog pape Ivana Pavla I. Ne mogu se proveriti tvrdnje da je bio kriptokatolik, iznešene u katoličkim časopisima na Zapadu, ali je nesumnjivo bio poklonik jezuita, na šta upućuju činjenica da je na ruski preveo Duhovne vežbe Ignacija Lojole i da je pozvao jezuitu Miguela Arinca „da drži predavanja u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji (70-tih godina)“. „U tom katoličkom časopisu Istina i život (str. 26) navode se karakteristične uspomene sveštenika – jezuita Miguela Arinca, koji je, po blagoslovu mitropolita Nikodima, služio ‘liturgiju istočnog obreda’ u ličnoj Nikodimovoj kapeli u Lenjingradskoj duhovnoj akademiji, pri čemu je prisluživao ‘budući vladika Kiril – tada je bio u činu đakona’ (kao što je poznato, mitropolit Kiril (Gudnajev) bio je lični sekretar i miljenik mitropolita Nikodima, poznatog po svojoj privrženosti ekumenizmu, papizmu i obnovljenstvu.) Mitropolit Nikodim je Arancu dopuštao da se pričešćuje sa pravoslavnim kliricima (Istina i život, 2/1993, s. 27)“ . Reč je, dakle, o kontinuitetu „simpatija i naklonosti“, na koje je došao red da budu i lično prenesene.

nikodimrotovSuština problema je, međutim, dogmatsko-ekliološke prirode i svodi se na različito poimanje Crkve od strane ekumenista i pravoslavnih, i iz tog poimanja proističućeg odnosa prema papistima i protestantima. Pravoslavni apologet je navodio eklisiološki stav mitr. Ilariona, koji je, bez sumnje, i stav patr. Kirila: „Pripreman tokom dugog vremena, susret predstojatelja Ruske Pravoslavne i Katoličke Crkve biće prvi u istoriji i označiće važnu etapu u odnosu između dve Crkve“. Za patr. Kirila, mitr. Ilariona i za sve ekumeniste, koji čine veliku većinu učesnika priprema za Svepravoslavni Sabor i, najverovatnije, veliku većinu njegovih budućih učesnika, papisti su Rimokatolička Crkva, sa blagodatnim tajnama krštenja, sveštenstva, evharistije i samim tim sa blagodatnim spasenjem. Za njih dogmatske razlike nisu prepreke za sjedinjenje Pravoslavne i Rimokatoličke crkve. Ovo ponovo potvrđuje mitr. Ilarion, stavom izrečenim u pomenutom intervjuu: „Ali postoji još čitav niz drugih razlika bogoslovskog karaktera koji se sa strane pokazuju kao neke tananosti, i treba reći… da su mnoge od tih razlika postojale tada kada su hrišćani na Istoku i Zapadu bili jedno. To jest, te razlike ne sprečavaju hrišćane da sebe smatraju jednom Crkvom“. Međutim, ti episkopi i sveštenstvo, koji predstavljaju veliku većinu učesnika u pripremama za budući Sabor, predstavljaju malu manjinu u odnosu na ostatak, tj. većinu tela Crkve – episkopa, sveštenstva, monaštva i mirjana, ali sa velikim brojem Svetitelja u toržestvujućoj Crkvi – koji smatraju da su papisti jeretici i da se prema njima treba zauzeti stav koji su imali Sveti Oci. Oni sa jereticima nisu vodili dijalog. Sveti Oci su bili izričito, do krvi (sopstvene i jeretika), strogi prema jeresi i jereticima. Nisu sa njima vodili „dijalog ljubavi“. Sa jereticima se ne vodi dijalog. Dijalog vode ravnopravni. Jereticima se predočavaju istine vere i traži se njihovo bezuslovno odricanje od zabluda. Ikonomije nema u pregovorima sa jereticima; tu vlada dogmatska akrivija; ikonomija otpočinje tek prilikom povratka jeretika i raskolnika u Crkvu, tek od momenta odricanja jeretika i raskolnika od njihovih zabluda, i to u meri zavisnoj od težine odpadništva, i u vezi oko praktičnih pitanja njihovog uključivanja u sistem Crkve (priznavanja tajni, preklapanja jurisdikcija i sl.). Kao što sveštena istorija Crkve pokazuje i dokazuje, Sveti Oci su višekratno pozivali jeretike na bogoslovske rasprave, i, ako na njima ne bi uspeli da ih ubede da se odreknu lažnog učenja, oni bi sazivali Sabor i u prisustvu Cara poslednji put bi vodili sa njima raspravu, i, ako bi se ponovilo isto, konačno bi ih osuđivali i izbacivali iz Crkve. Takav bi trebalo da bude i katalog tema i metod rada Sabora na Kritu, ali neće i ne može biti jer nema Cara.

ŽRTVENI KULT DEVETI KRUG
Za patr. Kirila i mitr. Ilariona, i za brojne episkope ekumeniste, moderniste i liberaliste papa Franjo je „Njegova svetost“, a za nas i brojne pravoslavce on je arhijeretik. On je, budući uporni neprijatelj istine, samim tim i neprijatelj Boga, naš neprijatelj, protivnik Crkve, neprijatelj našeg spasenja. I njega bi patr. Kirilo trebalo da pozove na pokajanje. A za to ne mora da ide na Kubu; to može učiniti i iz Moskve. Zato je diplomatsko-humanistički susret pravoslavnog patrijarha sa arhijeretikom nedopustiv.

Čitava ova priča nas uvodi u apokaliptičnu stvarnost. Uredništvo Pravoslavnog apologeta je pomenulo da patr. Kirilo nema ispravni pravoslavni pogled na svet. Zato on ima pogrešnu predstavu o papi. Pomozimo mu zato da bolje upozna korifeja religije antihrista. Papa Francisko je u Sarajevu 2015. g. izjavio: „Nije nužno verovati u Boga da biste bili dobar čovek. Tradicionalno verovanje u Boga je čak pomalo i zastarelo. Neko može biti duhovan, ali ne i religiozan. Nije nužno ići ni u crkvu i davati joj novac. Za mnoge crkva može biti i priroda. Neki od najboljih ljudi kroz istoriju nisu verovali u Boga, dok su se mnoga najgora dela radila u njegovo ime“. Ili u nedavno objavljenom video-obraćanju čitavom svetu: „Većina stanovnika planete objavljuje sebe za vernike. Zato teba voditi dijalog među religijama. Mi ne bismo trebali da prestanemo da se molimo za to i treballo bi sarađivati sa onima koji misle drugičije. [‘Ja verujem u Budu’. ‘Ja verujem u Boga’. ‘Ja verujem u Isusa Hrista’. ‘Ja verujem u Boga, Alaha’.] Mnogi misle drugačije, osećaju drugačije; u tom mnoštvu, u toj različitosti religija, imamo samo jedno rešenje za sve: mi smo svi deca Božija. Nadam se da ćete raširiti moje molitvenu molbu ovog meseca: ‘Iskreni dijalog između čoveka i žene različite vere može roditi plodove mira i pravde. Ja verujem vašim molitvama’“ . I za kraj najvažnije: „Žrtveni kult ‘Deveti krug’, star je najmanje dve stotine godina. Sud je pokrenuo istorijski proces za zločine trgovine decom i kultnih ritualnih ubistava. Povedena su dva sudska postupka protiv sadašnjeg pape Francisa. Tokom drugog zasedanja Suda (ICLCJ) u Briselu, održanog 17. avgusta 2014, pet sudija i 27 članova porote iz šest zemalja uključujući SAD, razmatrali su dokaze o nestanku više od 50.000 dece u Kanadi, SAD, Argentini i Evropi koja su bila žrtve Devetog kruga ritualnog žrtvovanja dece. Tokom zasedanja, glavni tužilac Tribunala predstavio je dokument Katoličkog jezuitskog reda pod nazivom Magisterial Privilege, datiran na 25. decembar 1967, u kome se kaže da je svaki novi papa dužan da učestvuje u Devetom krugu satanskih ritualnih žrtvovanja živorođene dece, uključujući i pijenje njihove krvi. Dokument je napisan na latinskom jeziku, pribavljen je iz tajnih vatikanskih arhiva i jasno ukazuje na to da su jezuiti vekovima imali utvrđen plan da ritualno ubijaju kidnapovanu novorođenčad i potom piju njihovu krv. Plan potiče od ideje o sticanju spiritualnih moći ispijanjem krvi nevinih, što je trebalo da osigura političku stabilnost papstva u Rimu. Počevši od 1773, ovaj plan sprovode Rimokatolička crkva, jezuiti, svaki papa i kandidat za papu koji, da bi postao papa, mora da bude deo ovih žrtvenih ritualnih prava, koja uključuju silovanja, torturu i ubistvo novorođene dece i adolescenata… Pred Sudom u Briselu pokrenut je i proces protiv sadašnjeg pape Franciska za zločine trgovine decom i učestvovanja u ritualnim ubistvima Devetog kruga žrtvovanja. Vođena su dva procesa protiv Horhea Bergolja, sadašnjeg pape Franciska; Džastina Velbija, Kanterberijskog nadbiskupa koji se nalazi, zajedno sa kraljicom, na čelu Engleske crkve, i Adolfa Pešona, glavnokomandujećg generala u redu jezuita. Sva trojica su proglašena krivim po ovim tačkama optužnice na osnovu dokumenata i svedočenja ljudi koji su ih identifikovali kao učesnike u ovim ritualima“.

franciskoOvaj put u Novom Svetu, sledeći put u Starom, treći put u Rusiji…

Daće Bog, do toga neće doći.

Carь Grяdet!

Blog Nikodima Bogosavljevića

Svet
Pratite nas na YouTube-u