SINIŠA LjEPOJEVIĆ
Kraj „nemačke Evrope“ menja konstelaciju Evrope i institucionalnu infrastrukturu EU, što je početak nove stranice evropske istorije
Najnoviji razvoj krize Evropske unije nagoveštava gotovo siguran kraj evropske integracije koja se obično formuliše kao „nemačka Evropa“. Nemačka je, naravno, i dalje najmoćnija evropska zemlja, ali više nema kapacitet da presudno određuje tokove i sudbinu EU. Proces urušavanja nemačke političke pozicije i sposobnosti da odgovori na istorijske izazove savremenog sveta traje već izvesno vreme, a kriza sa izbeglicama je samo kap koja je prelila čašu u razotkrivanju stvarnih odnosa u EU i nezadovoljstva velikog broja članica integracije dosadašnjom vodećom nemačkom pozicijom.
Kao i obično kada se bliži kraj, trebalo bi se podsetiti kako je sve i počelo. Francuska i Nemačka su od samog početka evropske integracije bile ključne zemlje: Pariz je određivao politiku, a Berlin ekonomsku snagu. Nemačka, međutim, posle ujedinjenja i izgradnje nesrazmerno velike ekonomske moći u odnosu na druge zemlje EU preuzima vodeću ulogu i postaje stub integracije. I takva uloga je bila neskrivena ambicija Nemačke, što su pokazali stvaranje EU, uspostavljanje jedinstvene evropske valute i nagla proširenja evropske integracije.
Prvi test za uspostavljanje nemačkog diktata, kojim je ta dominacija u realnosti i počela, su bili kriza i raspad bivše Jugoslavije. Posle se nemačka dominacija samo razvijala. Doduše, nije Nemačka jedina odgovorna za takav razvoj, i veliki deo odgovornosti snose i neke druge zemlje koje su procenjivale da će od takve pozicije Berlina i one same imati velike koristi. Pre svega je reč o odgovornosti Francuske, koja se nadala da će nemačka ekonomska moć pomoći rešavanju njenih ekonomskih i finansijskih problema. Na Francuskoj leži najveći deo odgovornosti za stvaranje „nemačke Evrope“. Ali rastom nemačke moći i stvaranjem „nemačke Evrope“ kriza u EU je postajala sve dublja i ozbiljnija. Privrede gotovo svih zemalja, izuzev Nemačke, su sve više tonule i finansijski sistem je doživeo krah, a istovremeno svi su očekivali rešenja i direktnu pomoć od Berlina. To je trajalo godinama, a 2009. godine, kada se desio finansijski kolaps, ništa se više nije moglo sakriti i svi su javno gledali u Nemačku, mnogi i sa prezirom, jer su verovali da je sve to nemačko delo.
NEMAČKA JE IZABRALA ODLAGANjE REŠENjA
To je, kako se vremenom pokazalo, bio izazov veći od sposobnosti i kapaciteta nemačke vlade i kancelarke Angele Merkel. Umesto suočavanja sa realnošću, ma kako to bilo bolno i radikalno, nemačka vlada je izabrala kupovanje vremena umesto rešenja i stvaranje privida da „nemačka Evropa“ ipak funkcioniše i da „nema alternativu“. Ispostavilo se, međutim, da je to kupovanje vremena ipak bilo gubljenje vremena i neodrživ privid. Kada je izbila finansijska kriza u zemljama Južne Evrope, Nemačka je izabrala put odlaganja rešenja i nametnula uglavnom surove i ponižavajuće, takozvane mere finansijske pomoći i konsolidacije.
Rezultat je bio samo produbljivanje krize, rušenje socijalnog tkiva u tim zemljama, od Portugalije do Grčke, i u osnovi kolaps EU. Kupovanje vremena i odlaganje suočavanja sa evropskim problemima su, međutim, sve više postavljali pitanja šta je ustvari politika EU i Nemačke. Kancelarka Angela Merkel je sve češće i sve brže menjala stavove, ponekad iz dana u dan davala kontradiktorne izjave, pa se zaista postavilo pitanje šta je to politika Berlina i „za čije babe zdravlje“. I onda, kako to obično i biva, sve se prenelo na domaći, nemački teren. U toj zemlji je očigledno narastajuće nezadovoljstvo dovoljno velikog dela javnosti koji se opredelio za ulicu. U mnogim gradovima su svakodnevne demonstracije raznih političkih grupa, a nezadovoljstvo se sve više ispoljava i u samoj Merkelinoj vladi. Odgovor njenog kabineta je do sada bio da se u medijima potisnu vesti o tim događanjima.
U takvoj situaciji nekako je bilo i za očekivati da se u vidljivi kraj „nemačke Evrope“ direktno uključi i Amerika. Ali uzrok krize i tog kraja nije Amerika; ona samo koristi trenutak i ne želi da rizikuje da se dalji razvoj odvija bez njenog uticaja i konačno kontrole. Ali američko direktno uključivanje u evropsku i nemačku političku scenu se sve više pokazuje kao antinemačko i posebno na štetu kancelarke Angele Merkel. Ona je, međutim, ponovo izabrala kupovanje vremena i opredelila se za povlađivanje Americi i podršku američkoj politici. Nemačka vlada je postala jedan od šampiona američke politike u Evropi, bez obzira što je to protiv nemačkih i nacionalnih, i državnih, i ekonomsko-finansijskih interesa.
NEMAČKA JE PRISTALA NA IGRU SAD
Pokazalo se da je i to pogrešna procena i sada krugovi pod uticajem Amerike, američka mreža u EU i Nemačkoj od medija do političara na sav glas traže ostavku Angele Merkel i poručuju da ona neće dočekati kraj mandata. Reprezentativni primeri tog, kako se sve više pokazuje, pogrešnog političkog izbora su kriza sa izbeglicama i zaoštravanje odnosa sa Rusijom. Posledice su već očigledne. Izbeglička kriza je američki projekat, sa ciljem potiskivanja stvarnih razloga zašto su ti ljudi napustili svoje zemlje, i političke destabilizacije Evrope. Ustvari, kako su pokazale instrukcije date izbeglicama da idu samo u Nemačku, cilj je pre svega destabilizacija te zemlje. Nemačka vlada je, a kako se tvrdi Angela Merkel lično, pristala na tu igru umesto da Berlin krene u razotkrivanje stvarnih uzroka izbeglištva i ko stoji iza tog projekta. Ali to nije dovoljno jer sada se ta njena politika koristi upravo za ključni politički udarac protiv Merkelove i same Nemačke.
Nemačka kancelarka je naprotiv sebe dovela u na neki način ponižavajući položaj „trgovine“ sa Turskom i zagovara podmićivanje turske vlade kako više ne bi slala izbeglice koje preko te zemlje dolaze do Evrope. Ali i to je pogrešna procena jer ucenama Turske nema kraja, ustvari, Turska i ne odlučuje, projekat sa izbeglicama nema kraja, i nemačka kancelarka je, barem do sada, gubila vreme. Merkelova je izgleda prihvatila i anglosaksonski model estradizacija politike i ključnih problema. Ona se tako, dok na ulicama nemačkih gradova ključa zbog izbeglica, sastala sa američkim glumcem Džordžom Klunijem i, ustvari bolje rečeno, njegovom suprugom Amal, koja je advokat za ljudska prava i nova zvezda političke estrade, pa sa njima pričala o izbeglicama. Kakve veze taj bračni par ima sa tako ozbiljnim problemom izuzev što je njihov susret zgodan za naslovne strane evropskih tabloida.
Doduše, sama Amal, rođena u Londonu, potiče iz izbegličke porodice. Njeni roditelji – Druzi, po etničkom poreklu – su izbeglice iz Libana. Ali kakve to ima veze sa savremenom izbegličkoim krizom? Merkelova očigledno nema više ideja. Istovremeno, američka medijska i politicka mreža u EU širi strah od izbeglica i tvrdi kako će one srušiti EU i Evropu. Stvara se klima da će izbeglice – ili, kako ih sada zovu, migranti – srušiti EU, što je besmisleno i smešno. EU ima oko 500 miliona stanovnika, a sada nešto preko milion izbeglica može da sruši tu impozantnu populaciju. Zaista besmisleno. Milion izbeglica ne može da ugrozi ni samu Nemačku, a kamoli EU. Nemačka je posle Drugog svetskog rata, na primer, prihvatila osam miliona izbeglica. Suština je u nečem drugom. Izbeglice su samo izgovor za ono što se godinama prikrivalo – da EU jednostavno ne funkcioniše i samo se gubi vreme.
KAD VOLSTRIT POŽELI, DOJČE BANKA PADA
Izbeglička kriza se i u Nemačkoj koristi za skretanje pažnje sa ključnog nemačkog problema, a to je ekonomska i finansijska situacija. Privredni rast je značajno usporen i kreće se oko 0,2 odsto, a nemačka vlada je posle mnogo godina prinuđena da se zadužuje. Finansijski kolaps evrozone iscrpeo je Nemačku i uzdrmao njenu privredu. Prema nemačkom državnom radiju Dojče vele, uskoro bi javni dug mogao da dostigne 200 procenata društvenog proizvoda. Izgleda da je najteža situacija sa Dojče bankom. A Dojče banka nije samo simbol nemačke moći nego je, kako vlada uverenje, ustvari nemačka vlada.
Finansijsko stanje Dojče banke trenutno izaziva najveću zabrinutost u Evropi. Od početka ove godine akcije Dojče banke su izgubile 42 odsto vrednosti, a ta moćna banka je sada, da bi sačuvala mesto na berzama, počela da otkupljuje sopstvene obveznice, tačnije otkupljuje sopstvene dugove. Najpouzdaniji znak slabosti Dojče banke je cena osiguranja njenih dugova koja je naglo porasla, jer investitori strahuju da ona neće moći da plati svoje dugove. Prošle godine je banka zvanično prijavila gubitak od sedam milijardi evra, ali daleko je važnije to što je Dojče banka prenatrpana takozvanim toksičnim finansijskim instrumentima, koji mogu da je sruše za tili čas. To su uglavnom toksični papiri vezani za berzu na Volstritu u Njujorku, i ta berza, tačnije Amerikanci, mogu da uguše Dojče banku kada god to žele. Ustvari, Dojče banka je već izvesno vreme na ivici kolapsa. Možda bi to mogao biti i najsigurniji trag u traženju odgovora zašto se Angela Merkel ovako ponaša.
Kraj „nemačke Evrope“ menja kompletnu konstelaciju Evrope i čitavu institucionalnu infrastrukturu EU, što je u svakom slučaju početak nove stranice evropske istorije, istorija u nastajanju. Na šta će sve to da izađe, teško je predvideti i da li će, umesto nemačke, biti neka nova američka ili ničija Evropa, neka vrsta Evrope kao azijskog poluostrva.
To, naravno, nije dobar razvoj događaja. Nemačka je, uprkos svemu, ključna zemlja Evrope, mnogi su skloni da kažu „ključni problem Evrope“, i veliko je pitanje kako će ona kao reagovati zemlja i bez Angele Merkel. I kako će na kraj „nemačke Evrope“ reagovati Francuska, zemlja koja je u velikoj meri zavisila od ključnog mesta Nemačke. Novija istorija ne nudi ohrabrujuća iskustva.
