Nisu ukrajinski političari slučajno usmerili sve svoje resurse na front protiv korupcije. Radi se o tome što će „glavni korupcionaš“ odgovarati za sve
Tokom poslednjih meseci, ukrajinska vlast se suočila sa neočekivanim problemom.
Zapadni mediji, koji su se prema njoj blagonaklono odnosili, naglo su promenili stav i iznenada sve grehove „primetili“, počev još od Majdana.
Evropska javnost saznala je da su nacisti zaista zapovedali na Majdanu i zaista ubijali čuvare zakona. „Nebesku stotinu“ uistinu nije streljao „Berkut“ po naređenju Viktora Janukoviča, nisu čak ni jedinice specijalne namene Glavne obaveštajne uprave ruskog Generalštaba pod komandom Vladislava Surkova i po naređenju Vladimira Putina, nego neki nepoznati, čiji tragovi vode do ukrajinske vlasti. Na Krimu je stvarno održan referendum, a u Donbasu – zaista nisu teroristi, već građani Ukrajine koji su samo zahtevali federalizaciju na kojoj danas insistira Zapad.
U Odesi zaista nisu „provokatori FSB“ (ruske državne bezbednosti) zapalili sami sebe da bi diskreditovali „revoluciju dostojanstva“, već su nacistički bojovnici uz potpuno prećutno pristajanje vlasti zverski ubili nekoliko desetina civilnih demonstranata, uključujući žene i tinejdžere.
A holandske obaveštajne službe neočekivano su obradovale javnost saopštenjem da je u momentu obaranja malezijskog Boinga u tom regionu samo Ukrajina posedovala sredstva PVO koja mogu da ga obore.
Sva ova saopštenja stvaraju sliku potpunog neuspeha ukrajinskog informativnog rata. Ipak, još nije baš tako. Ni po obimu ni po intenzitetu razobličavanja, zapadna štampa zasad tu tačku nije nepovratno prešla.
Nije kasno ni da se revanšira, da jednostavno „zaboravljajući“ problem lokalizuje negativni efekat ukazivanjem javnosti na jedinog krivca za sve nevolje na – „šugavu ovcu“ koja se ušunjala u stado majdanskih „heroja“ i iza leđa naivnih „revolucionara“ organizovala sve podlosti.
Upravo zato glavna i u suštini jedina optužba koju zapadni političari iznose u pogledu ukrajinskih vlasti jeste optužba za korupciju, a uz to, ona još nije ni konkretizovana.
Za korupciju se optužuje apstraktan sistem, a aktuelna vlast se poziva da se energičnije i efikasnije bori sa korupcijom. O tome govore političari Nemačke i Francuske, Poljske i SAD. Čak i MMF, povezujući sudbinu kredita obećanih Ukrajini ne samo sa „uspehom reformi“, u ime Kristin Lagard konkretizuje da je neophodno pre svega pokazati uspehe na frontu u borbi protiv korupcije.
Treba reći da su taj signal u Kijevu pravilno shvatili.
Lokalni političari i mediji pomerili su u drugi informativni plan sudbinu Minskih sporazuma, peripetije građanskog rata, probleme prevremeno umrle privrede zemlje, sudbinu Krima i „odbranu Evrope“ od „ruske agresije“.
Rat sa korupcijom o čijoj pobedi su referisali još u leto 2014. ponovo se našao na dnevnom redu.
Čitava politička borba u Kijevu svedena je na jedan problem – ko će biti određen kao glavni (i jedini) korupcionaš?
Nisu ukrajinski političari slučajno usmerili sve svoje resurse na front protiv korupcije. Radi se o tome što će „glavni korupcionaš“ odgovarati za sve. Ne samo za neuspele reforme, nego i za neonaciste i za odesku Katinj i za građanski rat i za osiromašenje stanovništva, čak i za malezijski Boing.
Sada se rešava pitanje: ko će biti „novi Janukovič“.
Ovo pitanje utoliko je principijelnije što – za razliku od pravog Janukoviča – novi neprijatelj ukrajinskog naroda i čitavog progresivnog čovečanstva teško da će uspeti da pobegne. Pa i otvoreni sudski proces i zatvorska kazna mogu se pokazati kao nedopustiv luksuz (suviše mnogo, suviše o mnogima zna).
Do sada je u toj borbi pobeđivao predsednik Porošenko, a sakralna žrtva trebalo je da bude premijer Jacenjuk, čiji rejting odavno pokazuje nultu kotu, a kad bi bilo moguće – već bi otišao u negativne vrednosti. Jacenjuka su svi optuživali zbog korupcije, a u Vrhovnoj radi bilo je glasova za ostavku njegove vlade.
Porošenko se nije plašio raspada koalicije. Naprotiv, plašeći parlament mogućim prevremenim izborima (na koje ima pravo, ali nije obavezan da ih odredi) predsednik je uspevao da preko njega progura sve potrebne odluke.
Međutim, Jacenjuka je donedavno spasavala zabrana SAD vladi da podnese ostavku, koju je zvanično obznanio potpredsednik Bajden.
Da bi izbegao tu zabranu, Porošenku je bila potrebna ozbiljna kriza koja bi omogućila da vlada podnese ostavku „na zahtev parlamenta i naroda“, kojima predsednik „nije mogao da se suprotstavlja“.
Situacija je postala kritična za Jacenjuka kada je Ljaškova Radikalna partija najavila izlazak iz koalicije, a zatim Batkivšćina i Samopomoć, koje su formalno ostale u koaliciji, saopštile da prekidaju saradnju sa vladom.
Prema izveštaju o rezultatima vlade pred Vrhovnom radom, koji je planiran za 16. februar, ostavka je više nego realna.
Ipak, ulozi u toj igri suviše su veliki da bi Jacenjuk mogao jednostavno da kapitulira pred neizbežnim. U opasnosti su ne samo vlast i biznis, već život i sloboda. I premijer je prešao u kontranapad.
Ministar ekonomskog razvoja u njegovoj vladi, Ajvaras Abromavičus, podneo je prošle nedelje ostavku obrazlažući svoju odluku pritiskom od strane korumpiranog najbližeg okruženja predsednika, koje je blokiralo njegov rad. Navedena su prezimena zamenika šefa parlamentarne partije Blok Petra Porošenka, Igora Kononjenka (u Ukrajini ga zovu predsednikov „novčanik“) i sa njim blisko povezanog izvršnog direktora „Naftogaza“, Andreja Pasišnika.
Indikativno je da su Abromavičusa podržali ambasadori SAD i zemalja EU skoro u istom onom sastavu u kojem su izlazili na Majdan da podrže proteste protiv Janukoviča.
Snimak razgovora Abromavičusa sa Pasišnikom objavio je deputat (bivši novinar) Sergej Lešćenko, koji je tesno povezan sa ambasadom SAD. Pri tom je Lešćenko istupio protiv sopstvene političke snage, budući da on u Radi predstavlja Blok Petra Porošenka (BPP).
Zatim je usledio treći postupak. Neki deputati iz BPP saopštili su da izlaze iz partije zbog toga što njihove političke snage prikrivaju korupciju. Podsetiću da je isto tako na samom početku Majdana izašla iz Partije Regiona Ina Bogoslovska – čovek blizak sa zetom Leonida Kučme, tesno povezanog sa Amerikancima, oligarhom Pinčukom, i time signalizirala ukrajinskim političarima da je odluka u odnosu na Janukoviča konačna i da će ga rušiti.
Jacenjuk je naneo Porošenku jak uzvratni udarac. Kad bi reč bila o konfrontaciji sličnoj Majdanu – njegova pobeda bila bi gotovo garantovana. Ali, radi se o drugačijoj realnosti.
SAD je praktično svejedno ko rukovodi Ukrajinom – Porošenko ili Jacenjuk. Bolje da se ne svađaju i da rukovode zajedno, ali ako ne ide, onda o tome „ko će koga pojesti“ oni mogu da odluče u „poštenom“ dvoboju, bez mešanja zvaničnog Vašingtona. Naravno, to ne znači da se neće mešati američki saveznici oba oponenta. Ali, oni će to privatno činiti – ne u ime vlade SAD, već po nalogu svojih finansijsko-političkih grupacija, a to izjednačava šanse.
Inače, to da će pobednik biti određen u poslednjem trenutku i da će SAD prihvatiti bilo kojeg, potvrđuje i stav bivšeg šefa Državne bezbednosti povezanog sa CIA, Valentina Nalivajčenka, koji je još u decembru 2015. optužio za korupciju Jacenjuka i Porošenka, kabinet ministara pod kontrolom premijera i državno tužilaštvo, pod kontrolom predsednika.
Nalivajčenko, za kojeg pozicija SAD nije tajna, rasporedio je adute „u sve korpe“. Ko god da bude proglašen za „neprijatelja naroda“, on se protiv njega borio.
U takvoj situaciji rezultat borbe zavisiće od toga koji će od takmičara uspeti da mobilizuje na svojoj strani ne samo većinu političara, nego ključne ličnosti u politici i medijima, koje mogu, sa jedne stane, da dostave dokaze korupcije za potrebno lice, da iznesu zvanične optužbe i mobilišu medije u odbrani svojih stavova, a sa druge – da ubede Zapad u to da su date optužbe korektne i da je bolje da se sa datim političarem prekine saradnja.
Dok Zapad ne odobri bilo koji format odluke (sve do zatvora ili likvidacije) pobeda se ne može smatrati konačnom. Onaj koji odsluži kaznu ili zaleči rane, jučerašnji pobeđeni, može opet da uđe u borbu.
U delu iznošenja optužbe od strane ukrajinskih organa sile i donošenja političke odluke od strane parlamenta, Porošenko za sada ima jače pozicije. Jacenjuk ima bolje veze sa Zapadom. U odnosu na medije, primetna je približna jednakost.
Slabe tačke Jacenjuka su – očajan rejting i plašljivost. Porošenkova slaba tačka je – pohlepa. On nije spreman ni da deli sa oligarsima, ni da plati deputatima i novinarima. Porošenko više voli da „potiskuje“. Uzgred, on je zbog toga u vreme Jušćenka izgubio bitku sa Julijom Timošenko za premijersko mesto i bio primoran da dugo ostane u senci.
Uopšte, snage su približno jednake, a treba da ostane živ samo jedan.
Izvor Fakti, 16. februar 2016.
