MALI SVETSKI RAT ILI TRI NIVOA SIRIJSKOG SUKOBA

UROŠ NIKOLIĆ Iako su sve glasnije najave u prilog okončanja rata, reklo bi se...

UROŠ NIKOLIĆ

Iako su sve glasnije najave u prilog okončanja rata, reklo bi se da nema mesta za optimizam

Rat u Siriji ulazi u šestu godinu. Do sada je odneo skoro trista hiljada života uz milione izbeglih. Dugo trajanje, iscrpljenost svih strana, dugotrajna relativna pat pozicija, terorizam i migrantska kriza, koje su donele pritisak međunarodne javnosti da se zaustavi rat, na prvi pogled daju razloga za optimizam da se rat može uskoro okončati. Da se ovakav rat vodi na nekom drugom podneblju i sa drugačijim akterima, moguće da bi šesta godina iscrpljujućeg rata bila prelomna za konačni kraj sukoba i kompromis. Iako su sve glasnije najave u prilog okončanja rata, reklo bi se da nema mesta za optimizam. Čini se da će se sirijska agonija produbiti, uz veliku opasnost da ode u nekontrolisanom smeru i uzrokuje još žešću globalnu konfrontaciju.

U Siriji se odvija globalni geopolitički sukob, na kome se prelama promena svetskog poretka. Sukob se odvija na tri nivoa – globalnom, regionalnom i državnom. Sukobile su se dve supersile Rusija i SAD, a od ostalih sila van regiona poziciju SAD najviše prate Britanija i Francuska. Ostali NATO i EU partneri, poput Nemačke, deklarativno prate poziciju SAD, ali to rade manje iskreno.

GLOBALNI NIVO SUKOBA
Sirija je prelomna tačka u kojoj je definitivno došlo do promene principa unipolarizma i odustajanja od tzv. humanitarne intervencije gde god to SAD požele. Godine 2013. svetski policajac je morao da se prilagodi novim okolnostima, pomažući i dalje obaranje Asada, ali na posredan način. Rusija je pokazala da neće tek tako pustiti višedecenijskog lojalnog saveznika niz vodu. Njeni interesi su bili očuvanje kredibiliteta i u pravcu jačanja njene svetske pozicije, jer, da je dozvolila da Asad prođe kao Gadafi, niko joj više ne bi verovao. Tu je, naravno, i ruska zaštita jedine sredozemne luke gde je prisutna ruska flota Tartusa kao i onemogućavanje katarskog gasovoda, koji bi išao preko Sirije do Evrope i doprineo energetskom odvajanju Evrope od Rusije. Prednost Rusije je u tome što je u tom odmeravanju sa SAD moralno i pravno na ispravnijim pozicijama, jer dosledno brani suverenitet i legalnu vlast, na čiji poziv je intervenisala. Štiti umereni režim kome je alternativa pretvaranje Sirije u džihadistički haotični besporedak.

asadputin09Sirija je mnogo bliže geografski Rusiji nego SAD, a hiljade ruskih državljana se bore za kalifat. I to je doprinelo ruskoj intervenciji, jer je bolje da se takvi poraze u Siriji, nego da se s njima bore u Rusiji i centralnoj Aziji. U Siriji se suprotstavljaju interesi supersile u opadanju SAD i njenog unipolarnog poretka i supersile u geopolitičkom usponu Rusije, koja se bori za novi svetski poredak, koji se još nije formirao. Na globalu postoji vakuum: stari poredak je mrtav, ali jasne obrise novog još nema, što, po pravilu, izaziva sukobe, dok se ne iskristališe novi poredak – multipolarni ili bipolarni. Verovatno je rusko uplitanje u sirijsku krizu 2013. uticalo i na američku osvetu u ruskom dvorištu – u Ukrajini – i sa globalnog aspekta konfrontacije SAD i Rusije ova dva sukoba su neraskidivo povezana. U Ukrajini je relativno primirje, možda zato što čak ni supersilama ne odgovara da se bave dvema velikim krizama istovremeno, ali ništa tu nije rešeno i konflikt je samo zamrznut.

SAD u Siriji imaju interes svrgavanja Asada, a Sirija je za njih odmetnuta zemlja. Problem je što u početnom cilju svrgavanja Asada nisu birana ni sredstva ni saveznici, pa su SAD doprinele usponu raznih džihadističkih formacija. Iako sve svesniji da se ono što su, ako ne direktno stvorili, a ono pogodovali tome, mora okrenuti protiv njih, SAD se još uvek drže „zastarelih mapa“. Za supersilu tvrdoglavo insistiranje na pogubnoj politici. No, i pored direktno suprotstavljenih interesa SAD i Rusije, čini se da su globalni akteri od svih umešanih u sirijski kotao, najracionalniji i da ima prostora za kompromis između njih, gde bi nekakva federalizovana i multipolarna Sirija bila mesto gde će biti obezbeđeni interesi i Rusije i SAD. Problem je, međiutim, što akteri na nižim nivoima nisu racionalni i što supersilama neće biti lako da smire svoje saveznike involvirane u sukob.

REGIONALNI NIVO
Tu dolazimo do drugog, regionalnog nivoa, na kome se odvija sukob. Sirijski konflikt može da se posmatra i kao deo šireg proksi rata između Saudijske Arabije i Irana, ali su jako važni i Turska i Katar, dok ostale zemlje poput Jordana, UAE, Kuvajta, više dođu kao pratioci. Od početka rata Iran, sa svojim dobrovoljcima i proiranskim Hezbolahom, čvrsto stoji iza Asada. Saudijska Arabija, Katar i Turska podupiru pobunjenike, pri čemu Katar ima izuzetnu medijsko-informativnu ulogu preko Al Džazire. Saudijska Arabija je pokazala u Jemenu, Siriji i u unutrašnjoj politici da je sve nervoznija i da nije voljna za kompromis. Rijad je u velikim ekonomskim problemima, a u zemlji ostarelog kralja Salmana vodi se i ogorčena borba za vlast, gde trenutno najveći uticaj ima kraljev sin i ministar odbrane mladi Muhamed bin Salman.

sirijarat22Stalno ponavljajući da je Asad najveći problem i preteći slanjem kopnenih trupa, fantomska tzv. arapska antiteroristička koalicija pokazala se kao tigar od papira, tako što su neke zemlje sa spiska demantovale da su deo toga. Međutim, najnovija koordinacija Rijada i Ankare i najava zajedničkog kopnenog upada iz Turske veoma zabrinjavaju. Iako bi Rijad voleo da vremenom i ISIL, kao opasnost za sve, bude poražen, nema sumnje da je njihov glavni cilj svrgavanje Asada i pretvaranje Sirije u prosaudijsku islamističku zemlju, kojom bi zavladala sunitska većina.

Možda i najopasnija u ovom trenutku za dalji razvoj situacije je Turska, kojoj su prioritet borba sa Kurdima i svrgavanje Asada, a ne ISIL. Saradnja Turaka sa ISIL već je dokumentovana. Čak je i Hakan Fidan – šef MIT, turske obaveštajne službe – pozvao svet da prizna Islamsku državu kao realnost.

Koja bi bila svrha eventualne saudijsko-turske intervencije? Formalno bi meta bio ISIL, a stvarno Kurdi i Asad. Cilj je zaštita preostalih džihadističkih formacija u zapadnim i severnim delovima Sirije, koje su u defanzivi, a, kada bi na te teritorije upale turske kopnene trupe, nema sumnje, da se ne bi povukle i da bi pod plaštom zaštite civila branile te prostore od Asadove vojske. Turska se pokazala kao najperfidniji igrač – od saradnje sa ISIL i podupiranjem ostalih džihadista, preko ucenjivanja EU izbeglicama, obaranja ruskog aviona, narušavanja integriteta Iraka i Sirije, napada na Kurde koji se žestoko bore protiv ISIL itd., Erdogan, vođen svojom neoosmanskom politikom, teško da će popustiti, čak i ako bi to od njega izričito zahtevali NATO saveznici. On je nedavno i rekao da oni moraju da biraju između njega i Kurda – koji su njegovi neprijatelji, a američki saveznici. Problem sa Turskom je što je ona, za razliku od Saudijske Arabije, članica NATO i, ukoliko bi došlo do sukoba turske i ruske vojske u Siriji, to bi značilo i sukob NATO i Rusije, a to niko razuman ne bi želeo. Zbog toga je Erdogan najveća nepoznanica, koja svojim megalomanskim ambicijama zadaje glavobolje svim stranama. Erdoganov problem je u ambicijama koje prevazilaze njegove moći. Zbog agresivne spoljne politike, ostao je bez iskrenih saveznika, a na unutrašnjem planu žestoko je polarizovao Tursku, kojoj kurdsko pitanje preti i dezintegracijom. Kod Saudijske Arabije i Katara je problem što je kod njih spremnost na kompromis skoro nikakva, jer su oni kolevka vahabizma, u kome nema kompromisa sa nevernicima, i njihova verzija islama inspiriše džihadiste. Za razliku od Irana, Saudijska Arabija i Katar nemaju istorijsko i iskustvo u državnim poslovima, već su to relativno mlade vahabitske petromonarhije, od kojih je teško očekivati razumnije kompromise osim ako se ne prinude golom silom i raspletom na terenu.

UNUTRAŠNjI NIVO SUKOBA
Pregledom situacije na terenu, dolazimo i do trećeg nivoa sukoba – unutar Sirije. Sirijska armija i njeni saveznici kontrolišu sredozemnu obalu, i veći deo Damaska i centralnih provincija, ISIL severoistočne delove i granicu sa Irakom, na severu i zapadu su izmešani sirijske regularne trupe, Kurdi, FSA, ali i razne džihadističke formacije poput Al Nusra Fronta, Ahrar Al Šama, Džaiš al Islama i sl. Upravo se na severozapadu odvijaju najžešpće bitke – u Alepu, provinciji Idlib i rubnim delovima Latakije. Kad se govori o političkoj tranziciji i mirnom rešenju, misli se na dogovor Kurda, sirijskog režima i umerenijih pobunjenika. Problem je upravo u tome što je potpuno nejasno ko bi bili ti umereniji pobunjenici. Ide se ka tome da buduća Sirija, ako se uspe očuvati kao država bude na neki način federalizovana – sa alavitskim, kurdskim i sunitskim delom. Međutim, pitanje jeste ko zapravo predstavlja sunitsku većinu?

sirijarat21I Rusija i SAD se slažu da primirje i politički proces ne obuhvataju ISIL i Al Nusru, međutim kako okončati sukob kad upravo ove grupe zauzimaju ogromne delove Sirije? Ko će njih poraziti kada je to skoro pa nemoguće samo vazdušnim napadima? Na terenu bi to podrazumevalo ujedinjavanje napora i zajedničko delovanje Kurda, Asadovih snaga, što je realno, ali gotovo nemoguće deluje scenario zajedničkog udara Asada i pobunjeničkih frakcija na ove dve grupe. Kada je međunarodna zajednica u pitanju, ni tu nije moguće doći do konsenzusa oko eventualne kopnene invazije jer ni globalni ni regionalni akteri nemaju iste ciljeve. Ako bi uništenje ISILa i Al Nusre bilo cilj i ako bi se podelile uloge na terenu, čak i kad bi se uspelo u tome, nužno bi došlo do konflikta oko podele plena i oslobođenih teritorija. Teško je ostvariti čvršću međunarodnu saradnju kad Rusija smatra određene grupe teroristima i džihadistima, što realno i jesu, a zapadna koalicija ih naziva umerenom opozicijom. Čak i kada bi se svi udružili protiv ISIL i Al Nusre, veoma teška bitka bi bila sa desetinama hiljada džihadista. U Siriji je nastala totalna zbrka, gde rešenja nema na vidiku, a najnoviji napadi Turske na Kurde samo komplikuju situaciju. Turska se flagrantno meša u unutrašnje stvari Sirije i preti invazijom ukoliko jedinice Kurdske narodne zaštite pređu na drugu stranu reke Eufrat i spoje kurdske enklave u celinu, čime bi potpuno odsekli džihadiste od Turske. U okolini Alepa, stvoren je koridor i sirijske i kurdske snage su se sastavile, a pobunjenici se nalaze u sve beznadežnijem položaju.

Minhensko primirje je nejasno – jer kakvo je to primirje kad ne važi za grupe koje su aktivne u borbenim dejstvima, i postavlja se pitanje kojim metodama svetske sile koje su dogovorile primirje mogu da ga nametnu kada ne kontrolišpu stanje na terenu. Na trećem nivou sukoba su najmanje racionalni akteri, obzirom da džihadisti iz ISIL i Al Nusre, kao i oni koje Zapad smatra umerenom opozicijom, nisu snage od kojih je moguće očekivati kompromis i mirna politička rešenja. To bi se moglo očekivati od najumerenijih sunitskih opozicionih grupa, ali su one, poput FSA više nejasni fantomski konglomerat zanemarljive snage u odnosu na ekstremne džihadiste.

KLjUČ MIRA U RUKAMA SAD
Utisak je da će sirijska agonija još dugo trajati, a da su sve intenzivniji napori velikih sila za okončanje sukoba pre odgovor na pritiske i želja da se prikaže javnosti kako se sve čini da se sukob okonča. To je stoga što je jasno da bez mira u Siriji i Iraku nema zaustavljanja migrantskog cunamija. Irački sukob je neodvojiv od sirijskog i možda bi dobar korak bio da se najpre apsolutno poraze džihadisti kako bi im se otežala situacija posle u Siriji. Tu je i lakše postići konsenzus Rusije i SAD, za razliku od Sirije, gde i dalje Zapad, Turska i zalivske monarhije teže da svrgnu Asada. Za razliku od sirijskih Kurda, saveznika turskih Kurda i PKK, Erdogan ima znatno bolje odnose sa iračkim Kurdima i Barzanijevim klanom. Irački Kurdistan već ima široku autonomiju, a Erdogan će nastojati po svaku cenu da spreči isti scenario u Siriji, jer je svestan da bi to moglo značiti i nezavisni Kurdistan u nastajanju koji bi okrnjio Tursku. Zato su mu Kurdi arhineprijatelji, a sunitski džihadisti islamistička braća. Davutoglu ih je npr. i doslovno nazvao braćom iz Alepa, koju će zaštititi i vratiti im istorijski dug. Pitanje Asada nije najbitnije niti Rusija i Iran brane njega kao ličnost, ali je važno da i ako on ode da ostane neko iz alavitskog dela da vrši vlast zajedno sa ostalima u budućoj složenoj Siriji.

kerisirija01Može se reći da se u Siriji odvija mini treći svetski rat, jer su svi relevantni regionalni i svetski akteri upleteni u sukob. Ključ mira je ipak najviše u rukama SAD, koje moraju da napuste staru mantru i politiku i da progutaju knedlu delujući istinski u korodinaciji sa Rusijom, Iranom, Irakom da obuzdaju svoje regionalne saveznike koliko god je moguće i da poraze džihadiste. Rusija bi trebalo sa druge strane da garantuje da neće biti Asadove osvete i trijumfalizma, i da će i suniti dobiti svoje mesto u novoj Siriji, u kojoj bi možda Asada personalno zamenio neki drugi Alavit. Upitna je mogućnost iskrene američko-ruske saradnje, posebno što SAD i Rusija vode bitke i na ostalim svetskim frontovima. Videćemo šta će doneti izbori u SAD i nova administracija. Ali, ukoliko SAD nastave po starom u Siriji, ovaj pakao će potrajati još godinama, ceo svet će biti u permanentnoj opasnosti i strahu a Amerikancima će se kad-tad obiti o glavu pušten duh iz boce, s tim što će to biti mnogo gore od 11. septembra. Ovaj put će otrežnjenje, umesto kohezije i jačanja, biti pogubno po Imperiju i drastično je oslabiti.

Svet
Pratite nas na YouTube-u