NIKOLAS K. GVOZDEV
Amerikanci bi hteli politiku konfrontacije sa Rusijom, ali da američki ekonomski i poslovni interesi ne trpe štetu
Debata o tome da li bi trebalo povećati vojno prisustvo u Avganistanu primer je za ovaj problem. Predsednik je potpisao nešto što je izgledalo kao zadovoljavajući kompromis između dve koalicije. Izbegavajući ograničavanje fokusa isključivo na borbu protiv terorizma, što je predlagao potpredsednik Džo Bajden, Obama se usmerio na širi spisak ciljeva i povećao vojni budžet za misiju u Avganistanu kako bi zadovoljio one u administraciji koji su tvrdili da pod demokratskim liderstvom velika demonstracija američke moći može doneti efikasne rezultate. U isto vreme ta odluka je zabrinula politički tim koji nije želeo da se Obamina administracija uvlači u dugu i iscrpljujuću eskalaciju na Bliskom istoku, pa je uspostavljeno striktno ograničenje broja vojnika i vremena u kojem misija treba da bude okončana. Rezultat svega je kompromis koji nije zadovoljio nikoga. Za zagovornike intervencije ovaj potez nije delovao dovoljno odlučno, tj. nije bilo dovoljno snaga, resursa ili vremena da se sprovede velika transformacija Avganistana. Za one koji su želeli da prenesu fokus misije na ograničenije lakše ostvarive ciljeve ova odluka je značila dodatnih 18 meseci bespotrebnog trošenja resursa i energije, koji neće doneti opipljive rezultate.
Slično tome, najava da će odnosi sa Rusijom biti resetovani nije dovela do unutršnjeg konsenzusa u administraciji povodom toga šta bi SAD trebalo da urade da bi se to dogodilo. Glavni razlog što su se odnosi između SAD i Rusije pogoršali tokom drugog Bušovog mandata je činjenica da SAD nisu uspele da pomire ekspanziju evroatlantskih institucija u prostor bivšeg Sovjetskog Saveza – što je od strane Kremlja, sa pravom ili ne, posmatrano kao pretnja ruskim interesima – sa prethodno proklamovanim ciljem održanja partnerskih odnosa sa Rusijom. Jedna od prvih inicijativa Obamine administracije – otkazivanje kopnenog raspoređivanja određenih komponenti sistema protivraketne odbrane, čemu se Rusija oštro usprotivila u septembru 2009 – kritikovana je od republikanaca i centralnoevropskih partnera kao popuštanje Kremlju. Ali najava da će morski sistemi ostati raspoređeni razgnevila je Moskvu, koja je na to gledala kao na stari sistem u novoj konfiguraciji. Resetovanje odnosa između SAD i Rusije moglo je da stupi na snagu samo pošto bi izbori u Ukrajini i Gruziji – glavnim tačkama sukoba u američko-ruskim odnosima za vreme Bušove administracije – doveli na vlast nove pragmatičnije vladare. Nedostatak napora u pravcu rešavanja ovih ključnih pitanja najočiglednije se ispoljio u proleće 2014, kad je majdanski pokret pomeo sa vlasti ukrajinski režim Viktora Janukoviča i tako doveo novu prozapadnu vladu, čime je Ukrajina automatski vraćena na geopolitičku šahovsku tablu.
ARAPSKO PROLEĆE I POREMEĆAJ BALANSA
Tokom Obaminog prvog mandata administracija je pokušala da uravnoteži zahteve intervencionista i njihov perfekcionistički pristup sa pragmatičnijim nastupanjem koje uzima u obzir limite američke moći i duboke zabrinutosti jednog dela političkih savetnika povodom uplitanja u bilo kakve spoljnopolitičke avanture koje bi Obaminu administraciju mogle zaglaviti u nekom novom ratnom haosu i tako joj odvući pažnju sa domaće agende. Arapsko proleće, međutim, poremetilo je ovaj balans. Dok su padali autoritarni režimi širom Bliskog istoka, delovalo je kao da demokratska administracija proživljava svoju sopstvenu annus mirabilis (neverovatna godina; prim. prev.), prvu od 1989. i ubrzanog kolapsa Sovjetskog Saveza. Obama je trebalo da uradi za Bliski istok ono što je Buš stariji uradio za Istočnu Evropu 23 godine ranije: da bude predvodnik kolapsa autoritarnosti i trijumfa demokratije u jednom od ključnih svetskih regiona. Pozivi iz administracije koji su ukazivali na neophodnost umerene tranzicije nisu uspeli da nadglasaju isti onaj zov sirena koji je na sličan način opio i Buša mlađeg – mogućnost da SAD svom snagom stanu iza plana podrške, obnove i masovne transformacije na Bliskom istoku sa svešću da će se ovaj put to odvijati pod upravom demokratske administracije. Predsednik Obama je trebalo da uspe tamo gde su Buš i republikanci omanuli. Ovo se najočitije pokazalo prilikom odluke da se interventiše u Libiji. U mestima poput Bahreina i Azerbejdžana bebednosni interesi naveli su SAD da se svrstaju na stranu autoritarnih režima, čak i kad su bile suočene sa pritiskom javnosti zbog nedovoljne demokratičnosti tih zemalja. Ali u trenutku kada je Muamer el Gadafi, poslednji preostali primerak krvavog tiranina u arapskom svetu, zapretio da će bombardovanjem zbrisati civile iz Bengazija koji su organizovali pobunu protiv njegove vladavine, izgledalo je kao da je pravo vreme da se sva snaga američke moći upotrebi protiv njega.
Libijska intervencija oslanjala se na iskustva i pouke koje su intervencionisti i politički savetnici izvukli iz iračkog rata. Za liberalne jastrebove Libija je bila „pravi način“ na koji bi SAD trebalo da intervenišu: demokratska administracija je primila odgovarajuća ovlašćenja Arapske lige i Saveza bezbednosti UN, okupila pravu koaliciju NATO saveznika i arapskih partnera (iako su SAD na kraju podnele više od 75 odsto ukupnih troškova) i svrgla arapskog diktatora uz pomoć privremene vlade, koja je delila demokratske ideale. Za političke savetnike gotovo apsolutno odsustvo upotrebe kopnenih trupa SAD (ne računajući šačicu specijalaca) sprečilo je mogućnost da zemlja bude uvučena u novi rat na Bliskom istoku. Upotreba američke avijacije smatrala se dovoljnom za ostvarenje američkih ciljeva. Delovalo je kao da je Libija pokrenula novu eru jeftinih intervencija bez (američkih) žrtava koje su omogućavale da se izbegne ponavljanje grešaka iz iračkog rata.
SVRGAVANjE AFRIČKIH LIDERA
Činilo se kao da je Gadafijev pad plaćen samo delićem cene svrgavanja Sadama Huseina, a obaranje potonjeg proizvelo je talas reakcija za koje će se kasnije ispostaviti da su štetile američkim interesima. Za razliku od Sadama Huseina, Gadafi je odbacio terorizam i program proizvodnje oružja za masovno uništenje i bio generalno kooperativan sa Zapadom u domenu bezbednosnih pitanja. Istovremeno, njegove tvrdnje da islamistički ekstremisti upravljaju pobunom nisu bile puka propaganda; zaista je postojalo prisustvo radikalnih elemenata u istočnom delu zemlje koji su dodatno ojačali zahvaljujući padu Gadafija. Dok je umerena opozicija formalno bila na površini dešavanja u novoj Libiji, prava moć bila je koncentrisana u rukama islamističkih boraca i plemenskih milicija, koje nisu bili zainteresovane za bilo kakve liberalne vrednosti ili demokratiju. Međutim, glavna iračka lekcija – po kojoj pad autoritarnih režima uvek stvara vakuum u kojem se rađaju haos i nestabilnost osim ukoliko „čizme na terenu“ nisu prisutne u broju koji može da garantuje održavanje reda – nije uzeta u obzir prilikom libijske intervencije, delimično da bi se izbegao pritisak za slanje američkih i NATO trupa da obezbede mir. Otuda, želja da se opravda demokratski intervencionizam, zajedno sa strahom od uvlačenja u rat iračkog tipa, dovela je do kompromisa najgore vrste: raskoraka između velikih ciljeva i limitiranih resursa. Libijska intervencija nije svedena na manju operaciju niti je proširena kada je postalo očigledno da strategija „upravljanja iz pozadine“ neće rezultovati zadovoljavajućim ishodom. Štaviše, razvoj događaja u Libiji učinio je očiglednim da operacija nije uterala strah u kosti američkih neprijatelja, dokazala američku superiornost, oživela NATO ili naterala partnere da povećaju odbrambene budžete. Uprkos retorici o zaokretu ka Aziji, i kineski i američki saveznici u regionu zaključili su da Americi događaji na Bliskom istoku lako odvuku pažnju.
Ponašanje Vašingtona prilikom svrgavanja Hosnija Mubaraka u Egiptu, kao i libijska operacija, poslali su pomešane signale saveznicima o tome koliko su SAD zaista privržene njihovoj bezbednosti i ubrzalo njihova nastojanja da se obezbede od američke nepouzdanosti. Partneri, kao i suparnici, zaključili su da SAD pokušavaju da pronađu način za preduzimanje odlučne akcije sa ambicioznim ciljevima, ali nisu spremne da plate cenu ili prihvate neophodne rizike. Pored toga, način na koji je Gadafi svrgnut zauvek je ubio svaku nadu da će ugovor o dobrovoljnom odricanju od nuklearnog oružja ikad biti potpisan sa Iranom ili Severnom Korejom. Jedini ugovor koji je Iran eventualno spreman da razmotri je onaj koji bi mu omogućio da zadrži nuklearna postrojenja uprkos tome što je Obamina administracija od 2009. tvrdila da ne dolaze u obzir pregovori o bilo čemu što ne uključuje njihovu potpunu demontažu.
PROMENA STAVA U PEKINGU I MOSKVI
Libijska intervencija je takođe pokvarila odnose sa Pekingom i Moskvom. Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1973 usvojena je sa ciljem da se stvori bezbedna zona za civile, gde bi izbeglice mogle da pronađu utočište – što je uslov koji su Rusija i Kina bile spremne da prihvate, čime je izbegnuto stavljanje veta na zasedanju Saveta bezbednosti. Gotovo odmah nakon toga, umesto da obezbedi sigurnu zonu za civile, zapadna intervencija se fokusirala na ulazak u libijski konflikt na strani opozicije. Na kraju je vazdušna moć SAD i NATO snaga razbila Gadafijevu vojsku a libijskog despota su pobunjenici zarobili i ubili. Rusija i Kina su, nakon zaključka da ih je Obamina administracija prevarila, počele sa aktivnim protivljenjem američkim inicijativama za humanitarnim akcijama u drugim konfliktima. To se posebno odnosi na Siriju, gde je opozicija smatrala da će SAD, ako su već intervenisale u Libiji da zaustave planirani masakr u Bengaziju, to isto učiniti i zbog mnogo očiglednijih zločina Bašara al Asada. Tako se sirijski rat otegao duže od četiri godine. U kombinaciji sa suštinskim kolapsom libijske državnosti, to je izazvalo ozbiljnu migracionu krizu, koja je destabilizovala Evropsku uniju i omogućila militantima da nađu uporišta iz kojih će širiti svoj uticaj po Africi. Libijski i Sirijski rat omogućili su jačanje Islamske države, nove i mnogo potentnije replike Al Kaide, koja takođe demonstrira mogućnost izvođenja napada na Zapadu, uključujući i teritoriju SAD. Ista upozorenja koja je Brent Skoukroft iznosio 2002. godine, pre početka rata u Iraku, takođe su se čula i pre libijske intervencije i gotovo jednako brzo bila odbačena od demokratske administracije. Libija je u 2016. model uspešne intervencije onoliko koliko je to bio Irak u 2007, sa bitnom razlikom da SAD danas ne prosipaju krv i ne traće resurse.
Obamina administracija usvojila je obrazac maksimalnog odlaganja donošenja teških rešenja, što je na kraju lišava mogućnosti da ostvari optimalne rezultate. Na primer, jedan od ciljeva nacionalne bezbednosti je osiguranje potpune energetske samostalnosti ostvareno smanjenjem zavisnosti od Bliskog istoka i obezbeđivanjem alternativa za ruske izvore energenata Evropi. Ambiciozni i skupi alternativni programi (kao recimo biogoriva) ne bi mogli da omoguće dostizanje ovih ciljeva, za razliku od nastavka prozivodnje fosilnih tečnih goriva na tlu Severne Amerike.
OBAMA I POTENCIJALNI NASLEDNIK
I pored toga, postoji stalno protivljenje – zasnovano na pričama o zaštiti životne sredine – širenju proizvodnje i razvoju nekonvencionalnih izvora, kao i izgradnji neophodne infrastrukture za izvoz. Obamina administracija odložila je donošenje odluke o izgradnji gasovoda „Kejston XL“ na četiri godine zbog straha od reakcije celog bloka različitih segmenata glasača, ali nije bila voljna ni da zbog zabrinutosti neformalnih krugova pogazi ciljeve nacionalne bezbednosti u pogledu globalnog tržišta energenata. Rezultat toga je situacija u kojoj su se druge zemlje odlučile za aktivniji pristup, od kojeg već ubiraju plodove. Odluka Saudijske Arabije da preplavi naftno tržište, nakon čega su Rusi odbili da smanje proizvodnju, oborila je cene energenata do nivoa koji je izgradnju severnoameričkih projekata poput „Kejston XL“ učinio suviše skupom. Ipak, dugoročna strateška pitanja ostaju nerazrešena: SAD i saveznici još jednom postaju zavisni od jeftine strane nafte, koja može da ubije alternativne energetske programe i učini mnogo težim dostizanje drugog strateškog cilja koji podrazumeva mogućnost napuštanja bliskoistočnog tržišta u bilo kom trenutku u bližoj budućnosti.
Svi kandidati koji se danas nadmeću da naslede Obamu nude različite varijacije iste poruke: promena u Ovalnom kabinetu dovešće do veoma različitih (i, naravno, boljih) rezultata u spoljnoj politici. Ako Hilari Klinton pobedi, malo je verovatno da će nastaviti da osluškuje savete „tima sastavaljenog od rivala“ i mnogo je izglednije da će slediti jastrebovski liberalno-intervencionistički pristup. Svi republikanski kandidati takođe govore da će raditi „drugačije“ od Obame. Ipak, i Klintonova i bilo koji republikanski kandidat će imati poteškoća da izađu iz močvare u kojoj se našao Obama. Evo zbog čega.
Kandidati su kritikovali odgovore Obamine administracije na krize u Ukrajini i Siriji i na rastuću pretnju Islamske države. Ipak, podrobnije proučavanje kritika ne otkriva fundamentalno različite pristupe. Umesto toga, oni sugerišu da bi drugi predsednik na neki način efikasnije provodio istu politiku. Na primer, između ostalog, različiti političari nastavljaju da tvrde da je rešenje za haos u Siriji i Libiji pronalazak nepostojećih ogranaka lokalne umerene opozicije spremne za borbu protiv ekstremista i postavljanje proliberalnih i proameričkih režima, koje bi otklonilo potrebu za velikim razmeštanjem američkih kopnenih snaga. Crvene linije, na kojima insistiraju politički savetnici trenutnog predsednika i njegovi potencijalni naslednici, koje ne smeju da budu pređene zbog straha od ponavljanja iračkog scenarija, potpuno su iste.
OBAMA I RUSIJA
Obama je takođe pretrpeo ogromne kritike – od kojih su neke bile opravdane – zbog načina na koji se postavlja prema Putinu i odnosa prema Rusiji. Ipak, dobar deo Obamine politike prema Rusiji limitiran je samonametnutim američkim ograničenjima. Pored standardne priče da je Rusija nuklearna supersila, koja ne podleže vršenju direktnog pritiska, Amerikanci bi hteli politiku konfrontacije sa Rusijom koja ograničava rizike da će možda morati da pretrpe i najmanje štete koje bi uvođenje sankcija Rusiji – zbog aneksije Krima i operacija u istočnoj Ukrajini – moglo imati za američke ekonomske i poslovne interese. Pored toga, da bi iranski nuklearni sporazum funkcionisao, neophodna je ruska saradnja, a postoji i rastuća želja Moskve da uskladi svoje operacije u Siriji sa američkim željama, tj. da preusmeri većinu svojih napada na Islamsku državu dok istovremeno vrši pritisak na Asada da odstupi sa dužnosti. U isto vreme, dok za SAD predlozi o formalnom proglašenju Ukrajine za neutralnu državu nisu prihvatljivo rešenje, jer ne žele da to bude percipirano kao popuštanje Moskvi, sa druge strane, nisu spremne ni da podnesu sve troškove uvlačenja Ukrajine u evroatlantsku orbitu. Jedna od principijelnih razlika između Obame i njegovih potencijalnih naslednika je pitanje pružanja vojne pomoći ukrajinskoj vojsci. Ipak, oni koji kritikuju Obamino oklevanje da zauzme agresivniji pristup povodom ovog problema još uvek ne uspevaju da osmisle kako bi to SAD mogle da snadbevaju oružjem Kijev, a da to u isto vreme primora Rusiju da promeni kurs i skine svaku odgovornost sa Amerike za način na koji će Kijev koristiti isporučeno oružje. Većina kandidata na ovogodišnjim predsedničkim izborima u pogledu Rusije zagovara neku vrstu politike koja bi bila oštrija prema Putinu i pokazivala „odlučnost“. Ali ne pokazuju spremnost za vođenje bilo koje od jedine dve moguće političke opcije: privrženost novom i snažnom obuzdavanju Rusije, koje bi iziskivalo troškove kakve niko u SAD nije spreman da podnese, i povećalo rizik od prekida saradnje sa Rusijom na drugim pitanjima – ili pokušaj postizanja komprimisa.
Takva slabo definisana ukrajinska politika do detalja oslikava ono što je oktobarski RAND izveštaj naveo kao glavni problem za američku nacionalnu bezbednost danas: dizbalans između želja i resursa koji su na raspolaganju. SAD moraju ili da budu spremne na povećanje troškova u vidu sredstava, ljudskih resursa i političkog fokusa ili da smanje svoje ambicije i redefinišu šta su to za njih prihvatljivi ishodi.
Trenutno nema naznaka da je američki spoljnopolitički establišment imalo spremniji da donosi teške odluke i učestvuje u nezgodnim kompromisima u narednim godinama. Paradigma niskobudžetnih intervencija bez ljudskih žrtava je dvopartijska konstrukcija, koja će, zbog odsustva stvarne egzistencijalne pretnje američkoj bezbednosti, nakon 2017. pretrpeti samo minimalne modifikacije. Novi pristup u 2016? Ni najmanje ne verujem u takav ishod.
Kraj
Nikolas K. Gvozdev je saradnik „Nacionalnog interesa“ i koautor knjige „Spoljna politika SAD i strategije odbrane“ (Džordžtaun, 2015)
Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ
