AKO HRVATSKA UVEDE SLUŽENjE VOJSKE…

LjUBAN KARAN Da li je u pitanju stvarna namera ili nova provokacija Hrvatske? U...

LjUBAN KARAN

Da li je u pitanju stvarna namera ili nova provokacija Hrvatske?

U Srbiji se podcenjuje najava Hrvatske da će uvesti redovno služenje vojnog roka jer je još daleko od zvanične odluke. U pitanju je tek deo rasprave u saborskom Odboru za bezbednost i ništa više od toga. Ipak, ovu najavu trebalo bi shvatiti ozbiljno zato što je potekla iz vladajuće koalicije i saborski zastupnici ne bi mogli tek tako da je iznesu bez konsultacija i dogovora u vrhu HDZ i države. Sama ideja se pripisuje liderima Mosta iako sada figurira kao stvar iza koje stoji HDZ. Slučajno ili po dogovoru, ideju su odmah podržali i neki ministri i, što je najvažnije, ministar odbrane Hrvatske Josip Buljević.

Moglo bi se reći da u Hrvatskoj i nema protivnika uvođenja redovnog služenja vojnog roka sem zastupnika SDP, gde ni njihovo protivljenje nije iz suštinskih nego iz materijalnih razloga. To opet znači, ako se finansijski problemi prevaziđu, odluka će biti jednoglasna. U tom slučaju zamisao se može realizovati u kratkom roku s obzirom da neće biti polemike niti duge rasprave u vezi s tim. Ako bude pritisaka da se ova ideja hrvatskog vrha spreči, oni će biti mogući samo s vana. U sadašnjim uslovima, pritisci na koje bi Hrvatska uopšte reagovala mogu doći jedino iz SAD. A da li su SAD zainteresovane da tako nešto spreče, osnovno je i jedino nejasno pitanje.

Štaviše, nameće se ozbiljna dilema čija je to ustvari ideja, da li stvarno iskrena želja Hrvatske, koja bi se njenom realizacijom uvalila u još veće ekonomske probleme, ili je to nova špekulacija SAD i NATO. I jedni i drugi imaju jake razloge da se zamisao realizuje u kratkom vremenu, pa je za očekivati da će tako i biti. Ovakva odluka Hrvatske bez prethodnih konsultacija sa SAD i NATO uopšte nije moguća.

Ustaški pokret je u zadnje vreme u Hrvatskoj ojačao do euforije, koja se manifestuje svakodnevnim proustaškim ispadima i ekscesima. Krila im daje činjenica da su preuzeli kompletnu vlast u toj zemlji i potpuno se oslobodili „komunističkih“ kadrova. Zna se da je jedan od osnovna tri cilja njihovog pokreta – Hrvatska u granicama bivše NDH (prva dva cilja – nezavisna država i etnički čista Hrvatska već su ostvareni). Nerealno je očekivati da se ustaški pokret odrekne ove ideje, jer bi to značilo da se odrekao same suštine svog postojanja dugog stotinu godina. Nijedan političar i nijedna ličnost u Hrvatskoj, čak i kada bi hteli, nemaju moć da ignorišu ili koriguju ove stare ciljeve. Oni su jači od svakog aktuelnog autoriteta u Hrvatskoj. Ako je ustaški pokret mogao da istraje na svojim idejama decenijama u uslovima kada nisu imali državu, zašto bi sada odustali kada imaju državu i snažnu podršku najjače države i najjače vojne alijanse na svetu. Procenjuju da bolju priliku za ostvarenje trećeg cilja nikad neće imati.

SAD i NATO imaju ništa menje razloga da Hrvatska uvede redovno služenje vojnog roka. Prvo, zna se da je nedostatak pešadije za šire vojne akcije ove alijanse najveći i najstariji problem, takoreći nerešiv. Tako bi Hrvati mogli postati pešadija na jednom segmentu „fronta“ NATO prema Rusiji (što njima ne bi bila novina jer su već bili pod Staljingradom). Drugo – što je za nas posebno važno – je što bi to bio novi oblik pritiska na Srbiju sa ciljem da se odrekne vojne neutralnosti i uđe u NATO. Poruka je prilično jasna, ali i prozirna – mi možemo nagovoriti vaše komšije da vas provociraju i da vam prete, ali ih isto tako možemo i sprečiti. Oni žele da Srbija shvati da samo u njihovom vojnom savezu može biti bezbedna i da će u suprotnom biti veoma ugrožena i na „liniji vatre“.

ŠTA MORA DA UČINI SRBIJA?
Niko normalan ne želi i ne priziva rat, ali svaka država koja vodi računa o bezbednosti i budućnosti mora imati mehanizme odbrane. Problem je u tome što u sadašnjim geostrategijskim uslovima ratove ne planiraju male zemlje koje ih vode. Ratove planiraju i iniciraju velike sile, a mali se stavljaju pred svršen čin bez mogućnosti izbora. Naš interes koji podrazumeva mir i prosperitet velike sile preko noći mogu pomnožiti sa nulom ako je njihov interes haos i rat u našem regionu.

hrvatskavojnirokU sadašnjoj nestabilnoj situaciji na Balkanu Srbija sebi ne može dozvoliti da bude naivna. Sve priče da opremanje, naoružavanje i brojčano jačanje armija nama susednih zemalja koje su u NATO paktu nema veze s nama, nego sa nekakvim programom i planovima ove alijanse, providna su prevara. Svako zaostajanje u broju i kvalitetu naoružanja kao i u broju obučenih i mobilnih vojnika kasnije se neće moći nadoknaditi. Pojednostavljeno rečeno rat je odnos brojki – oni toliko vojnika, mi toliko; oni toliko tenkova, mi toliko; oni toliko aviona, mi toliko itd.

Stvari se mogu i pojednostaviti – sve ono što učini Hrvatska u pogledu jačanja vojske i borbene gotovosti mora da učini i Srbija. Situacija mora da se budno prati i da se nekakva vojna ravnoteža održava, bez obzira koliko to košta. To je najači faktor odvraćanja. Sve druge varijante biće daleko skuplje za nas. Svako zaostajanje skupo ćemo platiti jer svaka procena da smo slabi direktno nas ugrožava.

Naravno da će to biti veliki problem. Hrvati ne samo da planiraju uvođenje redovnog služenja vojnog roka, nego se ozbiljno naoružavaju respektivnim oružjem. Pored starih priča o balističkim raketama, oklopnim vozilima i avionima, sada je u toku realizacija uvođenja u sistem naoružanja HV polovnih ali još uvek modernih i respektivnih helikoptera tipa OH-58D Kajova, navodno kao donacije SAD. Radi se o izviđačkom borbenom helikopteru sa velikim mogućnostima, posebno pogodnim za uništenje tenkova i oklopnih vozila.

Šta raditi u takvoj situaciji? Da li i mi imamo pravo na pomoć ili privilegovanu kupovinu naoružanja od prijatelja ili bi trebalo da pognemo glavu i stanemo u red iza Hrvata i čekamo da nas oprema i uvojniči NATO uz uslov da nam oni odrede na koju stranu ćemo okrenuti cevi? Jer našu sadašnju vojnu neutralnost Zapad vidi tako da budemo razoružani i potpuno vojno inferiorni u odnosu na susedne zemlje. Sme li Srbija to sebi dozvoliti i sme li ikome da veruje, posebno onom ko je gura u tom pravcu?

Iako su pretnje našoj bezbednosti ozbiljne, Srbija ne sme da nasedne na staru prljavu politiku štapa i šargarepe. Ko nam garantuje da naše teritorije već nekome nisu obećane? Kako verovati onome ko nam sistematski čini samo zlo i nema čak ni u naznakama da će u budućnosti biti drugačije. Zato, ako bi se neko i odlučio da vodi politiku koju zovu „pametnom“, „razboritom“ ili „politikom mogućeg“, mogao bi načiniti nepopravljivu grešku promenom sadašnjeg tvrdog političkog kursa vojne neutralnosti.

Ima li stvarno logike odricanje od neutralnosti pod pritiskom i pretnjama? Pritisci, pretnje i ucene prema Srbiji poprimaju elemente klasčnog reketa mafijaških klanova – platite cenu i mi ćemo da vas štitimo. Cena je odricanje od onih koji nam čine dobro i koji nas ničim ne ucenjuju, već samo traže da ne budemo protiv njih. Ucena prema Srbiji je teška jer traži odricanje od onih koji nam sve vreme čine i misle dobro. Odricanje od onih koji svojim autoritetom u svetskim institucijama brane intrese Srbije, često na svoju štetu.

Zato bi popuštanje pod pritiscima onih koji žele da nas stave pod svoju kontrolu bilo, ne samo nečasno i sramotno nego neracionalno sa stanovišta naše bezbednosti. Ko će sprečiti rasparčavanje i uništenje Srbije ako se odreknemo svojih dokazanih prijatelja i svoje vojne snage i sposobnosti? Ako je u pitanju klasičan reket – a stvar je itekako liči – onda nije u pitanju jednokratan ustupak i cena koja se može platiti jednim potezom unapred. Reket se plaća mesečno, kontinuirano. Naše sposobnosti da se odupremo drskim i nečasnim zahtevima u tom slučaju bile bi sve manje. A šta bi mogao biti neki od sledećih zahteva? Moglo bi se tražiti da budemo, kao što će biti Hrvati, pešadija na jednom delu „istočnog fronta“, koji se polako ali sigurno formira. Sada je vreme da se upitamo da li smo na to spremni.

Umesto da u naoružavanju i vojnom jačanju Srbije u skladu sa ponašanjem susednih zemalja vide jačanje naše bezbednosti i faktor odvraćanja od svih tipova agresije, pa i one nevojnim sredstvima, zagovornici ulaska Srbije u NATO u tome vide naše zveckanje oružjem i provociranje najveće svetske sile. Procenjuju da tako sami sebe ugrožavamo i dajemo povoda da ponovo budemo meta njihovog subverzivnog i vojnog delovanja.

ustasemladiOni naše pretke pa i novije državnike proglašavaju budalama jer su se pet puta otvoreno suprostavili ili sukobili sa najvećim svetskim silama u punom naponu moći: Otomanskom imperijom, Austrougarskom, Nemačkom, SSSR (u vreme Staljina) i NATO. Upozoravaju da se takve greške ne smeju ponoviti i preporučuju politiku Bugarske kao šablon – ko je jači oni su s njim. Ne vide ili ne prihvataju kao važan argument da njihovi zahtevi i predlozi istovremeno znače odricanje od svoje istorije i svog bića, onog što nas čini narodom i Srbima.

ŠTA MORA DA SE PRATI A ŠTA DA SE SHVATI?
Nažalost, svet je danas takav da u 21. veku vojna neutralnost mora da se brani svim sredstvima, sasvim moguće i vojnom silom, zbog agresivne politike Zapada i NATO. NATO je opstao pod obrazloženjem zaštite ugrožavanja bezbednosti zemalja koje ga čine i mira u svetu uopšte. Apsurd je u tome što će se vojna ili logistička mašinerija ove alijanse pre upotrebiti protiv neutralne države koja nikoga ne ugrožava i nikome nije pretnja nego što će se upotrebiti na adekvatan način protiv Islamske države, koja ugrožava ceo svet. Vojna sila NATO je tolika u odnosu na male zemlje da i ne mora biti upotrebljena – dovoljna je kao pretnja kojom se razbija ili pomalo kruni nečija neutralnost pa i nezavisnost. Zato je i izmišljen termin „meka sila“, koji ustvari predstavlja model za novu vrstu tihe agresije neoružanim sredstvima, ali gde ni oružana nisu isključena kao krajnja mera.

Geostrateška situacija je takva da je malo verovatno da će nas NATO ponovo napasti vojnom silom, ali je itekako moguće da preko nekih naših suseda izazove lokalni sukob ili da nam realnu pretnju drži kao mač nad glavom. Da potpaljuje i raspiruje unutrašnje sukobe do stepena nasilnih i oružanih. Zato, u cilju očuvanja vojne neutralnosti i nezavisnosti, Srbija mora da poseduje dva neodvojiva faktora – rešenost i sposobnost. Ako samo jedan zataji od naše vojne neutralnosti neće biti ništa. Nisu u pravu oni koji kažu da, pošto je Srbija vojno neutralna, nije nas briga i ne tiču nas se vojne pripreme i naoružavanje susednih zemalja. Kamo lepe sreće da je tako.

Vreme je da se shvati da Srbija nije razoružana i da njeno efikasno oružje nije pretopljeno i gaženo gusenicama tenkova zato što smo onako iznureni ratovima za nekoga prestavljali pretnju i opasnost. Srbija je razoružana zato da bi bila lak zalogaj novom načinu osvajanja i upravo zato da ne bi mogla biti vojno neutralna. Žalosno je što vojnu neutralnost nije dovoljno proglasiti, nego se za nju treba izboriti. Ali to je upravo tako i čini se da je Vlada Srbije toga potpuno svesna i zbog toga duboko zabrinuta.

O RĐAVIM NAMERAMA ZAPADA PREMA SRBIJI
Kada je Haški tribunal u pitanju, toliko je jasna njegova politička suština i politika duplih standarda da o tome ne treba trošiti reči. Niko ne traži amnestiju odgovornih za ratne zločine. Zašto su onda skoro svi koji nisu Srbi oslobođeni i amnestirani? Zašto se devet utamničenih Srba vratilo iz Haga u sanducima pre završetka sudskog procesa? Zašto se vrše prozirne političke manipulacije ovog suda kada je u pitanju privremeno puštanje i ponovno pozivanje haških pritvorenika? U čijem interesu a na štetu stabilnosti Srbije?

vojskahrvatskasadNije bilo i nema pritiska Zapada na Hrvatsku kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločinaca, pa ni onih najpoznazijih po zlu. Naprimer, najsuroviji hrvatski zločinac Tomislav Merčep nije nikad odgovarao iako su mu zločini dokazani. Nekakva suđenja Branimiru Glavašu za teške ratne zločine u Osijeku liče na lakrdiju i ismevanje žrtava. Peti put se Glavašu skida imunitet saborskog zastupnika radi raznih sudskih farsi. Iako su presude smešno male – osam godina – ni one se ne izvršavaju nego se uvek iznova otkrivaju kojekakvi propusti u sudskoj proceduri.

Četvrt veka nakon teških zločina u logoru i mučilištu Lora u Splitu uhapšen je upravnik logora Tomislav Dujić. On se 15 godina skrivao u Splitu pod nosom hrvatske policije? Naravno da to nije moguće bez zaštite države. Za teške zločine nad Srbima u Hrvatskoj nije odgovarao niko. Što je još gore, neki su osuđeni pa oslobođeni. Nema tu ništa čudno zato što i najveće zločinačke akcije hrvatske vojske i etničko čišćenje nikada nisu osuđeni na Zapadu.

Doduše, ovih dana se oglasila poznata međunarodna organizacija Amnesti internešenel, koja prati stanje ljudskih prava u svetu, sa stidljivim izveštajem o diskriminaciji Srba i Roma u Hrvatskoj (hvala im i na toliko). Dakle, ugroženost Srba u Hrvatskoj, kao konstitutivnog naroda a zatim kao najbrojnije nacionalne manjine, nikome na Zapadu nije privukla pažnju, pa ni humanitarnim organizacijama, sve dok nije došla na nivo ugroženosti Roma, kojih je u Hrvatskoj veoma malo (opet se niko ne pita zašto – zbog čega, naprimer, nisu brojni kao u Srbiji, gde uživaju potpune slobode, kao što i treba da bude u normalnoj zemlji).

Nema pritisaka moćnog Zapada na šačicu šiptarskih ultranacionalista na Kosovu. Zajednica srpskih opština, kao minimalan zahtev Srba na Kosovu, ne može da se formira. Nema pritisaka da se nakon toliko godina sudi zločincima Albancima koji su počinili ne samo teške ratne zločine nad Srbima nego i morbidne i teško shvatljive stvari koje zvuče nerealno kao da su iz horor filmova, poput organizovanog vađenja organa živim Srbima i prodaje na zapadnom tržištu. Istrage se navodno vode, sudovi se formiraju, krivci se traže, svedoci nestaju, kao i drugi dokazi, i tako u nedogled. Nema poznate zapadnjačke efikasnosti kao kad su u pitanju zločini koje su počinili Srbi.

Zapadni svet, pod čijom je punom kontrolom Haški tribunal ponaša se sve vreme prema zločincima Hrvatima i Albancima kao prema saveznicima koje treba zaštiti, a prema pritvorenim Srbima kao prema neprijateljima koje treba osuditi čak i ako nisu krivi – tek toliko da se zna ko su bili dobri, a ko loši momci u jugoslovenskim građanskim ratovima.

Najnovija poruka ne može biti jasnija. Ubijeni su naši diplomatski predstavnici u Libiji. Nisu ih ubili kidnaperi, nego američke bombe. Iako su Amerikanci sve vreme bili u toku sa otmicom, iako su znali lokaciju na kojoj se čivaju kidnapovani Srbi, bombardovali su upravo taj logor ekstremmista? Nema ni objašnjenja a kamoli izvinjenja, kao što se to radilo prilikom ranijih grešaka njihove avijacije (na primer, izvinjenje Kinezima za bombardovanje njihove ambasade u Beogradu). I sve to uz prazne priče da su nam međudržavni odnosi nikad bolji.

Vlada Srbije je u neprilici. Treba ih razumeti. Svako normalan želi dobre i korektne odnose sa najvećom svetskom silom i najvećom vojnom alijansom, ali je problem u tome što oni diktiraju kakvi će oni biti. Biće dobri ako se pokorimo i priklonimo, u suprotnom neće.

usanacistiNema elemenata koji bi garantovali da se nekome u datoj situaciji može verovati. Zato Srbija svoju bezbednost i svoju sudbinu mora držati čvrsto u svojim rukama. Ako se naoružavaju drugi, moramo i mi. Ako drugi uvode redovno služenje vojnog roka, moramo i mi. Ako oružje i uvojničavanje nije drugima skupo, nije ni nama.

Politika
Pratite nas na YouTube-u