ALEKSANDAR KUZNjECOV
Poslednji uspesi sirijske armije dobro su pokolebali oružane protivnike Bašara al Asada
Govoreći u Evropskom parlamentu tokom svoje posete Briselu, ministar inostranih poslova Irana Mohamed Džavad Zarif upozorio je Saudijsku Arabiju zbog razmeštaja kopnenih snaga u Siriji, izjavivši da će mešanje Rijada u sirijski konflikt biti ocenjeno kao kršenje međunarodnog prava. U tim rečima bilo je sakriveno upozorenje saudijskim vlastima o zabrani mešanja u vojne sukobe u Siriji. Međutim, ostaje otvoreno pitanje koliko je uopšte moguće potpuno učešće saudijskih oružanih snaga u ovoj vojnoj operaciji.
Do prošle godine saudijska armija je učestvovala samo u jednom razvijenom oružanom konfliktu. To je bila operacija Pustinjska oluja, koju je američka koalicija preduzela 1990.godine u Iraku. Mada je smatrano da je armijom od 500.000 ljudi komandovao saudijski princ Haled ben Bandar, pravi šef vojne operacije je bio američki general Norman Švarckopf. Saudijski princ se uglavnom istakao zaključivanjem poslova koji su se odnosili na isporuke američkog oružja u ogromnom iznosu, pri čemu je provizija za princa iznosila oko četiri milijarde dolara, što je prinudilo čak i kralja Halida bin Abdelaziza, snishodljivog prema nestašlucima rođaka, da princa premesti sa mesta ministra odbrane i protiv njega pokrene istragu.
Druga krupna operacija saudijske armije je upad u Jemen, koji je počeo u martu prošle godine. Samo direktni gubici civilnog stanovništva Jemena iznosili su 2.500 ljudi, a ekonomija i infrastruktura te najsiromašnije arapske zemlje bile su potpuno uništene. Što se tiče vojnih uspeha Saudijske Arabije u Jemenu – oni su bili više nego skromni. Poslednji vojni upeh Saudita je zauzimanje južnog glavnog grada zemlje Adena u julu prošle godine. Čak ni u Taizi, gde se stanovništvo neprijateljski ponaša prema housitima (tj. pobunjenicima šiitske grupe Abdul Malik al Houti), saudijska koalicija nije uspela da zauzme kontrolu nad gradom.
SIRIJA: UNAPRED IZGUBLjEN POSAO
Da su Sauditi bolje znali istoriju, te se setili fijaska koje su u tom području u 16. veku pretrpeli Portugalci, u 17. i 19. veku Turci, a u 20. Englezi i egipatska Naserova armija, teško da bi tako nepromišljeno počeli napade na Jemen. U uslovima otegnutog jemenskog rata otvaranje drugog fronta u Siriji za Rijad je unapred izgubljen posao.
Međutim, samo je pola jada činjenica da nije bilo ni ratnog iskustva ni znanja o vojnoj strategiji. Za veliki rat potreban je novac, a kraljevina zbog pada cena nafte oseća ozbiljne finansijske probleme. Posle početka „arapskog proleća“ 2011. godine pokojni kralj Abdulah objavio je grandiozne socijalne programe, koji je trebalo da vrede približno 72 milijarde dolara. Programi su uključivali formiranje državnog penzionog sistema, izgradnju jeftinih stanova, stvaranje 90.000 novih radnih mesta (uglavnom u državnim strukturama i strukturama moći), razvoj depresivnih regiona. Glavni cilj je bila težnja da se kupi lojalnost naroda s obzirom na preteće izjave protiv vlade.
O stepenu zavisnosti ekonomije Saudijske Arabije od nafte govori činjenica da je budžet Kraljevine za 2016. godinu napravljen sa računicom na deficit od 60 (!) milijardi dolara. Osim socijalnih programa, pretnja se odnosi i na saudijsku pomoć satelitima u arapskom svetu, koja omogućuje Rijadu da kupuje saveznike za borbu sa Iranom. Prema nezvaničnim podacima, Saudijci svojim „prijateljima“ prelivaju 30 milijardi dolara godišnje. Tu spadaju povlašćeni krediti vojnoj vladi Egipta, pozajmice Pakistanu, subsidije monarsima Bahreina i Jordana, koje omogućuju da se njihovi krhki režimi drže na kratkom povocu, kao i novac za potkupljivanje plemenskih šeika u Jemenu. Posebno se računa pomoć teroristima u Siriji i Iraku. Istina, Kraljevina raspolaže stabilizacionim fondom od 652 milijarde dolara, ali pri takvim troškovima taj fond će za 8-10 godina biti potpuno ispražnjen. A šta posle toga?
KOALICIJA KOJE NEMA
Ne računajući na sopstvene snage, u decembru prošle godine Rijad je objavio da se formira antiteroristička koalicija u koju ulaze 34 zemlje. Naziv „antiteroristička“ ne treba da zavede nikoga: svojom oštricom ta krhka organizacija nije usmerena protiv Al Kaide ili Islamske države, već protiv glavnog geopolitičkog protivnika Saudijske Arabije – Irana. Osim toga Rijad nema baš kvalitetne partnere koji su spremni za borbu. Već početkom jemenske kampanje u njoj su odbili da učestvuju Pakistan i Egipat. Pakistan ima dovoljno svojih unutrašnjih problema, između ostalog, u nemirnoj severozapadnoj provinciji. Osim toga, Islamabad neće da kvari odnose sa susednim Iranom. Egipat je zauzet borbom sa teroristima na Sinaju i pokušajima da proširi svoj uticaj na Libiju. Monarhije Jordan i Maroko, ne odbijajući ponude Rijada, hoće da dobiju saudijsku finansijsku pomoć, ali ne žure da svoje podanike šalju u Siriju kao topovsko meso. Ostaju egzotični saveznici su Sudan, Somalija, još i Komorska ostrva, ali ćemo priču o njihovim vojnim potencijalima prećutati.
Proklamovana saudijska operacija u Siriji više od svega liči na blef. Da, Rijad je uspeo da napravi skoro pa najveći uticaj na sirijsku oružanu opoziciju; kraljevina ima saveznike skoro u svim segmentima antivladinog lagera: od relativno umerenog Sirijskog revolucionarnog fronta do Džabat an Nusre (Bez obzira što je ova poslednja u Saudijskoj Arabiji proglašena za terorističku organizaciju i što je podanicima Kraljevine zabranjeno da se bori na njenoj strani, bez saudijskoj pomoći pobunjenici An Nusre ne bi u maju prošle godine zauzeli Idlib). Istovremeno su poslednji uspesi sirijske armije dobro pokolebali oružane protivnike Bašara al Asada. Pobunjenici predaju jednu poziciju za drugom, a da se pritom ne računaju pomeranja na novim teritorijama, već mogućnost da se zadrže mesta na koja su se već odavno navikli. Vojni porazi smanjuju i šanse „opozicije“ na pregovorima. U takvim ulovima ne ostaje ništa drugo do da se lupi pesnicom o sto i da se pripreti direktnom vojnom intervencijom. Da li će nešto tako doneti uspeh, pokazaće vreme.
Autor je zamenik direktora Instituta za prognoze i politička uređenja u Moskvi
