DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: NACIONALNA REALPOLITIKA ILI POLOŽAJ SRBA U „OAZI MIRA“

Da li Brisel želi da ovde stvori „oazu pravednog mira“ ili mu je cilj...

Da li Brisel želi da ovde stvori „oazu pravednog mira“ ili mu je cilj da produbi svoju ovdašnju „oazu (neo)kolonijalnog mira“?

Vreme je da srpski evroskepticizam poprimi polivalentni karakter. Ulazimo u fazu odnosa sa EU, šta god o njoj mislili, kada će biti definisana mnoga rešenja od kojih će zavisiti naša sudbina. I nije dobro da na njih utiču samo EU eksponenti i političari izloženi jednostranom EU pritisku.

Ovih dana smo, u nekoliko varijacija, čuli ideju da je u turbulentnim vremenima kakva su današnja, Balkan spram mnogih drugih delova sveta – svojevrsna „oaza mira“. Tako je, navodno, zbog postojanja EU, tj. integrisanosti dela Balkana u njene redove, odnosno zainteresovanosti preostalih zemalja našeg regiona da se tu nađu. Ukratko, meka sila EU – a tu spadaju raznovrsni spoljnopolitički mehanizmi od medijskih, preko NVO do vrednosnih, koji van svojih granica imaju za cilj da neku državu ili blok učine privlačnim – u svojim različitim aspektima, deluje na Balkanu i čini ga stabilnim. Da li je baš sve tako?

GETO MIRA
Odmah da kažem – nije. I to iz više razloga. Prvo, Balkan – na kome se nalazi evropska crna rupa, tj. naše okupirano i kriminalizovano Kosovo, te islamskim radikalizmom ništa manje pogođene BiH, Makedonija i Albanija – svakako ne spada među uzorne svetske regione. EU se nije tu proslavila na polju implementacije pravne i bezbedne države. Mnogi delovi Evrope, obe Amerike, Azija (sa izuzetkom Bliskog istoka) – aktuelno i potencijalno sigurnija su mesta od Balkana. Drugo, i on je takav bio pre stvaranja EU u poređenju sa sadašnjim stanjem. Hladnoratovske tenzije, na osnovu ravnoteže straha i snaga, bile su ne samo za Balkan umirujući činioci. Era u kojoj je rođena i egzistira EU, bez obzira na zaklinjanja u njen humanistički karakter, donela je i mnogo krvi i patnje kod nas i u našem okruženju. Treće, „oaza mira“ je isprazna fraza. Daleko je od toga da je svaki mir sam po sebi nešto pozitivno.

Nacisti su u varšavskom getu uspostavili i te kakav mir. Dok tamo u aprilu 1943. nije izbio ustanak, sve se odvijalo u skladu sa nacističkim poretkom. Dođu, pokupe grupu nesrećnika na koju je došao red da budu transportovani u neki od logora smrti, i „mirna Bačka“ (tačnije Varšava). Onda usledi novi ciklus prikupljanja žrtvi i njihovog odvođenja u zonu uništenja. A koliko god bilo užasno ono što je usledilo kada je došlo do jevrejske pobune i kratkotrajnog ali vrlo krvavog rata, to je bilo manje strašno od opisanog mira koji je vodio u sigurnu propast, a nije ostavljalo ni najmanju nadu da će ona biti izbegnuta.

VIŠESLOJNI OTPOR
Možda je navedeni primer suviše drastičan kada pričamo o ulozi EU na Balkanu, ali nije besmislen. Jer, oni koji toliko govore o zasluzi EU za „mir na Balkanu“, trebalo bi da razmisle kakav je on za veliki deo srpskog naroda, odnosno mi bismo morali da se potrudimo da to ti vrli Evropljani bar malo uzmu u obzir, a ne da ih obasipamo neprimerenim pohvalama. A baš to radimo, što je dvostruko iracionalno s obzirom da se nalazimo u procesu pregovora sa EU. Kada se trguje svako hvali svoga konja, a skoro ludo deluje kada se pohvale iznose na račun druge strane. To ukazuje ne na sklonost veštom izvlačenju ustupaka za sebe, već na krotko prepuštanje tuđoj volji, pomalo i nalik onome što se dešavalo u varšavskom getu pre proleća 1943. godine.

Šta god ja mislio o EU integracijama, Srbija je daleko odmakla na tom putu. Oni koji su na vlasti misle da je to dobro, a oni koji imaju drugačiji stav svakako u dogledno vreme neće biti na vlasti. U takvim okolnostima i onaj deo društva koji je protiv ulaska u EU valjalo bi da deluje višeslojno. Uz sav evroskepticizam (koji ne treba da splasne) važno je ukazivati i na sve ono što je bitno da se izdejstvuje tokom pregovora, odnosno kritikovati previde ili ustupke od strane srpskih zvaničnika tokom njih. S obzirom na još snažnu polarizaciju oko EU, onaj deo srpskog društva koji je fanatično opredeljen za ulazak u nju, to neće činiti. Samo mu je bitno da postanemo deo Unije, a ne razmišlja o tome šta to Srbiji odnosi. Stoga prema EU kritičan deo Srbije, hteo ili ne, ako zemlji u praksi – a ne samo idejama – želi dobro, mora da nastoji da i ona rešenja za koja je jasno da će biti usvojena, budu za nas što bolja (iako bi bili srećniji da njih uopšte nema).

STRATEGIJA PREŽIVLjAVANjA
Srbija je već otvorila dva poglavlja u pregovorima sa EU. Uskoro će ih biti znatno više. Tokom sve intenzivnijeg pregovaračkog procesa svi će nešto hteti od nas da izvuku. I sada hoće ali sve će uskoro biti još dramatičnije. Od raznih ekonomskih lobija unutar EU preko suseda vezano za njihove parcijalne interese do NATO-a. Vikaće nam dajte, i oni koji će imati na to pravo, i oni koji će zloupotrebljavati situaciju. Nešto će se razvijati u formalnim okvirima, a nešto će biti u domenu ucena. Drugim rečima, od nas će se tražiti još potpunije i ono što nema veze sa pregovorima uz neki vid nagoveštaja da ako to ne damo bićemo izloženi pritiscima na nekim drugim poljima, gde za to bude postojao formalni osnov.

U takvim okolnostima, neprimereno je – sada ne govorim o strateškim opredelenjima već taktičkim smernicama – da oficijelni Beograd ističe bezrezervnu spremnost da uđemo u EU. Čak i ako su za to, valjda nisu pod bilo kojim uslovima. Sada se vode pregovori o njima. A uz defanzivnu strategiju (na šta neće da pristane i kako da to odbrani), Srbija mora da ima i ofanzivnu strategiju, tj. da zna šta želi da dobije kao nužni minimum i na koji način da to izdejstvuje. I to kako u domenu onoga o čemu pregovaramo, tako i kada se radi o onome što su tzv. univerzalne evropske vrednosti. Tu se moramo vratiti na otužne priče o balkanskoj „oazi mira“ koje imaju za cilj da nas uplaše i parališu da i mi nešto zatražimo.

EVROPSKE ANTIVREDNOSTI
EU toliko priča o ljudskim pravima, a prava Srba na Balkanu se na mnogim prostorima najgrublje gaze. Pre neki dan je jedan momak u Hrvatskoj brutalno prebijen samo zato što je Srbin. To nas je podsetilo na grozan položaj preostalog našeg naroda u toj zemlji, a ona je članica EU. Brisel ćuti iako se radi o drastičnom kršenju principa koje toliko gorljivo zagovara. Na Kosovu i velikom delu BiH (muslimansko-hrvatski entitet te državne zajednice), Srbi žive pod senkom mogućih progona ili imaju vrlo ograničena nacionalna prava. Radi se o dva protektorata EU, a Brisel se pravi da takvo stanje ne vidi. U Albaniji Srbi nemaju prava ni da koriste svoja nacionalna imena, dok se u Crnoj Gori – istorijski srpskoj zemlji – od strane vlasti sprovodi sistematski taktika mekog genocida (pritisaka radi zatiranja identitetskih temelja) nad delom stanovništva koji ne želi da se odrekne svojih srpskih korena. Iako se radi o državama u sferi presudnog uticaja EU, Brisel sve to ignoriše.

I o kakvoj „oazi mira“ na Balkanu se radi? Da li Brisel želi da ovde stvori, što bi se očekivalo na osnovu njegovih lepih reči, „oazu pravednog mira“? Ili mu je cilj da produbi svoju ovdašnju „oazu (neo)kolonijalnog mira“? Narodi Afrike i Azije su dobro iskusili kako izgleda evropski kolonijalni mir. Taj mir je služio totalnoj eksploataciji i često je bio gori i od ozbiljnih nemira. Neshvatljivo je da mnogi u Srbiji ne vide da je tako. Ili se možda i ne radi samo o tome?

MOĆ INDOKTRINACIJE
Moć je, u osnovi, mogućnost jedne strane da nametne svoju volju drugoj, bez obzira da li ona to želi ili ne. Meka moć pak podrazumeva svojevrsno hipnotisanje objekta, tj. njegovo ubeđivanje da je za njega dobro ili bar prijatno da nešto prihvati. EU nam uporno govori da je prevazišla uskointeresne perspektive (geo)političkog delovanja, te da joj je njen cilj širenje visokoparnih standarda u raznim oblastima, od uređenja države do porodičnih odnosa, od kojih će svi imati korist. Međutim, vidimo da su to prazne priče. Dok se skoro u srednjovekovnom duhu gaze naša prava, od nas se zahteva da jednostrano primenjujemo ono što drugima ide u korist a u skladu je sa izmišljenim humanističkim vrednostima „22. veka“. Pri tome se tvrdi i da je gotovo bogougodno okrenuti se protiv Rusa koji brane svoje a pomagati evroatlantske centre moći koji radi svojih egoističnih interesa nastoje da širom sveta otimaju tuđe prirodne resurse i drugo što im koristi.

Razume se, u Srbiji se nađu mnogi koji onda ponavljaju da je sve to u cilju razvoja i održavanja mira i blagostanja kod nas i u svetu, te da bi bez EU, NATO, Vašingtona – bili nesrećni siročići prepušteni brojnim globalnim nedaćama. Tu se, uz tek pojedine izuzetke, ne radi o naivnosti, već o propagandnom zadatku. Evropske priče o visokim načelima su, kao što smo videli, obični ružičasti baloni. Meka moć EU je isto što je bila i meka moć nacističke Nemačke ili bilo koje sile. Ona je sredstvo ubeđivanja drugih radi sopstvenih interesa (ne EU, jer ko narod Bugarske pita, već pre svega anacionalne evroatlnantske elite). Besmislica je da se radi o hardveru u funkciji nekog univerazalno-humanističkog softvera, koji svima donosi dobrobit.

LOŠE I GORE
Oni koji fanatično veličaju „evropske vrednosti“ i nameću nam prethodno opisane iluzije, samo su šrafovi u EU propagandnoj mašineriji. I nije im cilj da nama bude bolje, već da obave svoje zadatke za račun Brisela i njegovih bolje rangiranih marioneta na hijerarhijskoj lestvici na kojoj se nalaze državoliki entiteti (da, s obzirom na eroziju suvereniteta, ne kažem države). Ne treba ni reći koliko je opasno ako isključivo njima prepustimo, bez funkcionalnog nadzora i nametanja za srpsku stvar boljih rešenja, da definišu pojedina rešenja na relaciji Srbija – EU.

Stvari tako stoje. To dobro zna nacionalno opredeljen deo srpske javnosti. Međutim, kao da ne uviđamo da jedino frontalno opiranje procesima koje ne želimo neretko nije produktivno. Svi mi koji smo protiv članstva u EU i dalje ćemo to biti iako se budemo uporedo trudili da pojedini aranžmani koje Beograd pravi sa Briselom budu što bolji za Srbiju i Srbe. I ako budemo vršili pritisak da Srbija pred strukturama, pa i javnošću EU, pokrene pitanje za 21. vek potpuno neshvatljivog položaja Srba u mnogim delovima našeg regiona. Ako ne budemo postupali tako, te stvari u domenu odnosa sa EU prepustimo lobistima EU koji nas ubeđuju da bi bez nje propali, još gore nam se piše. Od lošeg postoji još gore!

Izvor Pečat, 26. februar 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u