OVAKO JE STVARNO BILO 1999. U RAMBUJEU

BRANKO BRANKOVIĆ Kad je bilo izvesno da stvar propada, Milutinović je predložio Olbrajtovoj: „Primite...

BRANKO BRANKOVIĆ

Kad je bilo izvesno da stvar propada, Milutinović je predložio Olbrajtovoj: „Primite nas u NATO“. Odgovor je bio: „Sad je kasno“

Ne znam koliko mi je bila čast i zadovoljstvo ili noćna mora što sam bio član delegacije u svojstvu savetnika za tzv. „pregovore” u Rambujeu. Kada se ovaj skup u dvorcu Rambuje u Francuskoj organizovao i odvijao, bio sam ambasador pri UN u Ženevi. Po nalogu iz MSP poslat sam da pomognem delegaciji u procesu pregovaranja s obzirom da imam iskustva iz rada na pregovorima i usaglašavanju tekstova iz UN. Iz Beograda je u istu svrhu bio poslat i moj kolega ambasador Zlatan Kikić.

Državnu delegaciju su sačinjavali prof. Ratko Marković, potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović, Vladan Kutlešić i Vladimir Štambuk. U delegaciji je bio i dr Predrag Mitić, pravni savetnik MSP. U delegaciji su bili i predstavnici sa KiM, i to svih manjina. Ukupno je delegacija imala trinaest članova.

Konferencija je počela 6. februara 1999. godine. Pri dogovoru oko organizacije Konferencije još se i gajila neka nada da konferencija može da ostvari neki napredak, koji bi barem imao početak kraja zategnutosti, neprijateljstva i sukoba na KiM. Međutim, stvar je bila jasna na samom početku. Već prvog dana pre nego što se delegacija i smestila u Dvorac Rambuje, Šainović, Kikić i ja imali smo susret u Hotelu Rafael, gde smo bili smešteni prvoga dana dolaska u Pariz sa ambasadorom Rusije Majorskim.

Sva objašnjenja i ubeđivanja Šainovića o potrebi pomoći Rusije na predstojećim razgovorima u Rambujeu, kako bi se nekako neutralisao neobjektivan i krajnje napadan nastup SAD i EU, završio se samo konstatacijom ambasadora da, ako ne prihvatimo to što SAD traže, bićemo bombardovani. Ostali smo zapanjeni. Jasno je na koji način će se odvijati tzv. pregovori mada u tom trenutku još nismo bili načisto šta će biti pravi sadržaj onoga šta SAD traže da mi ispunimo.

USLOVI KOJI SE NISU MOGLI POTPISATI
Ubrzo se i to veoma jasno saznalo. Predlog SAD je bio stavljen našoj delegaciji na razmatranje uz zahtev za mišljenje. Naša strana je veoma ozbiljno i studiozno pristupila proučavanju podnetog predloga i veoma brzo reagovala amandmanima. Suština je bila da je predlog sačinjavao odredbe koje su davale KiM atribute državnosti preko „Ustava KiM“, zatim „Vrhovnog suda“ i slično. Međutim, najveća prepreka mogućem dogovoru bila je odredba prema kojoj bi se tri godine nakon postizanja sporazuma održao „referendum“ o budućnosti KiM. Bilo je odmah jasno šta to podrazumeva.

rambuje01Naš predlog da se održi referendum ne samo na KiM već u celoj Srbiji, naravno, protagonisti nezavisnosti KiM nisu hteli da prihvate.

Naravno, mi to nismo mogli da prihvatimo. Međutim, delegacija je nastavila da uporno razgovara i predaje razne amandmane. Najvažnije je napomenuti da su razgovori i razmena amandmana bili samo između naše delegacije i predstavnika SAD u liku ambasadora Kristofera Hila. Ovome je „veoma uspešno“ asistirao predstavnik EU bivši ambasador Austrije u SRJ Volfgang Petrič.

Svi naši napori da se konačno obezbede pravi razgovori i pregovori dve delegacije nisu urodili plodom. Objašnjenja su bila sa američke strane da „albanska strana još nije spremna za direktne kontakte“. Za sve vreme od 17 dana boravka u Rambujeu naša delegacija je imala samo jedan više neformalan susret sa vrhom delegacije albanske strane. Njihovu delagaciju su predvodili Rugova, Tači, Suroi i Ćosja. Bilo ih je još u delegaciji, ali su bili i kao funkcioneri ali i članovi delegacije – marginalci. Ni jednoga dana, uprkos našem insistiranju, nije došlo do formalnog susreta dve delegacije, a o tzv. „pregovorima“ nije bilo ni pomena.

Kako je vreme prolazilo, sve je bilo jasnije da je Konferencija bila ništa više nego ultimativni zahtev da se prihvati sa naše strane platforma za skorašnju nezavisnost KiM.

Vrhunac je bio zadnjeg dana boravka u Rambujeu. Američka delegacija je donela jedan tekst koji je trebalo da bude tzv. Drugi deo Sporazuma, koji je sadržavao razna vojna rešenja, a koja su se ticala ne samo KiM već i teritorije Srbije. Suština je bila da se već po postizanju Sporazuma oko 50m hiljada NATO vojnika rasporedi kako na KiM tako i u Srbiji, sa perspektivom povećanja ovoga broja na skoro 200 hiljada. Bili smo zapanjeni, jer se o tako nečemu ne samo nije razgovaralo već se nije ni pominjao Drugi deo Sporazuma. Delegacija je odbila ne samo da ga primi već i da ponudi bilo kakav komentar. Pošto nije bilo sporazuma ni po onome što je razmatrano, a kamoli o ovom dodatku, postignut je sporazum da naša delegacija ponovo sve prouči i dođe u Pariz na dalje pregovore i to kroz nedelju dana.

SAD: NISMO DOŠLI DA PREGOVARAMO
Bilo je predviđeno da se Konferencija održi u centru Kleber, blizu Trijumfalne kapije. U ponedeljak 15. marta iste godine, po samom dolasku u konferencijski kompleks, već je bilo jasno da je to sve samo farsa.

Naime, jedan od mlađih članova delegacije SAD je došao u našu kancelariju i predao dokument koji je sadržao ono što smo već znali, ali i drugi tzv. vojni deo, koji mi nismo želeli ni da primimo, a kamoli da potpišemo. Nastojali su prof Marković i ostali članovi delegacije da u razgovoru sa „Trojkom“ nekako obezbede nastavak onoga gde se stalo u Rambujeu. Odgovor je bio istoga dana, i to direktno od strane delegacije SAD, da mi „nismo došli u Pariz da pregovaramo, već da potpišemo dokument koji nam je predočen“.

rambuje04Kako su nam rekli, „nema više pregovaranja“. Takođe su nas obavestili da je za sutradan, 18, organizovano zvanično potpisivanje u svečanoj sali Klebera u 18 časova.

Naša delegacija je, uprkos svemu tome, ipak nastojala da obezbedi nastavak razgovora. Upućeno je nekoliko pisama Trojci sa zahtevom da se naša delegacija sretne konačno sa delegacijom Albanaca kako bi se u direktnom susretu pregovaralo. Naravno, od toga nije bilo ništa. Konačno je delegacija odlučila da sačini naš predlog teksta (isključivo samo ono o čemu se i inače u Rambujeu razgovaralo), koji je potpisala cela delegacija. Taj tekst je predat Trojci sa napomenom da smo spremni da na tim osnovama nastavimo razgovore. Istovremeno smo stavili do znanja da nećemo potpisivati ono što je predloženo.

Tačno u 18 časova predviđenog dana u Kleberu se skupilo najmanje dve stotine novinara i TV stanica. Mi smo, po dogovoru, svim novinarima podelili naš tekst, sa napomenom da je to ono o čemu mi želimo ne samo da razgovaramo već, ako se postigne sporazum, i potpišemo. Nastupila je konsternacija na strani delegacije SAD, jer je tekst podeljen novinarima, ali nisu mogli ništa da urade.

Tekst su potpisali Kristofer Hil, Volfgang Petrič, Rugova, Tači, Suroi i Ćosja. Majorski je, kao deo Trojke, bio na podijumu gde je organizovano potpisivanje, ali ga nije potpisao. Tekst je bio umnožen samo u dva primerka i tako je i potpisan. Sutradan, dok smo pakovali materijale iz kancelarije, jedan od mlađih članova delegacije SAD mi je rekao da će oni za koji sat doneti ipak potpisane tekstove i kod nas u kancelariju da ih možda potpišemo ako smo se predomislili. Preneo sam to šefu delegacije. Iako je prošlo više od nekoliko sati, niko iz američke delegacije nije došao. Sve u svemu, mnogo kasnije tekst je objavljen na internetu. Međutim, originale koji su potpisani niko nije video niti mogao da uporedi sa onim što je objavljeno na internetu. Postoje ozbiljne sumnje da tekstovi nisu istovetni, jer je u verziji sa interneta objavljeno znatno manje posebno drugog dela onog što je potpisano. SAD su htele na taj način da izbegnu da se vidi šta je nama nuđeno te kakva je to trebalo da bude praktična okupacija SRJ od strane NATO.

AROGANTNI KRISTOFER HIL
Sve ovo prethodno opisano je manje-više poznato. Ono što je poznato samo članovima delegacije je mnogo važnije i značajnije. Posebno aspekt neverovatno nametljivog, arogantnog, reklo bi se, staljinističko-fašističkog ponašanja, pre svega predstavnika SAD prema delegaciji SRJ. U tome je, naravno, pored Olbrajtove, prednjačio Hil. On je u suštini jedan najobičniji ne preterano edukovan mediokritet, koji je upravo odgovarao američkoj administraciji u tom trenutku. On nije bio poslat da misli, već da izvršava bespogovorno naređenja, posebno Medlin Olbrajt, koja je u više navrata od pola trajanja konferencije boravila u Rambujeu.

rambuje05Bilo nam je jasno da su Francuzi organizovali prisluškivanje svih, ne samo nas. Pokazalo se da su te informacije ipak selektivno delili ostalima iz Kontakt-grupe, čiji su predstavanici bili takođe smešteni u zamku. U jednom trenutku smo to i testirali. Bio je dogovor u delegaciji da se spreme dva amandmana na jedan deo teksta, s tim da se glasno kaže kako smo spremili tri amandmana. Čim je to spremljeno, odmah su dva amandmana odneta Hilu. Čekali smo ne više od dva tri minuta, nakon čega je Hil dotrčao u našu kancelariju i upitao: „A gde je treći amandman?“ Odgovoreno mu je da ne znamo o čemu priča kad smo uradili samo dva amandmana. Zastao je, pocrveneo kao rak u sekundi, okrenuo se i praktično otrčao iz kancelarije. Mi smo se samo nasmejali.

Moram reći da smo mi u delegaciji imali i ljude iz DB, koji su nam obezbedili neku vrstu „zujalice“, koja, kada se uključi, ometa prisluškivanje. To smo veoma često koristili, posebno kada je Milutinović boravio u zamku.

Predstavnik EU Petrič bio je poseban. Taj čovek je toliko bio poltronskog ponašanja prema Hilu i Olbrajtovoj da je bilo povremeno gadno i gledati ga. U svim kontaktima, posebno kad su bili sastanci naše delegacije sa Trojkom ili sa predstavnicima Kontakt grupe, toliko se trudio da zastupa stavove Hila da je to bilo degutantno. Videlo se da su njega Amerikanci angažovali da na tim i takvim sastancima prezentuje stavove za koje čak ni Amerikanci nisu imali mnogo obraza da nam ih predlažu. Hil je uglavnom ćutao, ali je zato Petrič bio veoma glasan, ponekad čak i smešan sa koliko žara je insistirao da mi prihvatimo ono što se predlaže. Za to je imao svoje razloge. Izgleda da je bio u tom smislu mudar, jer je u određenom trenutku kasnije bio čak i imenovan za „gaulajtera“ u BiH. Sve to, naravno, na predlog i uz podršku SAD.

RUSKI AMBASADOR „NISKOG PROFILA“
Ruski ambasador Majorski je bio krajnje „niskog profila“. Nije se mešao u svoj posao. Brzo smo shvatili da od njega nema bilo kakve koristi. Jedino nam je rekao zadnjeg dana u Rambujeu da on navodno nije ni znao niti je video taj drugi vojni deo koji nam je dat. Nisam siguran da je bilo tako, ali nismo mogli nego da mu verujemo. On kasnije, kao što je poznato, u Parizu nije potpisao tzv. Sporazum.

rambuje02U zamku Rambuje, pored naše i albanske delegacije, bile su smeštene i delegacije Kontakt-grupe (SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Nemačka i Italija). Njihovi predstavnici bili su veoma aktivni u svojim dogovorima i konsultacijama oko svega šta se događalo u razgovorima i kontaktima. Međutim, samo je Trojka održavala kontakte, razgovore i izmenjivala razne predloge i amandmane u vezi sa tekstom. Povremeno su dolazili u Rambuje ministri spoljnih poslova ovih zemalja, učestvovali u međusobnim konsultacijama i odlazili. Naravno, u navećem broju slučajeva u Rambuje je dolazila Medlin Olbrajt, koja je u stvari i vodila celu stvar. Imao se utisak da su ostali ministri, koji su se znatno manje pojavljivali, sve prepustili Olbrajtovoj. Treba reći da se Kozirjev nikad nije pojavio u Rambujeu.

Za vreme svakog boravka Olbrajtova je bila veoma aktivna kako u kosultacijama sa Kontakt-grupom o rezultatima razgovora tako posebno sa predstavnicima Albanaca. Sa Tačijem je satima šetala po parku u pratnji ljudi iz bezbednosti, mlatarala rukama u cilju ubeđivanja da prihvate ono što SAD predlažu.

Stvar je bila u tome što Tači nije hteo da prihvati ono što je stajalo u predlogu teksta, posebno ne da se referendum obavi tek tri godine nakon postizanja sporazuma. Insistirao je na Ustavu KiM, a ne na Statutu, kako smo mi tražili i sl. Rugova je bio samo statista u celoj delegaciji iako je po položaju bio najviši funkcioner na KiM.

Jedan od veoma čestih sagovornika Olbrajtove iz albanske delegacije bio je Veton Suroi. Ona je s njim pri svakom dolasku imala odvojene razgovore i često bez prisustva drugih. Treba znati da je Suroi školovan u inostranstvu. Njegov otac bio je visoki funkcioner sa KiM, veoma obrazovan čovek i ambasador SFRJ u Boliviji, Meksiku i Španiji. Kao ambasador u Španiji, stradao je u saobraćajnoj nesreći pod i dalje ne razjašnjenim okolnostima. Kolale su verzije od infarkta za volanom, preko samoubistva, do toga da ga je organizovano ubila albanska mafija. Bio je odan SFRJ, što je mnogim ekstremnim Albancima smetalo.

PROSTAČKI NASTUP OLBRAJTOVE
Moj je utisak da su SAD još od tog vremena imale Vetona Suroija kao svoj izbor za budućeg lidera KiM. Naime, postojeća garnitura na čelu sa Tačijem, Haradinajem, Čekuom i drugim vođama OVK, koji su okrvavili ruke, bila je samo prelazno rešenje za administarciju SAD. Nakon njihove smene, koja će verovatno doći nakon formiranja Međunarodnog suda za zločine OVK, SAD se nadaju da će moći da proguraju u vrh KiM Vetona Suroija, koji nije učestvovao u sukobima niti je sebe profilisao kao bilo kakvog ekstremistu ili teroristu. Ostaje da se vidi šta će biti od svega toga.

Dolasci Olbrajtove u našu kancelarijsku prostoriju, gde je bila smeštena cela delegacija, bili su veoma pompezni i uz pratnju čitave kamarile savetnika, bilo onih koji su bili smešteni u Zamku, bilo onih koji su došli s njom. Pošto ju je, naravno, brifovao Hil o tome gde smo i kako stoje stvari sa napretkom i da li ga uopšte ima, nastup joj je bio sa visine, arogantan, povremeno nevaspitan, grub i veoma prostački. Stalno je insistirala da moramo da prihvatimo predloženi tekst.

olbrajtrambujeUprkos veoma taktičnih objašnjenja, pre svega prof Markovića, ali i Šainovića, šta je to što smatramo da treba uneti u sporazum, a šta ne možemo da prihvatimo, njen odgovor je uglavnom bio da se to naše ne može prihvatiti. Kasnije je skoro svakodnevno bio u Rambujeu i Milutinović, koji je, prema Miloševićevim instrukcijama, nastojao da stvar pomeri sa mrtve tačke. Međutim, Olbrajtova se nije osvrtala na njegove sugestije i nastavila je sa arogantnim insistiranjem na svojim stavovima. U jednom trenutku, već na izmaku rada i boravka u Rambujeu, na sastanku sa nama veoma otvoreno je rekla: „Ako ne prihvatite to što vam se nudi, bombardovaćemo vas“.

Posle toga je ustala i napustila prostoriju. Svi smo ostali bez reči. Istine radi, treba reći da je Milutinović u jednom trenutku, kada je bilo izvesno da stvar propada u Rambujeu, predložio Olbrajtovoj: „Primite nas u NATO“.

Odgovor Olbrajtove je bio: „Sad je kasno“.

Već nakon nekoliko dana u Rambujeu bilo je jasno gde se stvari kreću. Milošević je poslao tada predsednika Srbije Milana Milutinovića da pomogne delegaciji. U početku Milutinović je ostajao samo po jedan dan, da bi ubrzo došao i ostao u Parizu do kraja rada Konferencije. On je, naravno, bio i sva tri dana kasnije u drugoj fazi, kad je obavljeno potpisivanje u Kleberu.

Bilo je predviđeno da se, što je moguće pre, organizuju konferencije za štampu kako bi naša delegacija javno prezentovala ocenu stanja pregovora, ali i naše stavove o onome što se pregovaralo. U tu svrhu u delegaciji je bilo predviđeno da bude i Komnenić, koji je bio na funkciji saveznog sekretara za informacije u vladi SRJ. On je bio u obavezi da se stara o tim konfrencijama za štampu i održava veze sa novinarima.

NEZAINTERESOVANA EKIPA IZ SPO
Komnenić je u Pariz došao u društvu Predraga Simića, člana SPO. Obojica su ostali u Parizu. Nisu ni glavu promolili u dvorac Rambuje. Čim je dogovoreno da se organizuje prva konferencija za štampu, lično sam zvao Komnenića i rekao da se za 18 časova sve organizuje u rezidenciji ambasadora, koja ima izvanredne uslove za tako nešto. Komnenić mi je doslovce odgovorio da on ne može to da organizuje i da ne zna kako će. Pokušao sam da mu objasnim, ali nije išlo. Obavestio sam Milutinoviđa, koji je odmah rekao da zovem Nadu Popović Perišić, koja je bila u to vreme ambasador naše zemlje pri Uneskou, i zatražim da to ona uradi. Naravno, Nada je odmah prionula na posao i sve je bilo dobro organizovano. Komnenić i Simić se nisu ni pojavili na konferenciji. Uostalom, ova dvojica se nisu svih 17 dana, koliko su boravili u Parizu, nikada pojavili ni u ambasadi niti su bili u bilo kom kontaktu sa delegacijom. Na jedan moj upit gde su i što ih nema Komnenić mi je odgovorio da on ima „važne sastanke sa nekim pesnicima i književnicima Francuske“, pa je zauzet. Ali su bez ustezanja, naravno, uzimali dnevnice za svih 17 dana.

Konferencija – ova prva, a i kasnije konferencije – bila je veoma posećena. Interesovanje je bilo ogromno. Bilo je najmanje stotinak novinara i oko 30-40 kamera. Milutinović je sa celom delegacijom veoma detaljno objašnjavao svaki put gde su tzv. pregovori, koji su naši stavovi, a koji stavovi SAD i Kontakt-grupe, upozoravao da i dalje nema direktnih susreta sa delegacijom Albanaca, na čemu smo mi insistirali i sl. Bilo je i veliki broj pitanja. Konferencije su znale da traju i po dva sata.

Ono što je bilo poražavajuće je da se sutradan, posle Konferencije za štampu, nikada ni jedna jedina reč nije pojavljivala ni u francuskoj ni u štampi bilo koje zemlje članice Kontakt-grupe.

Naravno, štampa i televizije sad su bile neme za sve što je naša delegacija govorila. Ali istovremeno je sva zapadna štampa bila puna serviranih informacija o događajima na KiM, uz propratne komentare koji su i dalje krivili SRJ za sve šta se događalo.

U jednom trenutku u toku Konferencije u Pariz je došao i Vuk Drašković sa jednim brojem ljudi iz SPO. Ostali su nekoliko dana u Parizu, a da se ni pojavili nisu ne samo u Rambujeu već ni u ambasadi ni u rezidenciji. Nije im na pamet padalo da dođu u rezidenciju za vreme konferencije za štampu, koje je držala naša delegacija.

Vrhunac hipokrizije bila je tvrdnja Draškovića kako je bio u Rambujeu. To je tvrdio u doba kad je bio glavni kritičar vlasti što sporazum iz Rambujea nije prihvaćen. Uz sve to, posebno izaziva ne samo čuđenje već i gorak ukus činjenica da su Komnenić i Simić sebi dali slobodu da o događajima u Rambujeu čak napišu i knjige. Oni su se oslonili na tekstove objavljene na internetu uz razne informacije iz druge ili čak i treće ruke. To je ipak smelost koja je zadivljujuća. Oni, naravno, daju prikaze delova teksta sa intereneta, za koji se i ne zna da li je stvarno tekst koji je potpisan u Parizu.

vuk ljubi madlenJedini tekst o Rambujeu koji bi trebalo čitati je knjiga dr Predraga Mitića, nažalost, kada se ovi redovi pišu, pokojnog – veoma cenjenog kolege. On je jedini mogao da ponudi pravo stanje stvari, jer je bio na licu mesta kao član delegacije.

Vidovdan

Istorija
Pratite nas na YouTube-u