CENTRALNA AZIJA ILI TREĆI FRONT PROTIV RUSIJE?

IVAN RISTIĆ Treći front postoji kao mogućnost koja zavisi od ishoda konflikta u Donbasu...

IVAN RISTIĆ

Treći front postoji kao mogućnost koja zavisi od ishoda konflikta u Donbasu i Siriji, kao i sposobnosti ruske ekonomije

Jasno je da pridržavanje odredaba sporazuma Minsk-2 nije nikakav uslov za ukidanje sankcija Rusiji, i time je i definitivno ogoljena politika Vašingtona i njegovih saveznika sa namerom destabilizacije Rusije i slabljenja njene nesumnjivo narastajuće uloge na međunarodnoj areni. U tu svrhu se primenjuje nekoliko grupa sredstava: globalni finansijski sistem, niske cene energenata i destabilizacija u sferi neposrednih interesa Kremlja. Nakon potiskivanja Zapada sa munjevito ostvarenih početnih pozicija u Ukrajini a zatim i višemesečnom defanzivom sirijskih terorista jasno je da Kremlj u izuzetno kompleksnim međunarodnim okolnostima uspeva da održi status quo. Međutim, imajući u vidu bezizlaznu situaciju u Ukrajini i značajno podizanje uloga u Siriji, dok na Baltiku postoji premoć atlantizma, verovatno je da se sledeća rukavica u lice Kremlju može očekivati upravo u Centralnoj Aziji, na prostoru između Crnog mora i Sinkjanga.

Centralna Azija je globalno specifična oblast, jer se u ovom makroregionu prepliće više partikularnih geostrateških interesa – ruski, kineski, iranski i atlantistički sa svojim podkomponentama. Bilo da se ovaj region posmatra kao neizostavni deo Spajkmanovih „ivičnih oblasti Evroazije“ ili „Evroazijskog Balkana“ Zbignjeva Bžežinskog, nesumnjiv je njegov presudan značaj za strateško okruživanje Rusije i sprečavanje njenih globalnih geostrateških zamisli. U kontinuitetu politike onemogućavanja geopolitičke ekspanzije Rusije kroz jačanje postsovjetskih nacionalizama u skladu sa doktrinom Jozefa Pilsudskog, Centralna Azija ima prvorazredni značaj. Sovjetski Savez je u tom regionu ideološkom indoktrinacijom i represijom sve probleme gurnuo pod tepih na sličaj način kao posleratna Jugoslavija. Konflikti su ostali zamrznuti decenijama, a istorijski animoziteti i ideje o nezavisnim državama u istorijskim granicama u njihovom poimanju nisu bledeli. Pad gvozdene zavese na površinu je izbacio sve istorijski ukorenjene animozitete, koje svaka od pojedinačnih strana koristi za ostvarenje sopstvenih interesa u jednom od najvažnijih svetskih regiona.

KINESKA STRATEGIJA U CENTRALNOJ AZIJI
Kineska strategija usmerena ka ovom regionu je dvostruka i fokusirana na bezbednost i ekonomiju. Peking teži da obezbedi stabilnost na svojim zapadnim granicama, posebno u kontekstu bezbednosno problematičnog Sinkjanga, koji naseljavaju Ujguri muslimanske veroispovesti i tradicionalno naklonjeni Turskoj. Ovaj problematični region sa više desetina miliona Ujgura i površine višestruko veće od Francuske, zvanična Ankara vidi kao deo svoje interesne neoosmanističke sfere u sklopu „turskog sveta od Jadrana do Kineskog zida“. Takođe, kontekstu značajnog usporavanja kineskog privrednog rasta, Centralna Azija može da poprimi daleko veći značaj nego što bi u ovom trenutku moglo da se pretpostavi. Naime, Kinezi traže alternativu morskim trgovinskim pravcima. Supstitucija zakrčenog Sueckog kanala i problematičnog Malajskog prolaza na kratak i srednji rok zbog objektivnih okolnosti nisu zamenjivi arktičkim plovnim putem, o kome se sve više govori. Tradicionalni morski putevi su dugački i relativno nesigurni jer potencijalno lako mogu biti destabilizovani ili čak presečeni od Vašingtona i njegovih saveznika u slučaju eventualnog sukoba. Kao rešenje, nameće se projekat nazvan Novi put svile, koji će biti saobraćajno-energetski koridor bez premca u istoriji čovečanstva i od suštinskog značaja za geostratešku bezbednost Kine i njen ekonomski razvoj. U skladu sa takvom strategijom, bazični kineski interes je očuvanje stabilnosti u regionu Centralne Azije kako bi kineske investicije i planirani Novi put svile neometano funkcionisali. U ovoj sferi dolazi do poklapanja ruskih i kineskih interesa, jer je Rusija neizostavna komponenta ovog projekta.

centralnaazija01Pored Balkana i Bliskog Istoka, centralna Azija je jedna od najvažnijih interesnih sfera Turske. Neoosmanistička doktrina teži da mekom moći i ekonomskom ekspanzijom, a po potrebi i destabilizacijom niskog intenziteta kreira događaje i usmerava ih u skladu sa sopstvenim interesom na širokom prostoru koji je nekada zauzimala Osmanska imperija. U tom smislu se muslimanski svet Centralne Azije nalazi u fokusu Ankare. Međutim, nesuglasice sa Kinom oko prava Ujgura u Sinkjangu (Istočnom Turkestanu, kako ga nazivaju u Turskoj), zamrzavanje odnosa sa Rusijom nakon obaranja aviona u Siriji i narušavanja odnosa sa Iranom tokom i nakon ukidanja sankcija, dovele su do toga da proklamovana turska politika „nula problema sa susedima“ preraste u „nula prijatelja među susedima“. Međutim, u kontekstu unutrašnje destabilizacije Turske, ponovnog otvaranja kurdskog pitanja i pogoršanja odnosa sa Rusijom, realno je očekivati agresivnije delovanje Turske prema Centralnoj Aziji u dogledno vreme.

IRAN, NOVI STARI IGRAČ
Novostvorena pozicija Irana nakon ukidanja međunarodnih sankcija već daje značajne rezultate na Bliskom Istoku. Iran svoj uticaj projektuje u smeru tzv. „šiitskog luka“ u smeru Mediterana podrškom ključnim saveznicima u tom regionu – libanskom Hezbolahu, Bašaru el Asadu i iračkim šiitima. Međutim, novostvorena međunarodna pozicija nakon delimičnog pada „spoljnog zida sankcija“, odmrzavanja imovine u inostranstvu i ponovni izlazak na tržišta energenata omogućava Teheranu da svoj uticaj širi i na zemlje Centralne Azije sa kojima ima ambiciju da sarađuje pre svega u sferi energetike i trgovine. Saradnja Irana sa Kinezima i Rusima je geopolitički komplementarna i neometano funkcioniše, ali se kao destabilizaciona komponenta može javiti sunitski faktor.

alijeverdoganInteresi Azerbejdžana su se do skoro mogli posmatrati kao podkomponenta turskih geostrateških interesa. Međutim, dramatičnim padom cena nafte, slabljenjem uticaja Turske u regionu i definisanjem nove uloge Rusije u međunarodnoj areni oni se dramatično menjaju. Azerbejdžan teži da bude samostalan geopolitički igrač, ali ga u tom naumu ometaju pre svega niska cena nafte, Turska kao „stariji brat“ i zamrznuti sukob sa Jermenijom. Baku teži da na sve načine popravi odnose sa Moskvom, posebno u svetlu fijaska neoosmanističke doktrine. Azerbejdžan se neće pomiriti sa gubitkom teritorija u sukobu 90-tih godina, dok će destabilizovana Turska sa nesmanjenim spoljnopolitičkim ambicijama taj konflikt samo potpirivati. Ovo je varijabla koja će, pored dramatično niskih cena nafte, igrati značajnu ulogu kad su Kavkaz i kaspijske obale u pitanju, i dati dodatan manevarski prostor za delovanje atlantističkim stratezima.

Kada se pomenutom kompleksnom polju isprepletanih interesa na više nivoa dodaju neposredna blizina zamrznutog sukoba u Kašmiru i Avganistana, koji, po mnogim kriterijumima, samo teoretski ispunjava uslove da se nazove državom, postaje jasna ozbiljnost situacije i blizina ivice eskalacije sukoba. U ovom slučaju je moguće iskoristiti rat za puteve droge i prelivanje višedecenijskog konflikta u Avganistanu i onog zamrznutog u Kašmiru, ukoliko bi se ponovo rasplamsao, a u svrhu destabilizacije šireg makroregiona.

Celokupan postsovjetski prostor predstavlja užu sferu interesovanja i dvorište Kremlja, dok je Centralna Azija njegov geostrateški meki trbuh i od izuzetnog strateškog značaja na planetarnom nivou. Osnovni cilj Vašingtona u ovom regionu je da onemogući nastavak evroazijskih integracija u skladu sa Volfovicovom doktrinom. Neraskidiva povezanost interesa Rusije, Kine, Turske i Irana i njihovi međusobni odnosi, sa jedne strane, mogu značiti revitalizaciju strateškog i ekonomskog značaja ovog regiona, dok, sa druge strane, mogu predstavljati idealan poligon delovanja Vašingtona u smeru ograničavanja geostrateškog uticaja Rusije, Kine i Irana, ali i Turske ukoliko se ukaže potreba za disciplinovanjem sve neposlušnijeg Erdogana. Osnovne poluge kojima se može delovati su islamski i kurdski ekstremizam, obojene revolucije, niske cene nafte ili kombinacija pomenutih pristupa. Kada se pomenutim polugama dodaju neuralgične tačke budućih sukoba poput Nagorno-Karabaha, Nahičevana, Abhazije i Južne Osetije, situacija postaje još kompleksnija.

POLITIČKA OPASNOST OD NISKIH CENA NAFTE
Kada je energetska komponenta destabilizacije u pitanju, Vašington teži da obezbedi gasovode koji su alternativa ruskim u snabdevanju evropskih potrošača i na taj način spreči geopolitičko vezivanje „nemačke Evrope“ za Moskvu. Ukoliko u Siriji doživi debakl – a na dobrom je putu da se to dogodi – potencijalni katarski gasovod, koji je ključni uzrok sirijskog konflikta, bio bi definitivno stavljen ad acta. To bi označilo svojevrsnu prekretnicu i moguću ofanzivu atlantista u Centralnoj Aziji kako bi na sve raspoložive načine energente ovog regiona stavili pod sopstvenu kontrolu i izgradili transportne koridore preko Kavkaza i Turske prema Evropi. Takođe, američki stratezi bi time „ubili više muva jednim udarcem“ – onemogućili bi geostratešku ekspanziju Rusije u za nju životno važan region, onemogućili ili pod svojim uslovima kontrolisali Novi put svile, i na kraju kreirali sopstvene energetske koridore koji bi snabdevali evropske potrošače gasom i bili direktna konkurencija ruskim. Propast gasovoda Nabuko, kao najavljivanog ključnog konkurenta ruskim gasovodima, započeo je ovaj proces, dok bi definitivna propast ideje katarskog gasovoda verovatno otvorila Pandorinu kutiju sa nesagledivim posledicama.

naftakriza08Niske cene nafte su politički opasne, jer u ekonomijama čiji su budžeti i socijalne povlastice neraskidivo vezani za naftu pružaju idealnu osnovu za ukrajinski scenario. Nezadovoljstvo naroda smanjenjem socijalnih davanja i dramatičnog pada životnog standarda prouzrokovanog veštačkim obaranjem cena nafte predstavlja plodno tle da se zapali varnica nekog novog Majdana u Astani, Taškentu, Biškeku ili drugde u regionu. U globalnoj igri iscrpljivanja vođenoj između zemalja izvoznica nafte koje su saveznici SAD i zemalja u odnosu na koje je iscrpljivanje usmereno, krhke ekonomije centralne Azije veoma lako mogu da izvuku deblji kraj.

Centralnoazijski islamski luk obuhvata zemlje pretežno naseljene muslimanima sunitima, koje se prostiru od kaspijskog basena do zapadnih kineskih provincija. Za razliku od miroljubivije šiitske komponente, islamistički front protiv Rusije oslanja se pre svega na sunitski ekstremistički faktor, čiji su epicentar islamske republike Ruske Federacije u užem smislu sa čečenskim ekstremizmom kao modelom, a u širem smislu sa velikim prostranstvima naseljenim muslimanima duž čitave Centralne Azije. Potencijalni destabilizacioni procesi sa islamskim faktorom kao stubom mogu se odvijati uz dirigentsku palicu Saudijske Arabije, koja još uvek ima snažan uticaj na ekstremiste sa Kavkaza, kao i uz eventualno posredovanje Turske u kontekstu eventualnog daljeg zaoštravanja sukoba sa Rusijom.

putinerdogan09Dosadašnji potezi Kremlja u međunarodnoj areni su bili iznuđeni. Počev od 2008. i vojnog odgovora u Gruziji, preko puča u Kijevu i instaliranja proameričkog režima u njemu, do iznuđene intervencije u Siriji u svrhu spasavanja Bašara el Asada – sve su to bile reakcije na prethodno povučene poteze neprijatelja. U Centralnoj Aziji je za Moskvu životno važan proaktivan pristup kako bi se sprečile ozbiljne posledice. Finansijskom sistemu, kreiranom i upravljanom iz Vašingtona, moguće je stvoriti alternativu, na cene nafte moguće je uticati, dok je destabilizacija država u neposrednoj sferi interesa nepredvidiva i može imati dalekosežne posledice po spoljnopolitičke interese Moskve, ali i po samu Rusiju uopšte. O tome u Kremlju mora da se misli na vreme kako se ne bi ponovio ukrajinski scenario. Bilo da se treći front protiv Rusije posmatra isključivo kroz prizmu regiona Centralne Azije ili se pak posmatra šire, od Pribaltika i Pridnjestrovlja do Koreje, evidentno je da on postoji kao realna mogućnost koja direktno zavisi od ishoda zamrznutog konflikta u Donbasu, onog u Siriji, kao i sposobnosti ruske ekonomije da izdrži pritiske izazvane spolja.

Svet
Pratite nas na YouTube-u