USUSRET DVA VEKA MODERNE RUSOFOBIJE (1820-2020): GENEZA I AKTUELNE PRETNjE

ANDREJ FURSOV Rusofobski napadi dostigli su stepen usijanja, posle koga će iza „metafizike“ vrlo...

ANDREJ FURSOV

Rusofobski napadi dostigli su stepen usijanja, posle koga će iza „metafizike“ vrlo verovatno uslediti „fizika“ – Veliki Lov na Rusiju

Poslednje tri-četiri godine svima su jasno pokazale – ko nije slep vidi – da će Zapad ostati neprijatelj Rusije nezavisno od toga kakvo ćemo uređenje imati. Pripadnici američke vojske već su počeli da govore o tome da će odnosi SAD i Rusije ostati konfliktni čak i posle Putinovog odlaska. I ministar odbrane Nemačke, majka sedmoro dece, izjavila je 22. juna 2015. da bi sa Rusijom trebalo rzgovarati sa pozicije sile. Očigledno je da datum za ovu izjavu nije slučajno izabran. Gospođa ministar zaboravila je kako se završio pokušaj njenog sunarodnika i kreatora prve Evropske unije da 22. juna 1941. otpočne razgovor sa Rusijom sa pozicije sile. Kad bi bar svoju decu požalila, da li je zaboravila sudbinu Gebelsove dece i crvenu zastavu nad Rajhstagom?

Slabljenje i potčinjavanje Rusije, brisanje identiteta Rusa kao državotvornog naroda u cilju uspostavljanja kontrole nad ruskim resursima i prostranstvima – davni je cilj vladajućih grupa Zapada (značaj i vrednost prostranstava povećava se sa porastom opasnosti od geoklimatske katastrofe). Taj cilj definisan je u sistemskoj formi u drugoj polovini 16. veka u katoličkoj (Habsburzi) i protestantskoj (Engleska, Džon Di) varijanti. Nastojanje da se potčini ogromna teritorija, da se razori država koja je kontroliše i slomi njen državotvorni narod opravdavano je navodno neprijateljskim karakterom države i naroda Rusije u odnosu na Evropljane i njihovom agresivnošću, naravno, imaginarnom: „Ti si već kriv zato što sam ja gladan“. Pritom se poseban akcenat stavlja na konfesionalnu različitost Rusa na – njihovo pravoslavlje.

POČETAK RATA ZAPADA PROTIV RUSIJE
Sve do 1820-tih godina naglašavanje različitosti Rusa u odnosu na Evropljane imalo je pretežno verski karakter iako je postojala i nacionalna ili, preciznije rečeno, etnička komponenta. Od 1820-tih situacija se promenila: u prvi plan informativno-psihološkog (psihološko-istorijskog) rata izašla je etno-istorijska, nacionalno-kulturna i državno-politička komponenta, odnosno, oblikuje se rusofobija u doslovnom smislu reči. Zapravo, može se reći da sa izlaskom u prvi plan ovih komponenata, odnosno rusofobije, počinje ozbiljan psihološko-istorijski rat Zapada protiv Rusije.

komarmelamid01To je kvalitativan pomak, ali pre toga treba da odredimo šta se ima u vidu pod terminima „psihološko-istorijski rat“ i „rusofobija“. Psihološko-istorijski rat je ukupnost sistemskih, svrsishodnih i dugoročnih postupanja, čiji je cilj uspostavljanje kontrole nad psihološkom sferom društva mete, najpre nad psihosferom njegove vladajuće i intelektualne elite sa postepenim izlaskom iz okvira primarnih ciljnih grupa za delovanje, kasnijim brisanjem napadnute psiho-sfere i njena zamena sopstvenom.

Glavne oblasti („frontovi“) vođenja psihološkog rata su – obrazovanje, sociologija, sredstva javnog informisanja (tačniji naziv SMRAD – sredstva masovne reklame, agitacije i dezinformacije), koja su sračunata na slaboumne, one koji se rasplaču od oduševljenja kad svojim očima vide salonske debile koji razmatraju ono o čemu tobože „svi govore“ a uveče se još i tobože šale. Transnacionalna SMRAD sredstva sa formalnim državnim atributom nastoje da predstave Rusiju, njen aktuelni vladajući poredak i njegovu glavnu personifikaciju gotovo kao neprijatelja čovečanstva №1. „Režim je – kriminalan“; „Rusi anektirali Krim“; „Rusija vodi rat protiv Ukrajine“; „Rusija je kriva zbog oborenog malezijskog „Boinga“; „Rusija je prisvojila resurse Sibira, koje nije sposobna da osvoji“; „u Rusiji progone homoseksualce“ i tome sl.

Očigledno je da je već krajem 20. veka žurnalistika (kako obična, tako i televizijska) degradirana, da je postala zastarela i pretvorila se iz profesije u zanimanje. Takođe je očigledno da je običan zapadni čovek ravnodušan i da veruje svojim SMRAD, očigledno je da „peta kolona“ u Rusiji izvodi svoj striptiz pre svega za vanjskog korisnika, odrađujući belosvetske srebrnjake, putovanja u inostranstvo i nagrade, i očigledno je da je besmisleno sa njima polemisati. I pored toga, teško je odoleti da se postavi pitanje: ako je od 1991. do naših dana svetom progrmelo više ratova nego od 1945/50-1991, ako je sve njih na ovaj ili onaj način organizovao Zapad, onda, kakve veze ima Rusija s tim?

RUSI NISU ZAPAD, ALI JESU EVROPLjANI
Ne postoji nijedan dokaz da su „boing“ oborili pripadnici narodne odbrane Donbasa, naprotiv, ima mnogo indikacija da su to učinili Ukrajinci. U Rusiji nema zakona o proganjanju homoseksualnosti, koja danas ne samo (u očima mnogih) da više nije polna nastranost nego je postala nešto znatno više – ulaznica u elitne i/ili blizu-elitne krugove, znak učešća u njima: spremnost da se pogaze biološka suština i tradicionalne socijalne norme. Ona je znak lojalnosti Gospodarima svetske igre, simbol spremnosti da se podmetne zadnjica ne samo u direktnom nego i u prenosnom smislu reči (po čemu se to razlikuje od „naginjanja“ u zatvorima? Po tome što je dobrovoljnog karaktera? Po čemu se to razlikuje od oblizivanja zadnjice predvodnika u čoporu babuna? Po tome što se time bave ljudi? Jesu li ljudi?

komarmelamid02Iza svih fabrikovanih optužbi zapadne vrhuške na adresu Rusije, iza ljuske se krije strah od jedine nezapadne zemlje koja ne samo da nije legla pod kapitalistički Zapad kao kolonija ili polukolonija, ne samo da mu se uspešno suprotstavljala, nego mu je tokom četiri veka nanosila poraze, a u 20. veku stvorila svetski sistem alternativan kapitalizmu – sistemski antikapitalizam. Rusi nisu Zapad, ali su istovremeno Evropljani (drugačiji Evropljani), koji su stvorili i evropsku kulturu utemeljenu na ruskim vrednostima i alternativnu zapadnoj. Neko je pravilno primetio da junake vodećih zapadnih pisaca (Balzak, Dikens, Zola) brinu novac i karijera, a junake vodećih ruskih pisaca (Tolstoj, Dostojevski) zanimaju smisao života i moralno-etička pitanja. Rusija je drugačija od Zapada. Hrišćanska Evropa, druga Evropa koja se rasprostire na čitavu Severnu Evroaziju i živi po svojim pravilima i već samim tim je nesimpatična Zapadu – i neprihvatljiva. Otuda i agresivna rusofobija kao najvažnije oružje psihološko-istorijskog rata protiv Rusije.

Metafizički (smisaoni) nivo je – najviše umeće psihološko-istorijskog rata gde se odvija glavno: uništenje sadržaja karakterističnih za objekat delovanja („mete“) i podmetanje tuđih sa ciljem da se „meti“ oduzme njena metafizika i volja da se suprotstavi. Jedan od tih načina je stvaranje negativnog lika „mete“, a programski maksimum je uvođenje takvog lika u dominantne grupe društva mete (autofobija, mržnja prema svome, prema samom sebi – naklonost prema tuđem). Njih uče da se naviknu na misao da su oni navodno skoro svoji, u očima Zapada skoro Evropljani/Amerikanci; treba samo malčice da se potrude i izbave od toga „skoro“ – ako ne da omrznu, onda da preziru svoju zemlju i predaju je Zapadu, pretvarajući se u nešto nalik na nadzornike u vreme okupacionog režima.

Konkretan primer autofobije je rusofobija. Rusofobija kao ideja je neprijateljstvo (čak mržnja) prema Rusima kao takvima, prema ruskosti kao istorijskom tipu i iskustvu, prema njegovim nosiocima – njihovom identitetu, istoriji, vrednostima, psihološkom tipu, načinu mišljenja, načinu života. Rusofobija kao praksa je skup delovanja (informativnih, ekonomskih, političkih i drugih), čiji je cilj ponižavanje i potiskivanje ruskosti kao psihološko-istorijskog sistema. Rusofobija kao strategija je nastojanje da se uspostavi kontrola nad Rusima kao posebnom etno-istorijskom državotvornom celinom, a kasnije njihovo iskorenjivanje, brisanje iz istorije i rastapanje u drugim narodima.

I ANTIKOMUNIZMOM PROTIV RUSIJE
Nije retkost i praktična realizacija rusofobije. Krajnje forme te realizacije sveobuhvatno su demonstrirali nacisti u Drugom otadžbinskom ratu; u naše vreme vlasti naklonjene nacistima u zemljama Pribaltika i Ukrajini realizuju rusofobiju u vidu diskriminacije Rusa u tim zemljama, uz prećutni pristanak, ako ne i odobrenje, EU i SAD. Nivo propagande u postupcima predstavnika političke i medijske sfere Zapada u poslednjih nekoliko godina odlikuje besomučna rusofobija. Po intenzitetu, to prevazilazi antisovjetsku i antikomunističku propagandu u vreme Hladnog rata; ako su se tada i doticali Rusa, onda indirektno, više ili manje nejasno, nanosili su udare po komunizmu, po sovjetskom sistemu i komunističkoj ideologiji. Inače, marionete i njihova posluga odlično su znali: borba se vodi, iako protiv sovjetske, ali i dalje protiv Rusije. O tome je Zbignjev Bžežinski krajem 1990-tih otvoreno i jasno izneo svoje mišljenje u intervjuu pariskom časopisu Le nouvel observateur. Na pitanje o borbi Zapada i posebno SAD sa komunizmom Bžežinski je odgovorio da ne treba sebe obmanjivati: Mi (Zapad) nismo se borili sa komunizmom, nego sa Rusijom, kako god se ona zvala“.

komarmelamid03Indikativno je da je ovaj stav svojih gospodara jasno usvojio jedan od „poslovođa perestrojke“ Aleksandar N. Jakovljev. U jednom od poslednjih intervjua on je izjavio da su perestrojkom njeni agenti slamali ne samo Sovjetski Savez nego sav hiljadugodišnji model ruske istorije. U oba slučaja (Bžežinski i Jakovljev) radi se o rusofobiji u njenoj konkretnoj realizaciji. Ovde je važno naglasiti da je sovjetofobija samo skriveni uvijeni oblik rusofobije. I, koliko god pokušavali drugi opadači sovjetske prošlosti da svoj stav opravdaju iskonski ruskim patriotizmom, pravoslavljem, sjajem Ruske imperije, koju kao nešto pozitivno suprotstavljaju Sovjetskom Savezu (MFB-kompleks: monarhizam, februar, belogardejstvo kao nešto pozitivno u istoriji otadžbine), nepriznavanjem staljinizma i tome sl., njihova kritika realno ima rusofobski karakter.

U mnogo aspekata SSSR je civilizacijski vrhunac ruskog razvoja: to je ruska moderna, to je realan razvoj, to je znamenita etapa ruske istorije. Na kraju, to je u istoriji jedinstven socijalni sistem u čijoj osnovi je glavna ruska vrednost socijalna pravda. Neprijatelji Rusije – rusofobi – i u inostranstvu i u samoj RF dobro znaju da su kampanja sovjetofobije, klevetanje sovjetske prošlosti, sovjetskih dostignuća, sovjetskih pobeda – udar na Rusiju, na ruski „kratkotrajni 20. vek“ (1917-1991), koji je dokazao istorijsku osnovanost, pobedničku ruskost baš u njenom sovjetskom obliku.

ULOGA EKSPERTSKOG DRUŠTVA SOVJETOLOGA
U razvijanju rusofobije na Zapadu, posebno u SAD, nije slučajno značajnu ulogu odigralo ekspertsko društvo sovjetologa. Mnogi od njih radili su u razno vreme u različitim administracijama SAD. Bilo je među njima dosta ljudi iz Istočne Evrope ili njihovih potomaka – Poljaci, Česi, Jevreji, Ukrajinci, Rumuni itd. Po pravilu, svi oni, bilo da se radi o Bžežinskom ili Poli Dobrjanski (ćerka banderovca rusofoba, radila u administraciji Buša mlađeg), Volfovicu ili Perlu – ima ih mnogo – mrzeli su SSSR upravo kao moćan oblik istorijske Rusije. Trag te mržnje ostao je u sovjetološkim studijama, naravno, ne u svim. Bilo je dosta ozbiljnih i zanimljivih radova, a mnogi poreklom iz Zapadne Evrope nisu bili mrzitelji SSSR/Rusije. Ali postojala je tendencija.

komarmelamid10Izgledalo je da će krahom SSSR mnogi sovjetolozi ostati bez posla, međutim, oni su se brzo prekvalifikovali od „kremljologa“ u stručnjake za postsovjetski Kremlj. A mržnja je ostala i pritom nije bilo potrebno da se sakriva u antikomunističke odore. Posle Buša starijeg, sa svakom novom administracijom takvih eksperata u establišmentu bivalo je sve više. Rasla je njihova aktivnost i dostigla maksimum u vreme antiputinovske histerije; mnoge „stubove“ vrhuške SAD u odnosu na Rusiju treba uneti u onu sliku koju je predstavio rusofobski segment društva eksperata. Međutim, problem je u tome što se kod nas prema tom rusofobskom društvu još uvek ozbiljno odnose kao prema naučnicima, dok su oni ustvari obični službenici i oficiri informativnog rata (nezavisno od nacionalnosti – bilo da je to Fiona Hil ili Lilija Ševcova). Sa njima ulaziti u čisto naučne rasprave u traganju za istinom, u najmanju ruku je glupo.

Cilj neprijatelja nije traganje za istinom, nego nanošenje štete Rusiji u datom slučaju na naučno-informativnom frontu psihološko-istorijskog rata. A, ako su se ranije rusofobi prerušavali u antikomuniste, danas su na njima ukrasi „kritičara putinovskog režima“ i boraca za „pravu demokratiju u Rusiji“. Kakva je to demokratija videli smo 1993, 1996. i 1998 – jeljcinsko-gajdarovsko-čubajsovska demokratija. Hvala, ne treba. Rusofobija menja samo formu, suština ostaje ista i skoro da se nije promenila od 1820-tih godina.

KAD JE RUSIJA BRITANCIMA POSTALA PROTIVNIK BR. 1
Upravo u ovoj deceniji startovala je rusofobija kao osnovno oružje zapadnih vrhuški u psihološko-istorijskom ratu protiv Rusije, kako god se ona zvala. Vreme „puštanja u pogon“ rusofobije nije slučajno izabrano: upravo tada Rusija je postala smrtni neprijatelj tri sile koje su organizovale Francusku revoluciju 1789-1799. (ili aktivno doprinosile njenom nastajanju i razvijanju) i počele da grade svoj novi svetski poredak odmah po završetku realizacije njene „eksportne varijante“ – Napoleonovih ratova. na prvom mestu, to je Velika Britanija, koja se borila sa Francuskom za hegemoniju u svetskom kapitalističkom sistemu, i pobedila je pre svega snagom Rusije. Rusija je baš zbog pobede nad Napoleonom, koja ju je učinila najjačom kontinentalnom silom, postala u očima Britanaca protivnik № 1. Drugo, to je relativno nov evropski finansijski kapital, koji se kao takav istakao upravo tokom Francuske revolucije i Napoleonovih ratova – zahvaljujući tim događajima. Radi se pre svega o Rotšildima, koji su još 1818. diktirali svoju volju najvećim zapadnoevropskim silama (Austrija, Pruska, Francuska), ali nisu Rusiji. Rotšilde su podržali i drugi bankari – britanski i švajcarski. Međutim, na putu realizacije tih planova našla se Rusija – u početku Aleksandar Prvi, zatim Nikolaj Prvi – ali ne samo političkih planova nego i ekonomskih: ruski carevi nisu dozvoljavali zapadnom finansijskom kapitalu da se razmahne u Rusiji i ograničavali su ga.

komarmelamid07Upravo u periodu od 1820-1840. počinje konfrontacija Rotšilda, udarne snage zapadnog (uglavnom jevrejskog) kapitala i Romanovih, odnosno tadašnje Rusije, njenog vladajućeg režima. Karakteristično je da, kad su emisari Aleksandra Drugog i Aleksandra Trećeg pokušavali da se dogovore sa Rotšildima o miru (tojest da oni prestanu da finansiraju antivladine pokrete u Rusiji u periodu od 1870-1890) odgovoreno im je da je za Rotšilde mir sa Romanovima nemoguć. Da li je potrebno govoriti o tome da su Rotšildi glavni saveznici (i finansijeri) britanske krune i određenog dela britanskog establišmenta (pritom, ne samo jevrejskog)? Da li je potrebno govoriti o tome da su se u svom neprijateljstvu prema Rusiji oni udružili sa Velikom Britanijom kao državom?

Treće, kraj 18. i prva polovina 19. veka predstavljaju period naglog aktiviranja masonstva, istorijski prve forme zatvorenih nadnacionalnih struktura svetske koordinacije i upravljanja. Epoha revolucija (E. Hobsbaum) 1789-1848. u znatnoj meri bila je epoha masonskih revolucija u onom smislu u kojem su se one odvijale pod masonskim parolama („sloboda, jednakost, bratstvo“). Masoni su činili rukovodeće jezgro snaga, usmeravali i rukovodili revolucijama, odnosno bili subjekti koji su iskoristili realne strukturne protivrečnosti starog poretka pretvarajući ih u sistemske. Masonske strukture nastupale su u skrivenoj formi političke organizacije buržoazije i obezbeđivale, po „bratskoj liniji“, organizacione forme konspiracije i kompromisa sa delom aristokratije. Na kraju su se masoni (ili njihovi sledbenici) našli na čelu postrevolucionarnih država, desilo se podržavljenje masonstva kao sistema zatvorenih nadnacionalnih struktura svetske koordinacije i upravljanja.

MASONERIJA I RUSOFOBIJA
Upravo u „periodu revolucija“ naglo je pojačana gotovo neometana ekspanzija masonerije u Evropi i opet ne u Rusiji. Bez obzira na povećanje broja masonskih loža, oni su se ovde suočili sa vlašću ruske autokratije. Ne treba govoriti o tome da je rusko samodržavlje (posebno u vreme vladavine Nikolaja Prvog) postalo smrtni neprijatelj masonstva, koje se čvrsto smestilo za kormilom niza evropskih zemalja. Ne treba govoriti o tome da su gotovo sve kontinentalne evropske lože kontrolisali Britanci – britanske ostrvske lože, tesno povezane sa britanskim establišmentom i visokim finansijama. Ne treba govoriti ni o tome da su se oni u svom neprijateljstvu prema Rusiji složili i formirali jedinstven antiruski savez – nekog rusofobskog Zmaja Goriniča sa tri glave. Svaka „glava“ imala je svoje ciljeve u borbi sa Rusijom. Velika Britanija težila je da veoma oslabi Rusiju, sledeći tradicionalni kurs da ne dozvoli pojavljivanje/postojanje kontinentalnog hegemona, tim pre takvog koji bi zbog svog položaja mogao na Istoku da je izazove. Finansijeri su nastojali da Rusiju, njenu vlast, stave pod svoju kontrolu da bi pravili svoje megaunosne poslove.

komarmelamid08Masoni su nastojali da unište samodržavlje i da ga zamene republikom pod kontrolom „bratskih“ evropskih loža, koja će očigledno biti slabija od autokratske monarhije. Tako se i desilo posle februarskog prevrata 1917, u kome su se interesi zapadnog Goriniča podudarali sa interesima određenih grupa u Rusiji, a koje je Zapad uglavnom nasumice iskoristio. Ipak, februar 1917. bio je rezultat dugotrajnog, gotovo vekovnog puta na koji su 1820-tih godina stupili protivnici Rusije – savez države Velike Britanije i nadnacionalnih ekonomskih i političkih sila Zapada, a pri tom su za podrivanje Rusije svi učesnici saveza koristili jedni druge: Velika Britanija finansijere i masone, finansijeri masone i Veliku Britaniju, masoni Veliku Britaniju i finansijski kapital. U suštini, ovi učesnici nisu predstavljali zbir, već celinu – jedinstven političko-ekonomski sistem koji je umnogome formiran za borbu sa Rusijom, tokom borbe sa Rusijom i radi podele plodova pobede te borbe. Pobeda o kojoj je reč, zahtevala je rat, pobedu nad pobednikom nad Napoleonom.

Sa svoje strane, priprema za takav rat pretpostavljala je psihološko-istorijsku (pre svega) informativnu obradu vladajućih i intelektualnih elita i u Evropi i u samoj Rusiji. Sredstvo za takvu obradu postala je rusofobija, koja je iskonstruisana i pokrenuta tokom 1820-tih godina. U periodu od 1830-1840. rusofobija je moralno, informativno i politički pripremila čitavu generaciju Evropljana za rat. Pritom su rusofobiju počeli da demonstriraju Evropljani principijelno različitih političkih pogleda: kvaziliberali (Dizraeli), krajnji konzervativci (nadbiskup Pariza), ultrarevolucionari (Marks).

KAD RUSOFOBIJA PRODIRE U SAMU RUSIJU
Lekcija 25-godišnjice rata koji je prethodio prvom opštezapadnom ratu protiv Rusije – Krimskom – bila je obična: informativni rat u istim okolnostima uvek je priprema za običan rat (čak i ako se ovaj drugi iz nekih razloga ne desi, ali to je već drugo pitanje). Upravo u periodu od 1820-1830. rusofobija počinje da prodire u samu Rusiju i da se širi na određene delove vladajuće i intelektualne elite. U osnovi rusofobije dela ruskih elita bila je činjenica da od 18. veka oni nisu živeli toliko prema potrebama ruskog „sistema rada“ (K. Marks), odnosno prema takvim potrebama koje su mogle da budu zadovoljene nivoom razvoja ruske privrede, već prema potrebama vrhova „buržoizovanog“ Zapada, gde je sistem rada bio apsolutno drugačiji. Zahvaljujući prirodnim i klimatskim uslovima, najpre Golfskim strujama, produktivnost poljoprivrede i samim tim ukupan društveni proizvod Zapada znatno je prevazilazio ruski. Da i ne govorimo o tome da su u 18-19. veku zapadne vrhuške pljačkale kolonije i polukolonije, dovodile u narko-zavisnost cele narode i tako izrazito uvećavale svoje bogatstvo.

komarmelamid09Život 20-25 odsto vladajućeg sloja Rusije, koji je bio u skladu sa zapadnim potrebama, zahtevao je pojačavanje eksploatacije stanovništva. Samo tokom vladavine Ekaterine Druge eksploatacija je povećana za 3-3,5 puta, a tek je dolazio 19. vek, koji je M. O. Menjšikov nazvao „stolećem postepenog i na kraju zabrinjavajućeg brzog pada blagostanja naroda u Rusiji“. „Želeći da imamo sve te predmete luksuza i komfora“, piše Mihail Osipovič, „koji su toliko obični na Zapadu, mi smo primorani da mu dajemo ne samo višak žita nego, kao Indija, neophodne rezerve. Naš narod hronično gladuje i blizu je izrođavanja, a sve to da i se podržao sjaj evropejstva, da se pruži mogućnost nevelikom sloju kapitalista da idu ukorak sa Evropom“. Odnosno, radi se o oduzimanju ne samo viška nego i dela neophodnog proizvoda kao cene za život dela vrhuške (i njene posluge) po standardima buržoaskog Zapada.

Psihološko opravdanje za to postao je prezriv odnos dela ruskog „obrazovanog društva“ prema narodu, prema Rusima kao „divljacima“, „azijatima“ i slično. Na takvo tlo pala je rusofobija i već 1860-1870-tih godina dorasla do smerdjakovštine i njenog žaljenja što „pametna nacija“, to jest Francuzi, nije osvojila „glupu naciju“, odnosno Ruse. Značajno je to što objekat rusofobije nije bio samo ruski narod, ruska kultura itd. nego u mnogim slučajevima i ruska državnost i samodržavna vlast. Radi se o tome da je autokratski centar u svom interesu delimično ograničavao eksploatatorske apetite ruske vrhuške i zbog toga takođe postajao objekat rusofobske kritike, kao što je „azijatski despotizam“, „sistem samovolje“ itd. Takav stav dela ruske vrhuške i ruskog kapitala podudarao se svojom rusofobijom sa zapadnim protivnicima Rusije, kako sa državnim (Velika Britanija, Francuska), tako i sa naddržavnim (masonerija).

RUSOFOBIJA KAO KLASNA POJAVA
Za rusofobe je karakteristična mržnja kako prema ruskom narodu, tako i prema ruskoj vlasti, i što je ta vlast jača, što je samostalnija u odnosu na Zapad, što više uzima u obzir interese naroda, društva u celini, time je veća mržnja i ljuća rusofobija. Jedan od glavnih motiva mržnje antisovjeta prema sovjetskoj vlasti bilo je to što su je oni shvatali kao vlast prostog naroda, puka, ili barem kao vlast koja je na neki način štitila njegove interese, ne dopuštajući da se razmahnu potencijalni otimači. Ovi poslednji otvoreno su „pokazali zube“ tokom 1990-tih i kasnije, i poslednjih godina našli su svoj izraz u terminima kao što su „vatnik“, „sitna riba“, „obojci“ i slično. Prema tome, rusofobija je pojava, ne samo, a možda i ne toliko, sociološko-kulturna, civilizacijska, koliko klasna. Odnosno, po formi civilizacijska, po sadržaju klasna (i geopolitička). I to treba zapamtiti.

Od 19. veka nadnacionalni projekat vrhuški kolektivnog Zapada – rusofobija – prošao je u svom razvoju nekoliko etapa. Ono što danas vidimo logičan je razvoj rusofobije, koji je izazvan onim što je RF posle perioda jeljcinovštine i nejasnih nultih godina počela u svojoj spoljnoj politici da demonstrira prisustvo geopolitičkih i geoekonomskih interesa, prisustvo nečega što liči na državni suverenitet, barem u spoljnoj politici (iako se u postupcima RF na Krimu, u Ukrajini i posebno u Siriji, naravno, realizuju interesi i krupnog naftno-gasnog biznisa).

komarmelamid11U periodu kasne gorbačovštine i jeljcinovštine (1989-1999) Zapad se toliko odvikao od takvog ponašanja Rusije da je svojevremeno čak i umereno oštar govor V. V. Putina u Minhenu izazvao gnevnu reakciju (kakav je samo naslov članka tim povodom objavljen u Los Anđeles tajmsu: Vaška koja je zarikala). Šta da se kaže o njihovim reakcijama na ponašanje RF u sirijskoj i ukrajinskoj krizi?

Sadašnja rusofobska kampanja na Zapadu ima sva svojstva pripreme za novi opštezapadni rat protiv Rusije, i on će sigurno započeti ako neprijatelj oseti slabost i mogućnost da nanese udar posle kojeg neće uslediti odmazda. Organizovana kampanja rusofobije ima cilj da nas učini maksimalno slabim (kako bi rekao Tacit, da nas natera da oborimo pogled) i da ubedi stanovništvo Zapada u moralno pravo Zapada da započne rat protiv Rusije kao agresora, nosioca retrogradnih vrednosti i smetnje za „normalan“ (odnosno, degenerativno-zapadni) razvoj i slično. Da ne bismo dopustili rat, utoliko pre i poraz; ako rat ipak otpočnu, da bismo oborili dušmanina, neophodno je da na opštem planu budemo jaki. I trebalo bi se brzo pripremati: tempo planiranja i pripremanja u svakom ratu, posebno u informativnom, ima odlučujući značaj. Konkretnije, neophodno je efikasno se suprotstaviti rusofobiji, potiskivati je kako unutar zemlje napadajući petu kolonu, tako i izvan njenih granica – na svetskom nivou.

ASPEKTI BORBE PROTIV RUSOFOBIJE
Borba protiv rusofobije kao psihološko-istorijskog oružja mora da se vodi na svim nivoima psihološko-istorijskog rata, uzimajući u obzir sve njegove aspekte, kao što su:

1. Konkretno informativni;

2. Pravni;

3. Medijski;

4. Naučno-koncepcijski;

5. Obrazovni.

Na konkretnom informativnom planu neophodno je praćenje, popisivanje i katalogizacija rusofobskih:

Ideja;

Delovanja;

Organizacija;

Lica;

Povezanosti organizacija i lica sa određenim političko-ekonomskim strukturama (sa posebnom pažnjom na finansije, specijalne službe, NVO).

komarmelamid12Ovde su važni i potrebni različiti informativni centri, kako institucionalni tako i mrežni (internet); kako oni koji rade u režimu totalnog automatskog praćenja, tako i centri koji rade u režimu slobodnog traganja, slobodno prelaze iz režima aktivnog očekivanja u režim aktivnog suprotstavljanja, i obrnuto. Na zakonodavnom planu neophodan je stalni pravni pritisak i praćenje rusofobskih organizacija i lica tako kako to čine odgovarajuće jevrejske organizacije u odnosu na judeofobe. Postoji poznati 282. član, u narodu kršten kao „ruski“. Trebalo bi ga učiniti antirusofobskim. Na medijskom planu neophodno je neprestano raskrinkavanje rusofobije i rusofoba (individualnih i kolektivnih), razotkrivanje političko-ekonomskih interesa i snaga koje stoje iza njih i stvaranje uslova moralne netrpeljivosti oko njih. Na naučno-konceptualnom planu neophodna je analiza problema istorije rusofobije, teorije i metoda protivdejstava u odnosu na nju.

RUSIJA JE STUPILA U PERIOD PRETNjI
To mora da nađe odraz i u obrazovnim programima. I ovde opet imamo čemu da se naučimo od Jevreja, čije naučne strukture razrađuju teme kao što su istorija semitizma i holokaust. Nama su potrebne analize istorije rusofobije, a pritom se mora imati u vidu da su glavne žrtve (u apsolutnoj dimenziji) holokausta u široko civilizacijskom smislu, ustvari, Rusi, Sloveni. Sve to je ipak konkretizam, a, kako je govorio A. I. Lenjin, onaj ko se bude latio rešavanja opštih pitanja bez prethodnog rešavanja pojedinačnih, taj će na svakom koraku da se sudara sa tim nerešenim pitanjima. Konkretne mere borbe sa rusofobijom reskiraju da ostanu polumere bez realizacije niza opštih stvari. Na primer, borba sa rusofobijom pretpostavlja borbu za realni suverenitet i obrnuto. Ako se kod nas uopšte može govoriti o obnavljanju suvereniteta, onda je to za sada moguće samo na liniji spoljne politike. Ipak, bez usklađivanja unutrašnjeg kursa sa spoljnim, realni suverenitet ostaje nedostižan. Suverenitet u ekonomskoj, naučnoj, i, istini za volju, u najvažnijoj obrazovnoj sferi neophodni su uslovi za obezbeđivanje realnog suvereniteta, koji pored ostalog predstavlja najsnažniji udar po rusofobiji.

Dalje, delotvorna borba sa rusofobijom zahteva od vlasti („režima“) da se distancira od gorbačovštine i jeljcinovštine i da im da jasnu političko-pravnu i moralno-istorijsku ocenu. Za rusofobski segment vrhuške vlasti, koja je rođena sa pečatom izdajništva, kapitulacije i socijalne destrukcije (uključujući pljačku države i razaranje njenog vojnog i naučno-obrazovnog potencijala) to će biti ozbiljan udarac.

Borba Zapada i pete kolone sa Rusijom i ruskošću, tojest praktična rusofobija, razvija se i uvođenjem u naš život ne samo neruskih normi i vrednosti nego i takvih vrednosti i normi koje su direktno suprotne ruskom socijalno-duhovnom kodu. Tu imam u vidu reklamu i apologiju potrošačkog mentaliteta kao cilja i smisla života, egoizma socijalnog i individualnog, kosmopolitizma, karijerizma (pod maskom takozvane „konkurentnosti“) itd. Borba na ovom frontu, iako indirektna, nije ništa manje važan oblik otpora rusofobiji.

komarmelamid13Rusija je potpuno evidentno stupila u preteći period, rusofobski informaciono-propagandistički napadi dostigli su takav stepen usijanja posle koga će iza „metafizike“ vrlo verovatno uslediti „fizika“ – Veliki Lov na Rusiju. Naš zadatak je da ne dozvolimo taj lov, a, u slučaju njegovog otpočinjanja, da pretvorimo lovca u divljač, kao i da sam start preokrenemo u završetak. Ne naš, naravno.

Autor direktor Instituta za stratešku analitiku u Moskvi

Prevela KSENIJA TRAJKOVIĆ

Fakti

Istorija
Pratite nas na YouTube-u