LEONID REŠETNjIKOV: AMERIKANCI MOŽDA NAGOVORE TURSKU NA SUKOB SA RUSIJOM

Ako narod bude konsolidovan, ako bude objedinjen i mobilisan oko našeg predsednika, naše politike,...

Ako narod bude konsolidovan, ako bude objedinjen i mobilisan oko našeg predsednika, naše politike, našeg Patrijarha, onda ćemo pobediti

O tom susretu i njegovom značaju razgovarao je Aleksandar Artamanov, poznati voditelj ruske pravoslavne radio-stanice „Radonjež“, sa direktorom Ruskog instituta za strateška istraživanja Leonidom Rešetnjikovom.

Među ruskim strateškim institutima, Ruski institut za strateške studije ima posebno mesto. Prvo, RISI je institut koji ima ogroman međunarodni i unutrašnji značaj; drugo, pravoslavni ljudi imaju posebno poverenje u vaše procene i analize.

— Hvala vam! Veoma je prijatno čuti takvo mišljenje, ali mi sebe skromnije ocenjujemo. Istina, u institutu su skoncentrisane veoma značajne intelektualne snage analitičara koje, naravno, institut čine takvim. Tako je i kad je reč o pravoslavlju, u institutu imamo ljude koji na svet gledaju kroz prizmu vere, što takođe potkrepljuje našu analitiku.

Mitropolit Antonije Suroški govorio je da je ruskom čoveku, čak i onom koji ne ide u crkvu, svojstveno pravoslavlje kao neka prirodna nacionalna ideja i kodeks ponašanja. Može li to da se odnosi na vas?

— To se odnosi uopšte na sve ruske ljude. Čak i oni koji sebe nazivaju ateistima najčešće se ponašaju kao pravoslavni hrišćani i razmišljaju kao pravoslavni hrišćani. I za značajan deo naroda to predstavlja pravilan kodeks ponašanja i čovekovog unutrašnjeg bića. Evo već hiljadu godina mi, ipak, ostajemo hrišćani! Za 70-80 godina takav potencijal ne može da nestane.

Pravoslavni svet uznemiren je zbog susreta Patrijarha sa Papom Rimskim. Kako vi ocenjujete taj susret?

— Kao direktor analitičkog centra koji radi za administraciju Predsednika zemlje, pre svega bih istakao značaj tog susreta na geopolitičkom planu i uopšte – za političku situaciju, a ona je veoma složena u čitavom svetu.

Rusija je izložena najvećim napadima od strane SAD i njihovih saveznika ili potčinjenih. Ti napadi često liče na pokušaj potpunog blokiranja Rusije. To je prvi značajan momenat.

Drugi momenat je to što je hrišćanstvo izloženo nasilju, progonima i ograničenjima i to ne samo na Bliskom Istoku, u Siriji gde je to i veoma vidljivo. Pre konflikta, u Siriji je zvanično bilo 1 milion i 800 hiljada hrišćana, sada 1 milion i 200 hiljada. U Iraku je bilo 1,5 milion hrišćana, sada – 80.000. Teško je i zamisliti šta se dešava! Još pre pet godina u Evropi su govorili da katolicizam treba da ograniči svoje misionarske napore u Evropi, a sad već govore da ne treba krstiti decu koja nisu napunila 16 godina.

Hrišćanstvo napadaju i na Bliskom Istoku i svuda. Pravoslavno hrišćanstvo napadaju i u Siriji i u Evropi. Zato je taj susret važan i sa geopolitičkog i sa političkog stanovišta. On je bio neophodan, a u izvesnoj meri – to je prodor fronta koji SAD organizuju protiv Rusije: susreli su se poglavari dve najveće konfesije u svetu. Gde su se sreli? Pored SAD, blizu Vašingtona – to takođe treba imati u vidu. Zbog toga, sa tog stanovišta, mislim da nema nikakve sumnje da taj postupak treba pozitivno ocenjivati.

A sa stanovišta našeg crkvenog života, veronauke – naravno, sve nas treba razumeti. Hiljadu godina mi smo bili podeljeni! Mi hiljadu godina smatramo da je Katolička Crkva – jeres! I zato je naivno od nas očekivati da ćemo mi tako, bez zabrinutosti i uznemirenosti odjednom početi da govorimo o tome da nam je neophodno jedinstvo u veronauci – to znači da ne poznaju naš pravoslavni narod, da ne znaju čime je prožet.

Mislim da to ne očekuje ni sam Patrijarh, glavni akcenat se stavlja na prve odredbe sporazuma. To je spoljnopolitički akcenat, odnosno, interesi Rusije kao države. Ostale odredbe za sada su označene teme na koje će moći ili neće biti potrebno voditi dijalog. Takvo je stanovište moje i mojih kolega. Mislim da bi pokušaji da se nekako veštački ubrzaju ti procesi mogli da dovedu do veoma negativnih posledica za Rusku Pravoslavnu Crkvu, do neuspeha, a možda i raskola. Tu treba pažljivo i oprezno postupati.

Ono što se razvijalo hiljadu godina ne menja se za godinu, za dve, za deset, čak ni za 20-30-50 godina. Mi nismo boljševici, mi ne želimo da čitav svet srušimo, a onda da izgradimo novi! Hteo bih još jednom da istaknem da u tome treba naglasiti veliki značaj političkog događaja – susret predstavnika dve najveće verske zajednice, što je, naravno, u interesu naše Otadžbine u ovom teškom, veoma teškom trenutku. A tu je Patrijarh nastupio upravo kao političar na duhovnom planu, koji ne samo da štiti nego i realizuje naše spoljnopolitičke interese i spoljnopolitičke zadatke. Kad je reč o drugom delu, potrebno je oprezno i veoma pažljivo i stručno raditi.

U zborniku RISI nalazi se članak vašeg autora, Cehanske, koja govori o tome kako Vašington vodi borbu sa našim društvom iznutra, odnosno, podriva ga moralno, razarajući osnove porodičnog života. Ne čini li Vam se da je Papa Rimski na neki način krenuo protiv „vašingtonskog Ce-Ka“, budući da upravo Vašington nameće taj novi moral?

— Mi smatramo da se Katolička Crkva nalazi u krizi, u velikoj krizi. U Evropi je veoma velika kriza. Katolička Crkva mora na neki način da izlazi iz te krize, potreban je neki stimulans, neki oslonac, neki partner. Time ja objašnjavam takav odnos Pape Rimskog prema ideji o dijalogu sa RPC. Na koga još da se osloni? To je sa jedne strane, sa druge, – obični katolici, ljudi privrženi crkvi sa kojima se u poslednje vreme dosta često susreće i koji se iskreno raduju zbog te okolnosti.

Zato što osećaju da su u manjini, osećaju da ih napadaju i kao obični, svetovni građani, ne kao parohijani Katoličke Crkve, ali čuvaju neke tradicionalne vrednosti i kažu: „Uzdamo se samo u vas! Uzdamo se samo u Rusiju“. Zato i obični katolici takođe o tome govore. Moguće je da među sveštenicima i jerarsima katoličke Crkve postoje takve tendencije. Ali, stalno mora da postoji „ali“, i mi to „ali“ moramo da uzimamo u obzir.

Kao prvo, u Vatikanu postoji jerarhija, postoje snage koje pokušavaju da nametnu Vatikanu i Katoličkoj Crkvi nehrišćanski pristup tako važnim pitanjima kao što su porodica, duhovne vrednosti i pitanja demografije. To je već tipičan pristup borbi sa tim vrednostima. Nedavno je Vatikan uspeo da u ozbiljnoj borbi odbrani tradicionalni stav prema pitanjima o istopolnim brakovima i homoseksualnosti. Zato, kad govorimo o tome da po tim pitanjima imamo zajedničke zadatke treba imati u vidu da su to zajednički zadaci koje možemo da razmatramo samo sa delom katoličkih jerarha. Postoje i takva pitanja u vezi sa kojima je bolje uopšte ne komunicirati i ne doticati ih se. Oni nastavljaju da insistiraju na prozelitizmu, na podržavanju unijatizma i na drugim, za nas veoma spornim pitanjima. Zato i kažem da konstantno treba imati u vidu to „ali“.

Kako se razvija bliskoistočna kriza? Šta mislite, da li će se desiti direktna konfrontacija sa NATO, sa Turskom, kao članicom NATO-a, ili ćemo uspeti da izbegnemo takav apokaliptični scenario?

— Scenario je sada zaista veoma ozbiljan. Razvoj situacije govori o tome da Turska i Zapad u celini uglavnom nisu zabrinuti zbog ID, nego zbog toga što teroriste tuku! Teroristi se povlače! Teroristi su primorani da traže neke varijante da bi sačuvali svoje snage… Pre svega, zbog toga je zabrinut Zapad, a Turska zbog toga što se osujećuju njeni planovi o podeli Sirije i zauzimanju dela njene teritorije. U to niko ne sumnja. Naravno, ona je spremna da uvede trupe u Siriju.

Ako Turska uvede svoje trupe, sirijska armija neće izdržati ni dve nedelje pred takvom mašinom regularne armije zato što je Sirija i inače iscrpljena ratom. Ona već četiri godine ratuje. Nastaje realna opasnost od zauzimanja sve do Damaska.

Tursku obuzdavaju dva faktora: moguća reakcija Rusije (naši lideri o tome govore, takođe je i premijer govorio o tome, mi upozoravamo da smo spremni na čvrst odgovor), a drugi su – SAD koje za sada nisu odlučile šta da rade, jer je kod njih počela predizborna kampanja. Međutim, postoji varijanta koja izgleda veoma realno – da SAD mogu dati znak Turskoj za agresivna dejstva u Siriji, to jest, za uvođenje trupa, a same da se povuku u stranu i ne učestvuju, da pokušaju da udese tako da se sukobe Turska i Rusija.

Sasvim je moguća takva varijanta, tačnije, treba je obavezno razmotriti. Mislim da je naše rukovodstvo razmatra. Sve to realno preti ozbiljnim oružanim sukobom između Turske i Rusije. Zato je sada veoma komplikovano rešavanje tog pitanja, treba odmeravati sve okolnosti, sve faktore, analizirati sve informacije. Preostaje nam da se svi molimo za darivanje pobede našim borcima koji se bore u Siriji, za očuvanje mira i da svi imamo u vidu da je situacija izuzetno složena.

Šta mislite, da li je Zapadna Evropa sposobna da usliši glas razuma o sirijskom konfliktu ili je konačno izgubila pravo na sopstveni stav i kao i ranije ostaje potčinjena „vašingtonskom Ce-Ka?“

— Vrhuška Zapadne Evrope i dalje ostaje u potpunoj zavisnosti. Ima, naravno, među političkim delatnicima razumevanja situacije, postoji želja za saradnjom sa Rusijom, postoje takva raspoloženja, ali za sada, sve do danas, pa i u narednih godinu-dve-tri najveći lideri Zapadne Evrope, u svakom slučaju lideri većine zemalja, biće orijentisani na stav SAD. Mislim da to može da se promeni samo u slučaju da rezultat toga bude samo – Rusija postaje čvršća, Rusija se razvija, Rusija je i dalje stabilna, Rusija demonstrira da je zaista izašla na pozicije svetske sile.

Tada se Zapadnoj Evropi može desiti promena nekih lidera, čak i promena elita. Tada će moći da se govori o tome da će možda neke zemlje Zapadne Evrope potpuno ili nepotpuno ispoljiti svoju nezavisnost i suverenitet. Sada se, ipak, većina zemalja nalazi pod kontrolom, neke pod najoštrijom kontrolom, druge pod nešto slabijom, ali u celini – pod kontrolom! A mi, pre svega, treba da računamo na sopstvene snage, kao i uvek u istoriji.

Da, kao što je govorio Aleksandar III, mi imamo samo dva verna prijatelja – armiju i ratnu flotu…

— Naš najvažniji prijatelj to smo – mi sami, naš narod. Ako narod bude konsolidovan, ako bude objedinjen i mobilisan oko našeg predsednika, naše politike, našeg Patrijarha, onda ćemo pobediti.

Izvor Fakti, 07. mart 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u