IVAN RISTIĆ
Sukobi u libanskim gradovima između šiitsko-alavitskih grupa i sunita zlokobno podsećaju na građanski rat
Evrocentrično shvatanje sveta i posmatranje bezbednosti kroz prizmu evroatlantskog Zapada doprinelo je neumerenom fokusu na efekte migrantske krize u Evropi. Međutim, prava žrtva petogodišnjeg sirijskog rata i migrantske krize kao njegove ključne nuspojave su krhki politički sistemi Bliskog Istoka.
UN su do sada registrovale 4,6 miliona migranata iz Sirije. Briselski zvaničnici često ističu ogroman broj migranata koji dolazi na teritoriju zemalja članica i preti da uruši šengenski sistem i EU kakvu poznajemo. Međutim, u toku prethodne godine u države članice EU je ušlo milion migranata, dok je ogromna većina od preostalih 3,6 miliona ljudi stacionirano u susednim državama. Iako je u medijima čest fokus na efekte migrantske krize na samom tlu Evrope, zemlje sirijskog okruženja su daleko izloženije i njihov slom bi mogao da doprinese dramatičnim posledicama, i u regionu i van njega. Države Bliskog Istoka pogođene migrantskom krizom su sve one koje se graniče sa Sirijom osim Izraela – u prvom redu Liban i Jordan.
Turska se, kao druge države na tzv. „balkanskoj ruti“, često percipira kao isključivo tranzitna zemlja, što ni blizu ne odgovara istini. Večiti kandidat za članstvo u EU i regionalni igrač u opadanju, pored unutrašnjeg tinjajućeg konflikta sa PKK, može imati ogroman problem sa migrantima kojih u toj zemlji ima blizu tri miliona. Migranti u Turskoj mogu predstavljati mač sa dve oštrice. Oni mogu biti iskorišćeni za dodatnu radikalizaciju turskog društva, odnosno kao motor islamizacije, koju provodi vladajuća AKP, i na taj način budu Erdoganova važna poluga u borbi protiv unutrašnjih i spoljnih neprijatelja. Međutim, ranjiva turska ekonomija može biti veoma osetljiva na priliv nove jeftine radne snage u ogromnom broju uprkos dinamičnom ekonomskom rastu i stabilnosti koju pokazuje u godinama koje su iza nas. Dvostruka američka strategija u odnosu na kurdski problem unutar i izvan turskih granica doprinosiće kvarenju odnosa sa Ankarom i potrebi da se Erdogan okrene dodatnoj radikalizaciji, u kojoj bi trebalo očekivati značajnu ulogu migranata.
TREĆINA STANOVNIKA LIBANA SU MIGRANTI
Liban (na svim slikama) je sui generis slučaj. Takvim ga čine dve grupe faktora – prva, vezana za obim posledica krize koje se odražavaju na ovu mediteransku državicu, i, druga, koja se tiče nasleđa građanskog rata, koji je trajao od 1975. do 1990. godine. Liban je migrantskom krizom najugroženija država, jer je u nju došlo 1,5 miliona migranata što čini čak trećinu stanovništva te zemlje. Pored toga, od suštinske je važnosti uloga Sirije u libanskom građanskom ratu, koja je podržala najpre hrišćane, a zatim i šiite i do sredine prve decenije 21. veka ostala de facto patron krhkog libanskog društva. Jedan od osnovnih uzroka Libanskog građanskog rata je ogroman priliv palestniskih izbeglica nakon Arapsko-izraelskih ratova.
U tom kontekstu trebalo bi posmatrati doprinos unutardruštvenom konfliktu od strane migranata. Naime, etnička struktura u Libanu je i danas izuzetno šarolika. Iako blagu većinu čine muslimani, oni su podeljeni na sunite i šiite, dok manji deo čine različite hrišćanske frakcije. Prilivom velikog broja migranata etnička slika se dramatično menja. Od posebnog su značaja sirijski migranti, mahom suniti protivnici Asadovog režima, koji mogu oživeti stara neprijateljstva sa domicilnim šiitskim stanovništvom, koje je do početka oružane pobune u Siriji imalo podršku u porodici Asad. Potencijal za konflikt se posebno nalazi u eventualnom sukobu pridošlih sunita sa Hezbolahom, koji u Siriji ratuje na strani Bašara el Asada. Situacija se u Libanu posebno pogoršala tokom protekle godine, kada su se vodile intenzivne borbe u pograničnoj zoni, sa gradovima Homsom, Derom i El Zabadanijem, kao epicentrom žestokih okršaja sirijske vojske i terorista. Sporadični sukobi u pojedinim libanskim gradovima između šiitsko-alavitskih grupa, koje podržavaju Asada, i sunita, koji su na strani oružane pobune u Siriji, zlokobno podsećaju na građanski rat.
Jordan je američki saveznik, koji se poslednjih godina ističe u vazdušnim operacijama protiv Islamske države. Međutim, migranti već čine približno 20 odsto od ukupnog stanovništva i njihov broj se neprestano povećava. O razmerama socijalne krize u kojoj se ova država nalazi govori podatak da jordanska vlada troši četvrtinu ukupnog državnog budžeta samo za pomoć migrantima koji se nalaze na njihovoj teritoriji.
PRETNjA „ZAKASNELOG“ ARAPSKOG PROLEĆA
Izrael i Irak su najmanje pogođeni migrantskim talasom, zbog dijametralno suprotnih razloga. Istočne delove Sirije do granice sa Irakom kontrolišu militanti ISIS, koji predstavljaju nepremostivu barijeru. Priliv migranata u Irak je u određenoj meri postojao pre konsolidovanja kontrole ISIS nad istočnom Sirijom i njihovog zauzimanja iračkog Ramadija u leto 2014. godine. Sa druge strane, Izrael svojom proaktivnom politikom u regionu, održavanjem status quo u okolnim zemljama različitim sredstvima i snažim oružanim snagama, čini da potencijalni ulazak migranata na teritoriju jevrejske države predstavlja nemoguću misiju. Svojevrsnu tampon zonu čini Golanska visoravan, koja je pod izraelskom okupacijom i u kojoj postoji značajno prisustvo izraelske vojske.
Saudijska Arabija i vahabitske monarhije Zaliva strateški oslonjene na nju ne osećaju gotovo nikakve posledice migrantskog talasa. Od granica saudijske monarhije migrante deli svega stotinak kilometara ravne jordanske pustinje. Međutim, Saudijska Arabija je na svojim severnim granicama izgradila nepremostive barijere kako bi se sprečili ilegalni prelasci granice. Samim tim i ostale zalivske monarhije u pomenutom kontekstu ostaju zaštićene.
Na južnim granicama Evrope događa se prava „seoba naroda“ sa nesagledivim posledicama. Međutim, o njima se razmišlja tek kad se migrantski talas u značajnoj meri oseti u Nemačkoj, Francuskoj ili Skandinaviji, a tad je prekasno. Zbog toga je potrebno problem tretirati na izvoru ili u njegovoj neposrednoj blizini, jer u ovom slučaju baviti se posledicama može biti kontraproduktivno. Posledice mogu biti dramatične kako za Bliski Istok, tako i za samu Evropu. Sasvim realan scenario je novi građanski rat u Libanu koji bi imao ruho „zakasnelog“ Arapskog proleća, ali sa ovaj put u određenoj meri izmenjenim akterima u smeru sunitsko-šiitske ose konflikta. Erdoganu je u Turskoj ozbiljno ugrožena pozicija, unutrašnji konflikt sa PKK se rasplamsava, pa bi u takvoj situaciji nove tenzije na relaciji domicilno stanovništvo – migranti zapečatile sudbinu novog „bolesnika na Bosforu“. Jordanska ekonomija se opasno približava granicama izdržljivosti, dok bi niske cene nafte mogle da poguraju Saudijsku Arabiju ka poziciji zemlje čiji se stanovnici pridružuju migrantskom talasu. Migrantskom krizom i njenim posledicama na države Bliskog Istoka problem se samo dodatno multiplikuje i progresivno odražava na migrantsku rutu, koja preko Turske, grčkih ostrva i Centralnog Balkana vodi dalje ka Zapadnoj Evropi.
