DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: ANTIRUSKE HIPNOZE ILI CILjANA ZAMENA TEZA

Ruska opasnost ne postoji već je opasnost evroatlantski ekspanzionizam kome se Rusija konačno suprotstavila...

Ruska opasnost ne postoji već je opasnost evroatlantski ekspanzionizam kome se Rusija konačno suprotstavila

Zapadni mediji su preplavljeni navodno stručnim analizama o ruskoj vojno-političkoj pretnji koja se nadvila nad istočnom Evropom. S druge strane, razni izveštaji – a najnoviji primer se odnosi na nedavno obelodanjeno ocenjivanje raznih faktora koji neku državu čine stabilnom i efikasnom (Fragile State Index) iza kojih stoji američka Fondacija za mir (Fund for Peace) – ocenjuju Rusiju kao prilično nestabilnu državu. Za nju je i Albanija, kako se tvrdi, uzorna zemlja.

Ispada da je Rusija poludržavni provizorijum koji je jedino sposoban da u naletu divljeg besa satire sve oko sebe. Doduše, tvrdi se da je nemalo i gorih država u pogledu vladinih kapaciteta za efikasno unutrašnje delovanje (među njima je i Srbija), ali se u ruskom slučaju, u duhu zapadne medijske satanizacije te zemlje, na to kaleme i ogromni kapaciteti za eksterno razaranje. Ta matrica nam je poznata. Radi se o istom propagandnom „toplom zecu“ koji je nama priređen devedesetih godina. Otuda, bar mi u Srbiji, pogotovo uzimajući u obzir podršku koju od Kremlja dobijamo na polju odbrane dejtonske Republike Srpske i ono malo preostalih pozicija na KiM, ne bismo smeli da podležemo ovim antiruskim hipnozama.

Međutim, važno je da shvatimo stvari u širem kontekstu. Ne radi se samo o tome da je Rusija za nas pozitivan faktor. U pitanju je još nešto od globalnog značaja: Rusija nije činilac svetske nestabilnosti. Moskva nije izazvala haos u Siriji, Libiji, Egiptu, niti je izvršila invaziju Iraka i tamo iza sebe ostavila pustoš. Nije Rusija stvarala razne islamističke terorističke organizacije koje su se otrgle kontroli zakulisnih sponzora, te danas širom sveta seju smrt i strah.

Slično stoje stvari i sa sukobima na postsovjetskom prostoru u koje je Ruska Federacija uvučena, a danas se po principu zamene teza predstavljaju kao ključni dokazi njene agresivne politike. Rusija je 2008. porazila Gruziju. Tu se nije radilo o invaziji Moskve na Gruziju već o legitimnoj odbrambenoj akciji proizašloj iz agresije te zemlje na Južnu Osetiju. Posle kulminacije sukoba 1992. između Gruzije i njene pokrajine Južne Osetije, uvidevši da silom ništa ne može da reši, Tbilisi je prihvatio posredovanje Rusije, i u julu te godine zaključio je mirovni sporazum. Prema njemu, u Južnoj Osetiji su razmeštene ruske, gruzijske i osetinske snage. Status te oblasti trebalo je da bude rešen naknadno. U međuvremenu, svako je zadržao civilnu vlast u krajevima koje je kontrolisao, dok su se strane obavezale da neće preduzimati nikakve jednostrane poteze. Uprkos tome Gruzija je, verovatno podstaknuta od SAD, pokušala 2008. da sprovede neku svoju „Oluju“. Poučena i našim iskustvom, Rusija nije dopustila da bude prevarena.

Drugi sukob u koji je Rusija upletena jeste ukrajinski. Uz asistenciju istih onih koji su sa zapada zakuvali rat u Gruziji, tokom održavanja olimpijskih igara u ruskom Sočiju, u Ukrajini je izveden klasičan prevrat. Silom, a ne na izborima, srušena je vlast koja nije bila antiruska. Posle toga došlo je do potpunog urušavanja države i divljanja prozapadnih falangi koje su silom želele da nametnu svoju volju celokupnom stanovništvu zemlje. U takvim okolnostima Republika Krim je referendumom odlučila da izađe iz sastava Ukrajine i priključi se Rusiji. Moskva je to vojno podržala i sprečila da ukrajinski bojovnici otpočnu pohod i na Krim, kao što su učinili u vezi sa istočnim delovima zemlje gde je posle toga raspaljen rat. Uzgred, uprkos podeli Ukrajine koja je iz toga proizašla, ona je od pomenute američke fondacije, gle paradoksa, ocenjena kao stabilnija država od Rusije!

Ovo podsećanje je potrebno jer je u toku jedan novi opsežan zapadni propagandni projekat pod nazivom „Rusija i ja“. Radi se o seriji intervjua s bivšim liderima država nastalih raspadom SSSR-a, koji iznose svoja, po pravilu, negativna iskustva sa Rusijom. Nema sumnje da će taj propagandni talas brzo zapljusnuti i nas te ćemo usiljeno slušati priče o „ruskoj opasnosti“. Kao što smo i ovde naveli, činjenice su drugačije. Ruska opasnost ne postoji već je opasnost evroatlantski ekspanzionizam kome se Rusija konačno suprotstavila.

Politički analitičar

Izvor Politika, 09. mart 2016.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u