MOŽE LI SIRIJA DA POPRAVI RUSKO-AMERIČKE ODNOSE

POL J. SONDERS Uprkos naporima Kerija i Lavrova, odnosi SAD i Rusije se neće...

POL J. SONDERS

Uprkos naporima Kerija i Lavrova, odnosi SAD i Rusije se neće trajno poboljšati ako izostane šira podrška elita obeju zemalja

Mnogi od onih koji se zalažu za funkcionalnije američko-ruske odnose – kako u Vašingtonu tako i u Moskvi – ponadali su se da bi saradnja u stabilizaciji prilika u Siriji i borba protiv takozvane Islamske države mogli biti dobra osnova za normalizaciju međusobnih odnosa. Nažalost, ovo će verovatno ići znatno teže nego što očekuju. Čak i optimisti priznaju da će obnavljanje američko-ruskih odnosa biti težak zadatak.

Stav da bi saradnja u Siriji mogla da podstakne razumevanje i na drugim poljima potiče iz tradicionalnog poimanja međunarodne diplomatije. Iz ove perspektive, uspeh u implementaciji delimičnog i privremenog „prekida neprijateljstava“ mogao bi pomoći da se obnovi komunikacija i čak podigne nivo međusobnog poverenja između SAD i Rusije, što bi trebalo da olakša napore za rešavanje većih problema, uključujući oštre razlike oko Ukrajine.

U isto vreme postoje i oni koji veruju da će uspeh u Siriji pokazati kako dve zemlje mogu da sarađuju na rešavanju ozbiljnih međunarodnih problema uprkos različitim stavovima po ostalim pitanjima. Drugi pristup je verovatno šire zastupljen u moskovskoj spoljnopolitičkoj eliti, prema kojoj zajednički angažmani sa SAD potvrđuju ruske aspiracije za priznanjem statusa velike sile. Uviđajući asimetriju između američke i ruske armije i ekonomije, elita u SAD ne pada u slično iskušenje. Primetno je da se mali broj američkih eksperata za nuklearno oruje – što je verovatno polje najveće simetrije između dve zemlje, kao i najvećeg rizika – nalaze među onima koji se najviše zalažu za saradnju sa Moskvom.

LOGIKA USPEH-RAĐA-USPEH-FILOZOFIJE
Mana uspeh-rađa-uspeh-filozofije je to što ignoriše realnost političkih elita obeju zemalja. Ukratko, početni uspesi neće dovesti do daljih uspeha ako su kontroverzni na domaćem planu; da bi uspeh zaista doneo plodove, nije dovoljno da na njemu rade vlade dve zemlje, već i da ga političke elite tako dožive. Otud, da bi američko-ruska saradnja u Siriji podstakla održivo poboljšanje odnosa između SAD i Rusije, biće potrebna šira politička podrška od one koja sada postoji, posebno u SAD. Elite u Vašingtonu i Moskvi generalno imaju fundamentalno različite poglede povodom centralnog pitanja sirijske krize – sudbine Bašara el Asada. Istovremeno zadovoljenje političkih elita u Rusiji i Americi će zahtevati kombinaciju kreativne diplomatije i hrabrog i veštog političkog manevrisanja koje se ne gleda baš često.

obamaputin09Zapravo, logika prema kojoj uspeh rađa uspeh pokazala se pogrešnom dva puta u proteklih nekoliko godina. Prvi neuspeh odnosi se na Obaminu politiku resetovanja odnosa, koja je dobrim delom propala zbog zbog nemogućnosti administracije da ubedi republikance u Kongresu kako je njena politika donela korist SAD. Umesto da cene podršku Moskve američkoj vojsci tokom operacije u Avganistanu, mnogi republikanci su zamerali što Rusija ne čini dovoljno i iznosili sumnje povodom namera Kremlja u Centralnoj Aziji. Isto tako, umesto da podrže potpisivanje ugovora Novi Start (New Start je ugovor SAD i Rusije o redukciji nuklearnog naoružanja potpisan u Pragu 8. aprila 2010. godine; prim. prev.), mnogi republikanci su bili ogorčeni zbog teških napora koje administracija ulaže u obezbeđivanje ratifikacije ugovora koji oni smatraju lošim. Ovo je dodatno potkopalo politiku resetovanja odnosa, koja se urušila kad su unutrašnji politički procesi u obe zemlje odvojili Ameriku od Rusije.

Drugi neuspeh je iranski nuklearni sporazum, Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA). U tom slučaju, kao i povodom današnjih sirijskih pregovora, sledbenici formule „uspeh rađa uspeh“ uglavnom su dolazili iz Moskve, a ne iz Vašingtona, gde se još od ruske intervencije u Ukrajini ukorenio duboki skepticizam prema Rusiji. Iako je iranski sporazum verovatno najbolji ugovor koji je mogla da ispregovara Obamina administracija, retki su republikanci koji veruju da je to najviše što je mogla da dobije Amerika. Naprotiv, slično situaciji sa sporazumom Novi Start, mnogi su i ovaj ugovor videli kao proizvod nastojanja da se po bilo koju cenu dođe do diplomatskog rešenja. Na kraju je to više delovalo kao rezultat uspeha iranske i ruske diplomatije nego američko-ruske saradnje.

Da ne bi ispalo da su američki republikanci glavna prepreka obnavljanju odnosa SAD i Rusije – što je daleko od istine, posebno kad se imaju u vidu sve agresivnija spoljna politika Kremlja i unutarpolitičke prakse u Rusiji – važno je naglasiti da bi, čak i da je Obamina administracija uspela da iznudi dodatne ustupke od Moskve u nastojanju da ih (republikance) zadovolji, Amerika je ipak mogla da se suoči sa drugačijim, ali i dalje realnim problemima u odnosima sa Rusijom.

VISOKA CENA SUKOBA ZA SVE
Da bismo ovo objasnili, potrebno je da se osvrnemo na 1990. godinu, kad je Klintonova administracija naterala mnogo slabiju Rusiju da se saglasi sa ekspanzijom NATO i intervencijom u bivšoj Jugoslaviji. Ovi potezi su dramatično promenili poglede ruskog naroda i elite na Ameriku i njene spoljnopolitičke ciljeve, stvarajući jedan od stubova široke podrške javnosti koju predsednik Vladimir Putin danas uživa. Ako bismo prestali da potpisujemo sporazume poput Novog Starta i JCPOA ili obrnuli situaciju pa nekako primorali Moskvu (u drugom slučaju i Teheran) da prihvataju uslove koji bi imali široku poršku u SAD, to bi verovatno samo dodatno učvrstilo postojeću rezignaciju u Rusiji i potencijalno dovelo do uklanjanja ili smanjivanja samonametnutih ograničenja kojih se Rusija danas svojevoljno pridržava.

Uprkos naporima državnog sekretara Džona Kerija i ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, odnosi između SAD i Rusije se neće trajno poboljšati ako izostane šira podrška elita obeju zemalja. U praksi, to zahteva značajne napore Vašingtona i Moskve da domaćoj javnosti predoče na koji tačno način određeni postupci doprinose interesima njihove zemlje – nešto što odlazeća Obamina administracija verovatno nije mogla uspešno da uradi sve i da je htela – i značajan angažman obe zemlje na efikasnijem smirivanju skeptika na suprotnoj strani.

Radeći sa nevladinim organizacijama u Rusiji, SAD su se previše fokusirale na pouzdanu proameričku opoziciju koja nema veliki uticaj na trenutnu rusku politiku i verovatno ga neće imati u doglednoj budućnosti. Sa druge strane, ruska vlada je učinila premalo na povezivanju sa opozicijom u SAD.

Disfunkcionalnost odnosa SAD i Rusije nosi visoku cenu i za američke i za ruske spoljnopolitičke ciljeve kao i nacionalnu bezbednost obe zemlje – od nuklearne proliferacije, preko terorizma do regionalne stabilnosti u Evropi i na Bliskom Istoku, gde se to najočiglednije izrazilo. Ipak, uzimajući u obzir činjenicu da projekcije MMF za 2015. godinu pokazuju da je američka ekonomija nominalno preko 14 puta veća od ruske i da su vojni izdaci SAD viši i do 10 puta, većina Amerikanaca veruje da su funkcionalni odnosi između dve zemlje mnogo važniji Rusiji nego Americi. Bez obzira da li je ovo tačno ili nije, taj stav preovlađuje u javnim debatama i odlukama koje donosi Vašington. Zbog toga, bez obzira šta će se dešavati u Siriji, šanse da će tamošnja saradnja biti novi temelj rusko-američkih odnosa su tanke ako Moskva ne preispita svoje prioritete.

putinobamabatineKo god u Vašingtonu želi da pripomogne odvijanju tog procesa – ili da barem izbegne opasnost dugoročne konfrontacije sa Rusijom – trebao bi da razmotri na koji način SAD mogu da stave do znanja kako eskalacija neprijateljstva sa Amerikom može dovesti do pretnji ruskoj bezbednosti, koje Putin želi da izbegne, istovremeno uveravajući Kremlj da SAD ne predstavljaju egzistencijalnu pretnju Rusiji ili njenim elitama.

Pol J. Sonders je izvršni direktor Centra za nacionalni interes. Bio je viši savetnik Stejt departmenta u administraciji Džordža V. Buša

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u