BRAĆA PO TRAGEDIJI

ŽELjKO CVIJANOVIĆ Da li je Srbiji kontinuitet 11. i 12. marta iscrtao Bog ili...

ŽELjKO CVIJANOVIĆ

Da li je Srbiji kontinuitet 11. i 12. marta iscrtao Bog ili Đavo?

1.
Ako jednom rasvetlimo da li je kontinuitet datuma smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića – 11. i 12. mart – božansko ispisivanje znakovlja jednom zbunjenom narodu ili cinična đavolja igra ucrtavanja mape njegove zbunjenosti – tad ćemo odgonetnuti i mnogo veće tajne. Tek, već deset, odnosno 13 godina, njih dvojica nisu gospodari svojih zagrobnih života i svojih simboličkih isijavanja, već je to jedan svet sa kojim bi se i jedan i drugi – a oba su umeli da se istaknu u surovom pragmatizmu – teško mogli meriti u beskrupuloznosti.

I ove godine Milošević i Đinđić biće politički antipodi. Istina, pozivanje na Đinđićev legat danas je sve manje ključ koji otvara sva vrata srpske politike, i najglasniji Đinđićevi „nastavljači“ sve manje pobuđuju osećanje patosa, a sve više ciničnog podsmeha. Istovremeno, teško da bi se danas mogao naći ijedan mamlaz, naspram onolikih koji su pre deceniju Miloševićevu smrt proslavljali karnevalskom šetnjom po centru Beograda, ukrašeni šarenim balonima i svojom svetlećom glupošću (verovatno da se i mnogi učesnici te bizarne šetnje danas stide svog postupka).

2.
Pa ipak, „progresistički“ mit o Đinđiću i danas je dominantan i veoma značajan na jednom srpskom političkom polu. Da nije tako, zar bi Latinka Perović, poslednji živi komesar tog mita, iz godine u godinu do visokog sjaja glačala Đinđićevu simboličku bistu, sve novijim i novijim zaključcima o njegovom „antinacionalizmu“, koji mu je, jedna za drugim, otvarao vrata znanja, vrata sveta i vrata samoporicanja, jedina kroz koja se Srbija mora gurati napred, najčešće mimo njene volje. Veličina Đinđića u takvoj interpretaciji jeste u njegovoj sukobljenosti sa Srbijom, parohijalnom, palanačkom, nazadnjačkom. Da pripadnost tom mitu i danas ima svoje tržišne prednosti, nedavno je potvrdio i sam Aleksandar Vučić opaskom kako su Srbi uvek ubijali svoje reformatore. Ako postoji rečenica koju za svoje vladavine nije smeo da izgovori, onda je to ta, ne samo po tome što je – pokazaće se – neistinita već, još više, po tome što je veoma opasna.

angelsribe02Nepomirljivi dualizam „progresističkog“ i „oslobodilačkog“ mita u različitim varijacijama i pojavnim oblicima jeste najkonstantnija tačka srpske podele, bez obzira što je padala i bila demantovana na baš svakoj proživljenoj tački srpske istorije, od Kneza Mihaila – još jedne ikone naših „progresista“, čije se društvene reforme pominju u svakoj prilici, ali ne i to da je on moderni rodonačelnik ideje o oslobađanju Stare Srbije. Možda još više, taj dualizam se ruši danas, kad je svima osim posttitoističkim ideološkim komesarima jasno da sloboda i progres ne samo da nisu konfrontirani već da se duboko prožimaju, i gde se samo još može diskutovati o tome šta je od to dvoje koka, a šta jaje.

3.
Iako slabije zastupljen na granici margina javnosti – ali ipak zastupljen, budući da ga je doskoro jedva bilo u tragovima – nasuprot Đinđićevog „progresističkog“ mita, formira se Miloševićev „oslobodilački“. Prema njemu, Milošević je poslednja karika onog istorijskog kontinuiteta čiji je rodonačelnik bio Karađorđe, afirmacija nesputanog slobodarskog impulsa koji zarad tih ideala nije izbegavao ni ratni sukob sa najvećim svetskim silama svog doba. Na stranu što je afirmacija Miloševićevskog „slobodarskog“ mita u službi obračuna sa svim politikama koje su vođene posle njega – zanimljivo, isto to je i afirmacija Đinđićevog „progresističkog“ mita. Važnije od toga jeste to da oba ta mita – osim što snažno podupiru ideju društvene podele – mnogo više počivaju na slobodnim ideološkim interpretacijama nego na istorijskim činjenicama.

Zar je bilo nekog ko je više od Miloševića nastojao da izbegne rat u Srbiji i ko je tome više žrtvovao? Zar isti taj Milošević nije bio optužen za izdaju Krajine, čiji pad je bio cena Dejtona, a on opet cena makar kratkotrajnog mira u Srbiji? Nisu li to činjenice koje snažno demantuju „oslobodilački“ mit? Istovremeno, nije li Đinđićevo pokretanje kosovskog pitanja, koje ga je dovelo u sukob sa Zapadom – a predaja Kosova mu nije padala na pamet – pre činjenica koja priliči „oslobodilačkom“ nego „progresističkom“ mitu?

4.
Poređenja Miloševića i Đinđića, naravno, moguća su. Problem je što se ona prave na mitskoj, a ne na političkoj osnovi i što su u službi društvene podele, a ne integracije. Hajde zato da vidimo postoji li nešto što Đinđića i Miloševića spaja, pored neporecivih stvari koje ih razdvajaju?

Obojica u svoje vreme bili su velike nade zapadnih sila. Milošević kao bankar i tehnokrata, neka vrsta svežeg vetra u tadašnjoj komunističkoj nomenklaturi, u momentu kad se današnja zapadna politka prema Jugoslaviji tek fomirala. Đinđić kao dinamični intelektualac radikalnih zapadnih shvatanja koji bi mogao da pokrene postmiloševićevsku tranziciju u trenutku kad je zapadna politika prema Srbiji već bila definitivno formirana (a to ni on ni mi tada nismo znali).

angelsribe03Milošević, iako čovek jednopartijske političke kulture, nije na Zapadu izgoreo zbog svojih metoda vladanja, pa ni zbog nerazumevanja tektonskih promena 90-tih. On je izgoreo svojim ustavnim promenama iz 1989, kojima je pokušao da integriše Srbiju, snažno iskoračivši iz višedecenijskog kontinuiteta geopolitičkog titoizma. Kao političar Milošević je bio komunista, kao državnik bio je antititoista. Zapad bi mu prvo oprostio, kao što je oprostio Milu Đukanoviću, ali ovo drugo bilo je prekršaj koji se nije dao tolerisati.

A Đinđić? Onaj ko bi hteo da bude ciničan rekao bi da je izgoreo na tome što nije razumeo prirodu promena u Srbiji čiji je sam bio motor. Kad je uvideo da zapadne sile ne samo da neće pomoći podizanje postoktobarske Srbije nego i da ga ometaju, Đinđić je pre vremena potegao Kosovo, pokušavajući da postigne ulogu partnera zapadnih sila, čoveka sa kojim se pregovara. I na tome je izgoreo.

5.
Milošević i Đinđić povezani su po tome što im Srbija obeležava datum smrti. Njihov dan rođenja znaju retki, Brozov znaju svi. Ta mala činjenica simboličkog značaja razlikuje životne gubitnike od dobitnika. Povezuje ih i nešto što svi znamo, a tako nerado konstatujemo: Milošević i Đinđić ubijeni su istom rukom. Nijedan srpskom, uostalom kao i većina ubijenih srpskih vladara.

Tretiranje Đinđića i Miloševića kao nepomirljivih političkih i istorijskih polova – još jedna od udica koje smo tako lako progutali – najbolji je put koji će nas odvesti tamo gde će nam bliži biti datum nestanka Srbije nego datum njenog rođenja. Jer – nota bene! – Milošević i Đinđić bili su politički antipodi, ali u priličnom državničkom kontinuitetu, i to uprkos teškom diskontinuirajućem događaju kakav je bio Peti oktobar. Ne radi se samo o tome da je to istina – iako mnogima od nas teško prihvatljiva – već o tome što je to istina koja može da ima snagu integracije i putokaza. Jer njihove političke i istorijske figure nisu iste, ali njihove tragedije jesu. Oni su braća po tragediji.

angelsribe04Elem, u našem doživljaju smisla novije srpske istorije krije se i odgovor da li nam je 11. i 12. mart iscrtao Bog ili Đavo. Obojica su s nama, a odgovor je samo jedan.

Politika
Pratite nas na YouTube-u